iliti jos jedna osobina Staparaca...Kod njih (nas) kupovina nije kupovina nego rizik. Tako meni mama kaže kada pričamo o nečemu, što bi mogli kupiti, a što nije baš potrebno i nužno:"Reskiraj!?" - što u prevodu znači:"Uzmi pa se zezni."
Tako da je u staparskoj kulturi kupovina ista što i rizik, a pošto je jel, rizik, onda se treba dobro razmisliti da li da se to nešto uzme ili ne, a ponajčešće odgovor bude "Ne, šta'ć nam to?!"
I tako Staparci čuvaju svoje novce.
Sređujem svoje elektronske knjige, pdf-ove, epub-ove, docx-ove itd. Među njima ima dosta materijala koji sam skupljao sa raznih strana, neke stvari sam copy paste-ovao sa neta u neki doc fajl. Upravo sam naleteo na jedan takav dokument koji nosi naslov "What To Do When It’s Not Getting Better".
To je jedna jako važna životna tema. Ja sam sad imao priliku da je delimično osetim, pošto sam bio ostao bez posla, i morao sam da tražim drugi, novi posao. Imao sam nekoliko intervjua, a bio sam i u programu koji mi je obezbedila firma koja me je proglasila tehnološkim viškom. Taj program se sastojao od 2*1 sat konverzacije sa čovekom koji treba da mi pomogne da nađem novi posao, plus još testiranje sklonosti i osobina. Tokom tog razgovora, koji je bio veoma otvoren, ja sam rekao tom čoveku:"Ja ne upravljam svojom karijerom, upravlja onaj od gore!" i pokazao sam rukom ka nebu, misleći na Boga.
To je jako povezano sa temom ovog posta. Šta da radite kad stvari ne idu na bolje uz sav trud. Moj trenutni savet je dat dole:
1. Radite najbolje što možete i trudite se da ostvarite ono što ste naumili.
2. Ne paničite.
3. Budite smireni.
4. Nije sve do vas.
5. Molite se Bogu.
6. Osluškujte sebe.
7. Nemojte ići na prvu loptu - prvo rešenje - ako ono nije pravo. Ovo je povezano sa prethodnom tačkom. Oslušnite sebe, i znaćete da li treba da prihvatite taj put, ili da čekate sledeći. Možda nećete imati hrabrosti da propustite prvu priliku koja vam se ukazala. I to je u redu. Ja sam išao na to da po cenu da propustim neke prilike, idem ka onom rešenju za koje procenim da je dobro za mene dugoročno. Za ovo je potrebna određena hrabrost - leap of faith.
8. Stvari se skoro sigurno neće odvijati onako kako ste zamislili. Te situacije ne treba tretirati kao "bad luck" nego kao činjenicu oko koje se ne vredi nervirati, nego je prihvatiti takvu kakva je, a iz osećaja koji budemo imali kada stvari ne budu išle kako želimo, učiti, i slušati. Neće sve što čujemo sami od sebe biti tačno i pametno, ali saslušajmo šta god da je, i dajmo pravo tom delu ličnosti da kaže šta god ima - ne odbacujte ga i ne potiskujte.
9. Ne klonite duhom - gajite veru i nadu da će se stvari pozitivno razrešiti. Ako se i ne razreše u vremenskom periodu koji ste bili zamislili - ne očajavajte. Verujte da postoji Viši plan koji vas čeka - potražite ga.
10. Ako ste i zbog nekih životnih uslova prisiljeni da prihvatite sub-optimalno rešenje, ne očajavajte, ne predajite se, ne klonite duhom, nego to rešenje prihvatite kao priliku da naučite nešto novo, da upoznate sebe u tim novim situacijama. Možda baš iz njih izađe nešto dobro.
11. Ovo nije recept. Ljudi, životi i okolnosti su toliko različite da svako mora da otkrije i patentira svoj recept - nema univerzalnog. Ovo su samo smernice, koja ja trenutno osećam, a znam da nisu konačne i da ću u nekoj drugoj situaciji morati da smišljam novi prilaz. Ali imam neku početnu poziciju sa koje polazim, a to je ovo što sam ovde napisao. Treba shvatiti da je sve što nam se dešava životna situacija koja zahteva naš odgovor. Svaka situacija zahteva novi i originalan odgovor. Teško da ima dve iste životne situacije. Treba da verujemo da smo mi, uz molitvu i Božiju pomoć, sposobni da smislimo originalno rešenje, da verujemo u njega i da ga sprovodimo, najbolje što možemo. Grešićemo, bićemo slabi, padaćemo. I to je u redu. Moramo da naučimo o sebi i prihvatimo sebe. Tek tako možemo, uz mudrost, vežbu, veru, nadu, Boga, molitvu, trud, strpljenje, da se popravimo, malo po malo, za sledeći neki put...I tako ceo život. Taj proces ne prestaje nikada.
