Ja sam išao u gimnaziju "Veljko Petrović" u Somboru od 1991. do 1995. godine. Mislim da smo u četvrtom razredu bili dobili predmet Sociologija. Koliko nisam mogao da je podnesem. Slično je bilo sa Logikom, Filozofijom, Istorijom. Mislim da mozak jednostavno nije bio narihtan za te predmete. U tim godinama sam imao 18 godina i zanimali su me izlasci, sport, druženje, muzika, teretana, kako ću da izgledam, da li sam lep, da li sam zabavan, a šta drugi misle o meni itd itd...A prema tim, gore navedenim predmetima sam imao otpor. Nisam im se prepuštao, nisam im se posvećivao. Neki nenormalno egoističan - dečiji (mladalački?) duh\mozak je vladao mnome. Prilično je bio ograničen. A danas, kada imam 48 godina, te su mi teme najlepše!! Nad njima i sa njima provodim najviše vremena i najviše o njima razmišljam. Ne mogu da kažem da bih želeo da mi je ova pamet i ona godine, pošto i one "magareće" godine traže svoje da proteraju. Ali bih voleo da sam imao kapaciteta da primim to što se tada učilo, da sam se makar malo zainteresovao. I žao mi je što sam to vreme na časovima proveo u stanju bunta prema profesorima i gradivu, umesto da sam upijao znanje od njih, čitao, interesovao se...Bilo bi bolje i meni i njima. A ja sam provodio vreme tražeći u knjizi Sociologije stvari kojima bih mogao da je diskreditujem i proglasim glupošću. Ponekad se pitam, kako sam sa takvim odnosom uspeo bilo šta da uradim....Verovatno su nastavnici bili dobri i bili tolerantni i nisu nas poslali u tri lepe...što su mogli kakav i kakvi smo pojedini bili. Izvinite profesori! I izvini ti Vojo iz tih godina što nisam mogao bolje od toga.
Jedna dobra knjiga koja se bavi promenom prilikom prelaska u srednje godine, gde čovek oseti da se menja i gde više na pale teme iz mladosti (bar ne u tolikoj meri) je Awakening at Midlife autorke Kathleen A. Brehony.
Нема коментара:
Постави коментар