Pamet u pogrešnom pravcu

 Milioni najpametnijih ljudi na svetu rade da bi njihove kompanije uzimale jos koji dinar i jos koju sekundu paznje - FB, Google, Microsoft i ostale.

Gde bi ova planeta bila kada bi se ti najpametniji ljudi bavili nečim stvarno korisnim....

Odmaralište na Silbi

 Još jedno u nizu odmaralište u koje su išli somborci, ja nisam bio lično, je odmaralište na Silbi. Na internetu piše da je to bilo apatinsko odmaralište Apatin - Bačka. Sada je u ruiniranom stanju. Moja sestra je bila tamo u 4. ili 5. razredu osnovne škole, dakle tamo negde 1986. ili 1987. godine. 

Evo par slika:

Evolutivni uspeh i moralni neuspeh ljudske vrste

 Evolutivni uspeh i moralno uspeh ljudske vrste su sve totalno različite i rekao bih isključive stvari. Izgleda da je čovak morao da bude moralno pokvaren da bi uspeo kao vrsta i da je bio moralno bolji, verovatno bi u nekom trenutku bio već izumro. Tako da, uzevši u obzir svet i okolnost u kojima čovek živi, ovo njegovo stanje je verovatna najbolje moguće, a da se ne ugrožava njegov evolutivni uspeh, ostavljanje potomaka itd. Ali to isto znači da je čovek kao vrsta teško moralno defektan. Ja se gadim do odvratnosti toj i takvoj moralnoj nakaznosti ljudskoj. Ne izuzimam sebe iz tog ljudskog roda i vrste. I ja sam i sam isti takav.

Ali sa druge strane...ako se ljudi moralno ne poprave, oni će ugroziti i svoj evolutivni uspeh.

Taj osećaj!

 Osećaj koji sam imao kada sam kao dečak, sa roditeljima išao kod moje babe Eve i deda Branka u Bački Brestovac, nedeljom popodne, kada se uđe u njenu kuhinju. Mir, spokoj, radost, sigurnost, lepota, duh. Tome nečemu sličnom ne smem ni da se nadam, a priželjkujem to i treba mi to.

Duboki osećaji

 Jedna od glavnih tema koje bistrim sa ChatGPT-em (nerado, ali iz nužde) je dubina osećaja koje sam imao tamo sam 16 - 19 godina u poređenju sa današnjim godinama. Ta promena se vidi najviše u muzici. Pre sam Riblju Čorbu, Osvajače, Bijelo Dugme, Nirvanu, RHCP slušao sa takvim osećajem kao da mi se sam Bog obraća kroz svaku pesmu. Tada su me pesme dirale u samu dubinu moje duše i izazivale u meni neverovatno snažne osećaje. Ima još tako nekih par stvari, ali ova je onako najočiglednija. Danas sam ... able seaman koji i po nevremenu i po lepom vremenu spretno upravlja svojim brodom, ali nema te dubine. Ne dam da nevreme uđe u mene, naučio sam se tehnikama borbe protiv spoljnjeg i unutrašnjeg nevremena i to je ok sa jedne strane. Ali ista ta stvar me sprečava da se prepustim dubini neke pesme...Ili su možda te pesme plitke? Pisane za ljude od 17 leta? Kako srce ponovo da zaigra?

Žašto je važno čitati?

 Čitanje je jako važno. Tamo (Geteov Faust) vidiš šta su posledica pravljenja pakta sa đavolom. Tako da onda tamo shvatiš (mada se ta knjiga čita dosta rano, bukvalno je deca čitaju koja još ne znaju za domen i doseg delovanja đavola - zla) da ne treba to da radiš ni po koju cenu. Naravno, samo čitanje neće nekoga automatski postaviti na pravi put. I među načitanim i obrazovanim ljudima ima itekako zla, iako su čitalo tu i slične knjige. Ali, mislim, i nadam se, i želim da je tako, da to čitanje daje čoveku makar kakav alat da ne upadne baš u svaku đavolju zamku - a ima ih poprilično.

Francuzi

 Iz nekog nepoznatog razloga mi je nadošlo da ovog leta čitam francuske autore. Ja inače, trenutno, čitam po osećaju. Prestao sam da robujem referencama. Tako da su mi sada trenutno aktuelni, Onore de Balzak, Andre Žid i Žan Pol Sartr. Ponovo raščitavam, posle 30tak godina Čiča Goria, Kovače lažnog novca i neke Sartrove eseje, tipa Sizif, Kuga.

Lakše pre nego ispravnije

 Niko neće uraditi ono što je bolje za njega, ma koliko god da je uveren u ispravnost toga, nego će uraditi ono što mu je lakše, a to je ono što čini svaki dan i što mu je prešlo u naviku. Dakle, ne vredi davati savete ljudima, eventualno ako baš traže, pošto će oni nastaviti i dalje po svome. Ovo im je bilo čisto umirivanje savesti. A na kraju dođe i inat:"Ko je on da meni govori šta i kako da radim, valjda ja znam!"

U ovu grupu ubrajam i sebe, ovo je opšta ljudska crta.

Nešto malo ozbiljnije

 Za zlo učinjeno za vreme komunizma od 1945 do 1990. nije odgovarao NIKO. Ovim člankom ne želim da se bavim pitanjima da li je komunizam dobar ili nije, nego želim da se bavim pitanjem zla. Tokom tog perioda je bilo puno nameštenih suđenja, zatvaranja, sve bez ikakvog suda i dokaza. Goli otok - ljudi su zatvarani tek tako. Uzmimo npr Borislava Pekića, koji je dobio 15 godina zatvora. Borislav Pekić je bio u zatvoru, a niko od njegovih sudija i cele birokratije koja je u to vreme krojila život ljudima, niko nije kažnjen niti je odgovarao za to.