(slika je izgenerisana pomoću ChatGPT-a)
Ja sam išao u gimnaziju "Veljko Petrović" u Somboru od 1991. do 1995. godine. Mislim da smo u četvrtom razredu bili dobili predmet Sociologija. Koliko nisam mogao da je podnesem. Slično je bilo sa Logikom, Filozofijom, Istorijom. Mislim da mozak jednostavno nije bio narihtan za te predmete. U tim godinama sam imao 18 godina i zanimali su me izlasci, sport, druženje, muzika, teretana, kako ću da izgledam, da li sam lep, da li sam zabavan, a šta drugi misle o meni itd itd...A prema tim, gore navedenim predmetima sam imao otpor. Nisam im se prepuštao, nisam im se posvećivao. Neki nenormalno egoističan - dečiji (mladalački?) duh\mozak je vladao mnome. Prilično je bio ograničen. A danas, kada imam 48 godina, te su mi teme najlepše!! Nad njima i sa njima provodim najviše vremena i najviše o njima razmišljam. Ne mogu da kažem da bih želeo da mi je ova pamet i ona godine, pošto i one "magareće" godine traže svoje da proteraju. Ali bih voleo da sam imao kapaciteta da primim to što se tada učilo, da sam se makar malo zainteresovao. I žao mi je što sam to vreme na časovima proveo u stanju bunta prema profesorima i gradivu, umesto da sam upijao znanje od njih, čitao, interesovao se...Bilo bi bolje i meni i njima. A ja sam provodio vreme tražeći u knjizi Sociologije stvari kojima bih mogao da je diskreditujem i proglasim glupošću. Ponekad se pitam, kako sam sa takvim odnosom uspeo bilo šta da uradim....Verovatno su nastavnici bili dobri i bili tolerantni i nisu nas poslali u tri lepe...što su mogli kakav i kakvi smo pojedini bili. Izvinite profesori! I izvini ti Vojo iz tih godina što nisam mogao bolje od toga.
Jedna dobra knjiga koja se bavi promenom prilikom prelaska u srednje godine, gde čovek oseti da se menja i gde više na pale teme iz mladosti (bar ne u tolikoj meri) je Awakening at Midlife autorke Kathleen A. Brehony.
Ja sam bio žedan i gladan Švajcarske! Moj bitan životni cilj je bio ostvaren kada sam prvi a posle drugi i treći put i još par puta išao u Švajcarsku. Najuzbudljivije i najvrednije iskustvo je bilo kada smo autom nas četvoro išli do Švajcarske, do Villmergena, gde moja tetka Sofija ima kuću. Prvo smo išli do Bleda, prespavali smo tamo i 11.7.2010. smo krenuli i stigli u Villmergen, preko Salzburga, Rotkreuza, Insbrucka, Feldkircha, preko Rajne, kroz Lihtenštajn, Cirih. U Villmergenu smo ostali jedno 10tak dana, i onda smo odatle (kroz tunel Gothard, dužine 17km, Italiju, Sloveniju) otišli na letovanje u Pulu, Istra, gde smo bili još nekih 10tak dana. To letovanje i dan danas zovemo The Letovanje.
Ono o čemu sam hteo da pišem je mesto koje smo posetili naš prvi dan boravka tamo, 12.7.2010. Ne znam tačno gde smo preko dana bili, možda smo se odmarali od puta, upoznavali se sa kućom, išli u nabavke hrane, kuvali, ko zna, i predveče, da nam na propadne dan smo rešili da idemo da obiđemo nešto što je bilo blizu Villmergena, i tu je isplivao zamak Halvil. Već se bila spremala kiša, oblaci su se bili navukli, ali smo se mi spremili i otišli. Dok smo stigli tamo, kiša je počela da pada, ali mi, ako smo već stigli tamo, smo hteli nešto i da vidimo. A ono što je meni ostalo u sećanju je zvuk lupkanja kiše po kišobranu. Danas sam u filmu The Reader (Ćitač) u poslednjoj sceni čuo taj zvuk kiše, i to me asociralo na zamak Halvil. Evo ih par slika odatle. Slikane su 12.7.2010. oko 8 sati uveče.
Dok sam bio mali, dečak, i malo stariji, momak, mladić, išao samo kod staparskih i somborskih lekara - pedijatara. U Staparu, gde smo živeli do moje 6. godine sam išao kod doktora Borka (ne znam prezime). Posle, kada smo se preselili u Sombor sam išao u Mirnu ulicu, kod sledećih lekara: dr Vere Popović, dr Vladimira Panića, dr Pinter ili Peter, žena, na mogu da joj se setim imena, a ni prezimena tačno. Verovatno je bio još neko od doktora, ali se ne sećam.
Tada se još išlo kod lekara sam. Ja sam najčešće išao sam kod lekara, bez roditelja. Kad sam bio bolestan, otišao bih tamo. U čekaonici, na Dečijem odeljenju u Mirnoj ulici, nije bilo gužve skoro nikad. Preda bih zdravstvenu knjižicu na šalter i čekao da me prozovu, prvo na šalteru. Tu su me pitali koja sam škola i koji sam razred i onda su na osnovu tih informacija sestre pronalazile moj zdravstveni karton. Kada su ga pronašle ja bih se vratio na stolicu i čekao da me prozovu. Kada su me prozvale ušao bih u sobu u kojoj su bila 2 stola, za kojima su sedele 2 medicinske sestre, i bila su na suptronim stranama sobe vrata, koja su vodila u lekarsku ordinaciju. To je bio jedan set gde su 2 sestre opsluživale 2 lekara. Ne znam tačno da li su raspoređivale pacijente po izabranom lekaru, ili ko je bio slobodan. Tako da se uđe u tu prostoriju, dobije se karton i sestrice ti kažu da li ćeš ići levo ili desno, kod jednog ili drugog lekara. Kada bi prethodni pacijent izašao, ja bih ušao, onda bi me doktor pregledao itd. Nakon pregleda sam se opet vraća u tu centralnu prostoriju, gde bi se ispisivali recepti, opravdanja za izostanak iz škole ili opravdanje za poštedu iz fizičkog, a sledeće dete\bolesnik bi čekalo svoj red.
U sećanju mi je ostala vedra, plava, nasmejana dr Vera Popović, dr-a Peter koja je bila stroga i koje sam se plašio. Takođe se sećam i osunčane čekaonice koja je okrenuta prema istoku, i taj istočni deo čekaonice je bio sav u prozorima i tokom prepodneva je čekaonica bila prepuna sunca. Takođe su mi u sećanju ostale i injekcije. Bio sam prilično bolešljiv kao mali, stalno neka muka sa plućima i prehladama, tako da sam dobio dosta komada. Moj sin, koji je sada 12 godina je u svom životu dobio samo jednu. Ja sam ih do njegovih godina primio prilično. Ne znam da li je to onda bila praksa a sada nije, da li je zbog dece koja su sad mekanija, ali mi je interesantna ta razlika.
Naslov uopšte ne treba tumačiti kao pohvalu LinkedIn-u! Naprotiv!
Ja sam nekih svojih 7 - 8 godina proveo u iGaming industriji. Tu sam imao prilike da vidim na koji način se privlače i zadržavaju igrači. LinkedIn koristi istu strategiju! Obećanje nečeg velikog, predstavljeno kao da je tu, na dohvat ruke, a suštinski, verovatnoća toga velikog dobitka je minimalna do nikakva. Dakle, LinkedIn koristi ista metode manipulacije koje se koriste i u iGaming industriji. Zato ga treba izbegavati, ili ga svesti na minimum. Ta platforma definitivno ne spada u "dobre" platforme.
Pre nego što sam dobio svoj računar, došao sam u kontakt sa svojim prvim brojem novina o računarima. To je bio Moj Mikro, dvobroj jul-avgust 1987. Ovo je početna strana:
Stari skenirani brojevi ex-YU računarskih časopisa mogu da se nađu na ovoj adresi: https://pc.sux.org/indexMMHrv.html
Pored Moj Mikro, pratio sam časopis Računari, i časopis Svet Kompjutera.
Moj prvi računar koji sam dobio je ZX Spectrum 48K, ali u INES pakovanju. On je ovako izgledao:
Interesantna kolekcija računara može da se vidi na sledećem linku:
https://starikompjuteri.nasaskola.rs/strana/191/INES-Spectrum
Na tom linku se može videti i računar koji smo početkom 90tih godina dobili u školi, kada sam ja bio sedmi razred. Računar se zvao Misedo 85. On se može videti na ovom linku:
https://starikompjuteri.nasaskola.rs/strana/194/Misedo-Color-Computer-85
Informatiku nam je predavao nastavnik tehničkog, čovek koga sam jako voleo, a rekao bih i on mene, sada pokojni već, Vojislav Marcikić. Kabinet za domaćinstvo je bio prenamenjen u kabinet za informatiku. Jedna relativno mala učionica, gde mislim da nije ceo razred stao nego smo imali informatiku u dve grupe. Dvoje dece je sedelo za jednim računarom. Stolovi su bili veoma jednostavni i svaki sto je imao jedan master prekidač, koji smo mi tokom časa, kada se predava teorija, i kada računari nisu radili, konstantno škljocali :-) uz iritirajući zvuk...
Posle sam u prvom razredu gimnazije imao svoj prvi kontakt sa PC računarom, tada još nisi bili PC AT nego PC XT računari, sa crnim ekranom i zelenim slovima. Na njemu smo radili u GW Basic-u.
Najvažnija stvar na poslu koju neko može da uradi je da proširi svoj mindset. Pod mindset-om u ovom postu (kontekstu) podrazumevam skup ideja, alata, načina, znanja, iskustava, koje čovek može da primeni u određenoj situaciji. A način kako se dolazi do proširenja mindseta je dvojak, gde ja mogu lično da svedočim za prvi način, a za drugi način nisam još dovoljno svet, nisam dovoljno ponizan, nisam dovoljno humble, nisam dovoljno NEnarcističan da bih mogao da ga usvojim, ali verujem da je i on konceptualno ispravan - ko uspe da ga sprovede. Mada ko uspe da sprovede taj drugi način, taj čovek se neće nalaziti u svetu biznisa nego svetu svetosti.
Dakle, prvi način proširenja mindseta je usvajanje načina razmišljanja, rada, pristupa problemu, od strane direktnih šefova i menadžera. Ovaj način pretpostavlja da je šef zainteresovan za proširenje mindseta svog podređenog, ali je potrebno i da podređeni bude zainteresovan za tu istu stvar. Kako se radi proširenje mindseta? Pa na način gde šef daje odgovarajuće zadatke, prati rad na njima i procenjuje rezultate i na dnevnoj osnovi (što češće to bolje) daje povratnu informaciju - feedback. Ta povratna informacija je sredstvo građenja dodatnog ili proširenog mindseta. Ono što ovde može da predstavlja problem je, u mom slučaju, kada sam bio junior, bila tvrdoglavost i slabo samopouzdanje, gde sam često te feedback-ove smatrao popovanjem, napadom na sebe, u sebi sam vrteo dijaloge sa šefom tipa:"Šta on zna, kako može tako da se odnosi prema meni!". To je sve, naravno, usporavalo moj rast, ali tako je kako je. Kako sam stariji sve više se trudim da slušam, a sve manje da govorim. Ovo mi retko uspeva, ali to mi je neki moto. Ono što mislim da je važno da bude ostvareno u ovom načinu građenja mindseta je lični, emotivni kontakt između šefa i zaposlenog, pošto bez emocija, teško da ima učenja. Takođe, potrebno je da postoji uzajamno poštovanje između šefa i zaposlenog. Ili poštovanje šefa od strane zaposlenog, i poštovanje zaposlenog (koji manje zna od šefa, ali želi da se posveti) od strane šefa. Ja sam imao sreće da sam u firmama u kojima sam radio povremeno imao šefove od kojih sam mnogo naučio kroz gore opisani način. Često su ambiciozni šefovi dobri mentori, pošto oni grade ljude koji bi mogli da preuzmu njihov posao da bi oni mogli da idu na višu\željenu poziciju. Malo utilitaristički pristup, ali tako je kako je. O etici morala i autoru kojeg sam skoro pronašao - Derek Parfit - ću u posebnom postu.
Drugi način proširenja mindseta je usvajanje mindseta kolega. To je onaj način za koji ja još nisam spreman, i koji je teži zapravo. Taj odnos je često hijerarhijski ravan i onda svaki savet koji bih ja dao ili koji bih ja primio od kolege bi se smatralo popovanjem - "šta on meni sad tu govori nešto, pa nije mi on šef", dok se feedback od šefa očekuje, ovde se on doživljava nepoželjnim i napadnim. To ne znači da mi ne možemo da ne naučimo ništa (4 negacije u jednoj rečenici!!) od kolega, ali od njih nećemo dobijati feedback, pa nam jedino preostaje da kroz posredne kanale pokušamo da shvatimo kako kolega razmišlja. Ovo je teže i sa stanovišta emocija, pošto su emocije u ovom odnosu mnogo smirenije (bar bi trebalo da budu smirenije, valjda, mada možda o nisu, samo su možda više potisnute, ne znam...). Takođe možda kolega i nije zainteresovan da bude mentor, i odnosi se "ekonomski" prema svome znanju u smislu "zašto bih ga besplatno delio sa nekim".
Dakle, feedback kao način građenja mindseta.
U knjizi Talent Code su dati primeri feedback-a za mehaničke radnje tipa muzike i fudbala - izvinjavam se na izrazu muzičarima i fudbalerima. Ovo je ta knjiga, vredi je pročitati:
Ovo su slike iz oktobra 2020. To je snimano kada smo moj brat Đorđe Depalov i ja dizali tu jednu prikolicu kukuruza nabranu iz bašte. Na slici se vidi Đorđeva komušaljka, moj levator, traktor, prikolica, otvor na krovu kroz koji se ubacuju kukuruzi na tavan. Za vreme mog dede taj tavan je bio pun kukuruza (i svega ostalog...). Sad je prazan. Ostale samo slike...i to u digitalnom\virtuelnom formatu....
Iz nekog meni neznanog razloga sam ljubitelj Princeton University Press knjiga...Jedna od njih na koju sam naišao je "Life Is Short: An Appropriately Brief Guide to Making It More Meaningful" autora Dean Rickles. U njoj ima jedan fenomenalan uvod u knjigu:"
"Well," said the witch, "I know everything that’s going tohappen to you." Then she remarked that Dominic wasunusually wise for so young a dog and offered him a bit ofinformation. "I hope you don’t mind if I tell you this much,"she said. "That road there on the right goes nowhere. There’snot a bit of magic up that road, no adventure, no surprise,nothing to discover or wonder at. Even the scenery ishumdrum. You’d soon grow much too introspective. You’d taketo daydreaming and tail-twiddling, get absent-minded andlazy, forget where you are and what you’re about, sleep morethan one should, and be wretchedly bored. Furthermore, aftera while, you’d reach a dead end and you’d have to come all thatdreary way back to right here where we’re standing now, only itwouldn’t be now, it would be some woefully wasted time later."—William Steig, Dominic
Moj otac Vitomir Depalov je rođen 1947. godine. To pišem, pošto na poleđini fotografije nema datuma njenog nastanka, pa pokušavam na osnovu procenjene starosti moga oca da zaključim kada je ona napravljena. Mislim negde početkom do sredine 1970tih. Na slici se nalaze: levo, moj otac, Vitomir. Desno je Danilo (Ika) Tomić, a u sredini je, po proceni moje mame, Bora Kovčin. Svi već pokojni. Bora i Ika noše šubare, tradicionalne staparske.
Ja Boru ne znam, ali evo što mi je mama rekla za njega. Brat mu je bio, isto pokojni, Vidoja Kovčin koji je bio oženjen za Ljilju (Goru) Depalov, rođenu sestru Zorice Depalov (udata za Radu Popića). Kaže još mama da je Bora Kovčin završio poljoprivredno fakultet, i da je bio oženjen za ćerku Ivana Stajšića, Radinku. Toliko sam eto, skupio o njemu. Pišem kako mi je rečeno, lično nisam znao.
Ono što je na ovoj slici interesantno je da ona predstavlja Bakariš, ulicu u Staparu, nekada Ive Lole Ribara, danas, Dr Stavana Popovića, dok ulica nije imala ni kaldrmu ni put. Dakle, zemljani put, koji se, prema slici, pretvarao u blatnjavu ulicu, sa vagašima. Vidi se i kako su široko ljudi hvatali put, verovatno da izbegnu najveće vagaše. Posle je ulica dobila kaldrmu (1971/1972) i posle betonski put koji je izliven preko kaldrme (1981).
Po tome kako su momci obučeni, reklo bi se da je to već neki prolećni sneg, deluje da se topi već, dakle neki februar, mart, april otprilike? To belo na slici je sneg - malo se šalim, ali sam i ozbiljan, pošto sneg danas postaje raritet da se vidi...
Slika je pravljena iz ugla kuće Saše Tomića(sina Danila Tomića), i preko, ukoso, u sredini, se vidi, danas moja kuća a u to vreme kuća moga predede, babe i dede i moga tate (i tako 6 generacija unazad, bar ono što je meni poznato). Vidi se i klupa ispred kuće, sa sve naslonom. Na levoj strani slike je kuća Bore i Radmile Budimac - ne znam ko je u tom periodu bio vlasnik, verovatno Borin otac.
Ja sam u osnovnoj školi intenzivno čitao SF. Među njima je bila i kultna knjiga "Ja, robot" Isaka Asimova. Onda sam sada rešio da (probam da) pročitam sva dela Isaka Asimova, po redu. Taj red sam našao istražujući po internetu. Ideja mi je da dođem do Zadužbine, Fondacije itd. Ta ekipa koja je sastavila spisak je rekla da bi Sabrani roboti trebalo prvo da se pročitaju, pa sam ja krenuo od njih. Iako se vidi da je knjiga malo starija, ima fenomenalnih stvari koje sa nama dešavaju danas! Neke priče kao da opisuju današnje (i buduće stanje) jedan na jedan. Jedna od njih je i priča "Jednoga dana".
Za poštene, sanjare, naivne, budale, kao što sam ja. Verovao u pravednost i recipročnost sveta. Sam naslov ove knjige kaže sve. Meni je bio kao čekić u glavu...."Vera u pravičan svet - fundamentalna zabluda"... !!
Moj otac Vitomir Depalov, sad pokojni već 7 godina, je svoj radni vek proveo u Pošti Sombor - najduže na mestu kontrolora. On je završio Srednju PTT školu u Novom Sadu 1967. godine. Nakon toga je završio Višu PTT školu u Sarajevu, gde je diplomirao 1972. godine. Evo te njegove diplome:
Ovo je par slika koje posebno volim, sa našeg mega putovanja iz 2010. godine. Te godine sam kupio auto, i odmah u leto te godine smo nas 4 išli autom u Švajcarsku na dve nedelje. Bili smo smešteni u kući moje tetka Sofije u Villmergenu. Na putu do Švajcarske smo, da bi olakšali sebi put, prespavali u Selu Pri Bledu, u kući porodice Pazlar (imaju prelep smeštaj, koji se na internetu vidi kao Pr' Matjon, i ja sam godinama kasnije išao u Sloveniju i odsedao kod njih).
Evo ih i slike. One su napravljene na šetalištu između Bleda i Sela Pri Bledu:
Danas sam dobio obaveštenje da sam u grupi od 16 ljudi koji su proglašeni tehnološkim viškom u firmi gde radim\sam radio...Mnogo lep osećaj. U istoj toj firmi sam imao svoje najbolje trenutke, gde sam radio sa najboljim mogućim ljudima na interesantnom projektu, bio nagrađivan, rekao bih da sam bio dobar. Ali sam u istoj toj firmi sam ovim činom doživeo i svoj najgori poslovni trenutak, nisam znao da sam toliko loš da me treba proglasiti tehnološkim viškom...Interesantno je da nisam dobijao nikakav feedback, da bih trebao nešto da popravim, niti je iko izražavao neko nezadovoljstvo sa mojim radom...Sećam se kada sam počinjao da radim u toj firmi, 2015., da su nekima koji nisu bili adekvatni davali neke ocene, pa programe da uče, da se vidi da li mogu da savladaju, da se poprave, da se vidi da li mogu i hoće...
Iako je ovo teško emotivno izneti, nema osećanja koje nisam osetio, glavno je pitanje, šta je poruka ovoga, šta naučiti, kako podneti to, kako savladati, kako dozvoliti da budem "pozitivno" savladan - da taj event od mene načini bolju osobu...
Posle 20 godina relativno uspešnog staža nije lako ovo izneti...
Moj prvi kontakt sa Novim Sadom je bio kada sam došao da studiram u Novi Sad 1995. godine - tačno prvog oktobra, bila nedelja, drugog oktobra počela predavanja - ponedeljak.
Prvih par godina sam bio jako vezan za kuću. Svake dve nedelje sam išao u Sombor. Bili smo stranci Novi Sad i ja. Posle te dve godine, tačno se sećam posle prvog semestra treće godine, sam krenuo da se osećam dobro u Novom Sadu.
Završio sam studije krajem 2002. godine, onda vojska 2003. godine. Došao iz vojske, posla nema, pokušao ga naći u Novom Sadu (na veoma nefekisan način, ali bolji nisam imao - prateći oglase u Gradjanskom Oglasniku), nisam ga našao u Novom Sadu, ali sam ga našao u Somboru. Onda sam tamo počeo da radim, ali sam svaki vikend išao za Novi Sad, onim šinobusom:
U tom periodu mi se jako sviđao Novi Sad i osećao sam se hendikepiran što sam u Somboru, kada se sve dešavalo u Novom Sadu. U tom periodu Novi Sad je bio, za mene, grad kulture, i sviđao mi se. Imao je neki duh, i osećao sam poštovanje i ljubav prema njemu, nekako sam se dobro osećao kada sam dolazio.
I stvarno se i desilo da se preselim u Novi Sad, ovaj put konačno (nadam se ne i zauvek), u junu 2005. godine, kada sam ostao bez posla u Somboru - istekao mi je bio pripravnički ugovor u Elektrovojvodini, valjda nisam zadovoljio, ne znam (pravdali su se time da centrala u Novom Sadu nije dozvoljavala zapošlavanje...., ali ni ja sam sebe ne bih primio za stalno...no to je druga tema.). I kao da me je Bog pogledao i našao mi posao u najboljoj mogućoj firmi u Srbiji sigurno, prilično sigurno i u svim državama bivše Jugoslavije, a verovatno i šire - u DMSu. I tako sam ja od 2005 u Novom Sadu. Prvo sam živeo sam, a od 2010. sa ženom, a od 2012. imamo i sina. U tim početnim godinama mi je takođe bilo lepo u Novom Sadu. Pogotovo u početku. Ali onda tu negde ne mogu tačno da se setim kada, ali tu negde od 2012 ili tu negde počinje da splašnjava moje oduševljenje Novim Sadom, da bi u poslednjih 4 - 5 godina to oduševljenje preraslo u ravnodušnost i na kraju i zgađenost. Mislim da je tome doprinelo puno faktora, verovatno je jedan od njih smrt kulture, smrt slobode, politička iživljavanja, korona, suše, gužve, zagađen vazduh, ljudi koje ne kontam itd itd. Moguće je da je tom doprinelo i to što od 2015. radim za beogradsku firmu, pa povremeno odem u Beograd, i vidim koliko je Novi Sad u stvari nekulturna palanka. Kao nekulturna, siromašna pink zvezda, koja je poslednje pare dala da se napumpa silikonima. Nema u Novom Sadu više ništa od duha, ništa od istorije, priče. Istorija se iskorišćava za nacionalistička sranja! Sve se izopačuje. Tako da mi Novi Sad deluje izopačeno! Umesto da bude ono što on može i treba da bude.
Trenutno (2024. godina) smo Novi Sad i ja fazi gde žvaćemo jedan drugog, pa će na kraju da neko bude ispljunut! Osećam se kao strano telo u Novom Sadu, i osećam se da mi je Novi Sad stran! Nemam više nikakvih poveznica sa njime. Šetam gradom na silu. Osećam se kao vanzemaljac u njemu i ne mogu da razum sve te ljude tamo koji sede u tim kafićima na ulici u Zmaj Jovinoj. Ne razumem da je glavna ulica postala simbol kafića, jela i krkanja, jeftinih zadovoljstava?! Svaka drugi izlog u Dunavskoj je sladoled...To je Novi Sad!??!?! Laze Telečkog - giros ulica! To nije moj Novi Sad....
Ja sam imao sreću da radim u DMSu. Firma je brzo rasla. Ja sam došao u nju kada je bilo nekih 50tak ljudi a otišao iz nje kada je imala oko 1000 ljudi, 10 godina posle. Brzorastuća firma stvara puno mogućnosti za zaposlene. Tako sam se ja oprobao na raznim pozicijama, tačnije, imao sam mogućnosti da iskusim sta znači biti projekt menadžer i šta znači biti team lead, i šta znači raditi sa klijentom i sa ljudima i sa kompjuterima, i šta znači putovati avionom, živeti koji dan u Americi itd. Znači jako puno raznih iskustava. Ono što je tu dobro je da čovek može da eksperimentiše i otkriva šta mu odgovara, šta voli i šta mu leži tj. ne leži. I to brzo. Mnogo bolje nego raditi 30 godina da bi postao menadžer a da bi na kraju, kada dobije tu poziciju, čovek shvatio da mu se to baš i ne sviđa...Tako da sam ja eto imao ta razna iskustva koja su mi omogućila samospoznaju.
Jedna od prvih ploča zabavne muzike koje smo(moj brat i ja) dobili od Zvonka (brata od ujaka) je ova:
Imali smo EI Nis gramofon:
U svakom slučaju, nismo razumevali reči pesama. Pa smo recimo pesmu "Tragedy" zvali Čvrikili, pošto nam je tako zvučalo kada su oni pevali. Nija nam ni palo na pamet da je to možda nešto drugo, da teško da mogu da pevaju nešto tako...bili smo mali...
Posle sam ja krenuo u redovnu kupovinu ploča. Nisam skupio neku veliku kolekciju, jedno desetak možda: Balašević, Kolibri, Boris Novković, Magazin, pesme sa Mesam 1987(na tom albumu ima jako dobrih stvari). Ploče sam kupovao u Robnoj Kući Beograd u Somboru, na prvom spratu kada se popne na stepenice pa onda levo. Mnogo sam vremena proveo tamo. Više gledajući nego kupujući.
Posle sam prešao na kasete..
Gledam danas neki video, gde je prikazan neki savremeni kombajn, koji je skinuo 2ha kukuruza za sat vremena. A sećam se kako su moji baka i deša, i tata i mama, ponekad i ja išli na njivu i ručno brali...To ručno branje je rađeno uz pomoć jednog alata koji se zvao šprljak, makar tamo u našim krajevima, i izgledao je otprilike ovako:
Kroz rupu se provlačio srednji prst, da šprljak čvrsto stoji fiksiran za ruku, i služio je da se sa njime brzo i bezbolno načne ljuštika kukuruza, a onda kada je jednom načeta, njeno kompletno skidanje se obično radilo bez šprljka. Mi smo na njivi komplet očistili klipove, bacali ih na gomile, i onda smo posle išli traktorom i to ubacili u prikolice.
Nekad je deda imao ekipu koja je 2 nedelje bila kod njega i brala, dizala kukuruze na tavan i sekla kukuruzovinu. Kasnije se prešlo na vučeni Zmaj kombajn, ali se i za njega trebalo pripremiti - da se ručno oberu 2 - 3 reda, pošto će tuda da ide traktor pa da ne gazi.
Znači, pre je trebalo za jedno jutro dan posla, a danas se obere jutro za pola sata. Nema dizanja, nema čuka, nema kukuruzovine, sipa se u prikolicu i nosi se na silos.
Ponekad mi je teško prihvatiti jednostavno rešenje za neki problem koji me je dugo vremena mučio...kao da na taj način, ako bih ga prihvatio (to jednostavno rešenje) rekao - koja si ti budala, kada si se mučio toliko godina, a rešenje je bilo tako jednostavno. Ili verzija 2 ove izjave "Kakva si ti jednostavna osoba (da ne kažem glupa!) kada je tvoj problem moguće rešiti tako jednostavnim rešenjem?".. I onda da ne bih ispao glup, jednostavan, nesofisticiran, imam tendenciju da kažem sebi:"Znaš, ja sam jako sofisticiran i na mene neće delovati to jednostavno rešenje, pa stoga neću ni da ga pokušavam. Daj da idemo sa onim složenim, sofisticiranim rešenjima (koja neće rešiti problem), ali koji će potvrditi moju jedinstvenost, sofisticiranost, složenost, slojevitost, specijalnost (niko kao JA!!)"....
Ali sam sad makar postao svestan te zamke koju postavljam sebi - i koristiću jednostavna rešenja!!!
Ovo je jedna od mojih boljih slika, jedna koja mi je draga, i koja oslikava jedan deo moje ličnosti. Sa Kotor Art festivala, Kotor, avgust 2009.
Danas ovako izgleda, gledajuci iz Google Maps. Na slici sam obeležio neke stvari kojih se sećam.
Jedan od najlepših, ponovljenih događaja, je da gledam kroz prozor kako pada sneg. Ima nekoliko varijacija te scene. Jedna je iz Sombor, kada sam bio još osnovna škola. Tada je još snega bilo puno i redovno. Bilo je veče, majka i taja se još nisu vratili sa posla. Ja sam bio u dnevnoj sobi. Kroz prozor sam gledao kako napolju pada sneg, a to se najviše videlo u delo oko ulične svetiljne svetlo narandžaste boje, kako kroz tu svetlost proleću snežne pahulje. A iza mene narandžastim sjajem žari Kreka Veso. Ja stojim naslonjen na malo ispupčenje zida ispred prozora i malo gledam kako pada sneg, a malo se okrenem i gledam Kreku.
Sledeća omiljena scena je da sam najviše voleo da sneg padne sa petka na subotu. Subota mi je i inače omiljeni dan. Legnem petkom uveče, i probudim se u subotu ujutro. I već po zvukovima koji dolaze sa ulice mogu da zaključim da je pao sneg! Zvukovi su tiši, manje je automobila na ulici, a i te zvuke apsorbuje sneg. Obožavam zvuk koji je smanjen time što ga je sneg apsorbovao. Obožavam sneg.
Obožavam i miris snega. Ujutro kada ustanem, izađen napolje i osetim onaj oštar ali čist miris snega. I onda koji dašak dima iz obližnjeg odžaka, ali ne od centralnog grejanja - ti dimovi su odvratni. Samo malo, kao blagi miris koji pokazuje da je tu negde u okolini neko toplo ognjište, neka vatra, neki ljudi, koji isto tako gledaju kroz prozor i smireni su snegom.
Tokom krize se pokažu sve manjkavosti tekućeg stanja. Što je možda i normalno, pošto je nemoguće, ili je skupo imati sistem koji i u redovnom stanju ima rezervisane resurse ili razvijene i uvežbane procese koji se aktiviraju sa prelaskom iz jednog u drugo stanje. Ali recimo ljudski orgranizam je prilično adaptivan na krizu.
Na ovo pisanije me je navela vest da Gradska biblioteka "Karlo Bijelicki" iz Sombora proslavlja 165 godina postojanja, dakle osnovana je 1859. godine. A pišem o njoj, zato što sam i ja u njoj započeo svoje bogato čitalačko iskustvo.
A kako sam počeo? Tako što sam u drugom ili trećem razredu dobio jedinicu iz srpskog(tada srpsokohrvatskog) jezika. A dobio sam jedinicu, zato što nisam pročitao neku knjigu za lektiru, a nisam je pročitao zato što je nisam imao a nisam je imao zato što nisam rekao roditeljima da mi treba! Kada sam dobio jedinicu, objasnio sam im da sam dobio jedinicu zato što nisam imao knjigu, a oni su to dobro prihvatili i objasnili mi da postoji jedna ustanova odakle knjige mogu da se pozajme, i da se to mesto zove biblioteka! Wow.
Sutrdan, bio je to neki oktobar, imam ja zapisane i datume i sve, pa ću ih kasnije uneti, me je taja odveo da se učlanim u biblioteku, na dečije, tada još uvek pionirsko odeljenje. Kao da je juče bilo. Stalo smo ispred zgrade biblioteke, i taja mi je rekao:"Vidiš, ovo je biblioteka, tu ćeš da uzmeš knjigu, i kada je pročitaš, vratićeš je." Ušli smo unutra, učlanili se, i onda je bibliotekarka rekla da treba da vratim knjigu za 14 dana. Da li sam bio mali, ili sam bio bukvalista ili i jedno i drugo, no ja sam shvatio da ja treba da vratim knjigu za tačno 14 dana od dana kada sam je uzeo! Kada sam došao kući, da ne bih zaboravio kada je tačno taj 14. dan, ja sam u svoj dnevnik, nagde posle polovine, uneo datum i naziv knjige koju sam uzeo, da me to podseti da treba da vratim knjigu 14 dana od tog datuma. I to ću jednom da slikam i ubacim ovde.
I tako je počelo....Na svakih 14 dana sam ja vraćao knjigu i uzimao drugu. Tada sam uzimao po jednu knjigu, i posle nekog kratkog vremena sam shvatio da ne mora to da se baš vrati na tačno 14. dan, da može i pre da se vrati knjiga. U početku su tu bile školske lektire, ali jednom nisam imao šta da uzmem pa sam rekao bibliotekarki da mi preporuči neku knjigu. I ona mi je dala knjigu, koja je bila šibica koja je upalila moju čitalačku strast, i ta knjiga se zvala Čovek amfibija Aleksandra Beljajeva, nisam baš siguran da li je bila u izdanju Plave ptice, ali se sećam da nije imala sliku na naslovnoj stranici. I dan danas se sećam čoveka koji je imao škrge! Nakon toga sam krenuo bukvalno opsesivno da čitam. Naravno sa sve zapisivanjem knjiga koje sam pročitao u svoj dnevnik. Onda sam u jednom periodu krenuo i da se takmičim sa samim sobom - da pročitam više knjiga nego prethodne godine! Tako da sam u sedmom razredu pročitao mislim 62 knjige za godinu dana, i mislim da taj rekord nisam oborio ni do danas. U pročitane knjige ne ubrajam školske i fakultetske knjige, nego samo ono što sam čitao van škole.
Najviše sam u tom, osnovnoškolskom periodu, čitao Plavu pticu, Karla Maja, i malo kasnije, od recimo 6. razreda sam krenuo da čitam SF - Artura Klarka, Isaka Asimova, Frederika Pola. Sa ruskim (tada sovjetskim) piscima je išlo malo teže - oni su pisali dosta kriptični i alegorijski za uzrast u kome sam bio.
Sam proces pronalaženja knjiga je za mene bio jedno divno, rekao bih arheološko - istraživačko iskustvo. Posle nekog vremena mi nisu bibliotekarke birale knjige, nego sam ja zalazio medju police sa knjigama. Sećam se te tišine i mira među tim policama. Ja sam špartao između, pregledao, shvatao kako su knjige poređane, tražio koju ću uzeti sledeću. Nekad sam lako nalazio, npr. kada sam bio u naletu čitanja Karla Maja, onda sam samo grabio sledeću knjigu o Vinetuu, Old Šurehendu i ekipi, ili kada sam čitao Plavu pticu. Ali bilo je i da nisam mogao da nađem lako i onda sam se gubio u knjigama i znao da ostanem neko vreme među tim policama.
U to vreme je bilo moguće dobiti i kaznu za nevraćenu knjigu! Mislim da sam je dobio jednom ili možda dvaput. Sećam se i bibliotekarki. Bila je Strahinjina mama, ona je bila dobra, nje se nisam plašio. Ali je bila i jedna stroga - imena joj se ne sećam - i kada sam kasnio sa vraćanjem knjiga, pitao sam se da li će primetiti da kasnim. I često je i primetila i opominjala me...
Takođe sam u čitaonici pionirsko odeljenja čitao i ukoričene Mikijeve zabavnike! Ja sam od 5. razreda išao u muzičku školu, i često se dešavalo da između instrumenta i solfeđa imam neku pauzu, i ja sam tu pauzu provodio u maloj čitaonici. Odlazio sam tamo, i tražio da mi daju ukoričene Mikijeve zabavnike. U njima sam jako uživao. Imali su oni i ukoričene i Politikine zabavnike, ali to mi je teže išlo...Mada sam njih čitao kod kuće. I kada istekne ta pauza, vratim Mikijeve zabavnike, i ajde na solfeđo. Ukoričeni Mikijevi i Političini zabavnici se nisu smeli iznositi iz biblioteke i nositi kući.
Eto to su bili moji čitalački počeci.