Tako da se meni postavlja pitanje smisla borbe protiv zla. Ako uzmemo da su te stvari koje su učinjene zlo, a za to niko nije odgovarao, deblji kraj je izvukao samo Pekić i slični, koji je onda smisao da se neko bori protiv takvog i sličnih sistema? Da bi počinioci zla iz tog sistema prošli nekažnjeno? A ovamo taj čovek koji se bori, stavlja na kocku svoj život, slobodu, porodicu itd. I na kraju ne dobija ništa - ni na zemlji, a verujem ni na nebu. 

Divno je ustrojen ovaj svet.

Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu

 Najbolju biografiju o Danilu Kišu je napisao Mark Tompson, interesantno.

Ponovo o Georgi Gospodinovu

 Ponovo sam uzeo da pročitam, da se podsetim tog duha koji provejava kroz knjige Georgi Gospodinova, i na prvim stranama knjige "Sva naša tela" sam našao priču "Izabrane autobiografije" gde Georgi Gospodinov piše koliko je intenzivno doživljavao knjige koje je pročitao, a među njima i nekad i moju omiljenu "Sto godina samoće od Markes", gde kaže:"Pamtim kada su u Makondo po prvi put dovezli led i kada me je otac odveo kod Ciganina Melkijadesa." Obožavam Gospodinova, zato što verujem da imamo isti senzibilitet prema životu, a on pored toga to zna da stavi i u reči.

Froncle

 Interesantna reč - froncle! 

Kada sam bio mali...imali smo jedan tepih sa fronclama. Moja obeveza je bila da povremeno očešljam te froncle, da budu lepo poravnate.

Taj posao češljanja froncli je trajao ukupno ne duže od 2 minuta. 

Ali, koliki sam ja otpor pružao, koliko sam vrištao, svađao se sa mamom, upropastio pola dana sebi i drugima, zato što mi je bilo mrsko da očešljam te froncle! Za posao od 2 minuta sam izgubio energije koja bi bila dovoljna da se napravi ceo taj tepih sa fronclama.

Sećam se i stidim se toga, stidim se sebe iz tog perioda. Verovatno ću se iz neke budućnosti stideti i sadašnjeg sebe pošto....nisam baš previše odmakao od tih froncli.

Leto, Stapar, kiosk i stripovi

Danas je lep letnji dan. Prošao sam pored kioska, u kome sam video stripove. Kakav je to samo flashback izazvalo kod mene! Ta kombinacija me jako podsetila i uvek me podseća na moje letnje raspuste u osnovnoj školi koje sam provodio kod bake na selu. Tada sam aktivno čitao stripove. Međutim definicija aktivnog u SFRJ i danas se veoma razlikuju. Aktivno u SFRJ je značilo gledati jedan crtani dnevno u 19:15 a aktivno danas znači gledati crtane filmove ceo dan na svim mogućim kanalima i platformama. Već samo ovako rečeno deluje čoveku da se smuči, koliko je ovo današnje aktivno bolesno.

Aktvino u ono vreme, 1980. i neke je značilo da su bile 2 biblioteke stripova - Zlatna serija i Lunov Magnus strip. Oni su izlazili na po 2 nedelje. Ja bih odlazio do kioska svaki dan da pitam da li je izašao novi broj, iako sam znao da neće izaći još za sigurno 10 dana. I pošto nije bilo novog stripa, jedino što mi je bilo preostalo je da ponovo i ponovo čitam stari. Zato sam voleo da čitam Teksa Vilera, pošto je u njemu bilo najviše dijaloga, pa mi je čitanje duže trajalo. Ali nisam njega najviše voleo. On je bio "koristan"- radio je posao. Ali stvarno sam voleo Zagora, Bleka, Komandanta Marka. 

Ali sam taj čin čitanja, leto, Stapar, dvorište, sunce, odlazak do kioska, i onaj miris svežih novina, stripova, sličica koji je izlazio iz kioska kada se zabode glava u ono polukružno prozorče, obilaženja oko kioska da bi se na svim stranama videlo da se slučajno nije pojavio taj dugo očekivani novi broj...To je sve kao jedna magla - mašta - nostalgija. I jedan tup i vruć osećaj u srcu i stomaku. Nešto lepo što se više nikad neće ponoviti...Probao sam da uzimam stripove pre par godina, ali jednostavno ne ide...mozak, kultura i način mišljenja je postao prekomplikovan da bi mogao da sažvaće neralne i previše crno - belo obojene likove (ovde mislim u moralnom smislu, ne mislim na boje koje se koriste u stripu). Osećaj je bio skoro nikakav. I bukvalno sam u strahu bacio strip! Pa zar ni on više "ne radi"??? 

Tako da su mi jedino ostale uspomene na leto u Staparu, kiosk i stripove.

P.S. I onda je došla komercijalizacija i uništila sve moguće.

Posao kao identitet ili ne?

Posao je u mom slučaju deo identiteta. Ne zato što sam ja to tako hteo, nego zato što sam to na bolan način shvatio. Kada sam pre par godina sa još 15 drugih ljudi proglašen da sam redundant - tehnološki višak. Bilo je emotivno bolno (i dan danas je!). Racionalno sam to nekako mada teško vario, ali racinonalno - činjenično nisam trebao da brinem. Nije bilo objektivnih razloga za brigu. Ali to što nije bilo objektivnih razloga za brigu ne znači da neki delovi ličnosto to nisu tako doživljavali nego su digli crveni alarm visokog nivoa! Na telesnom planu je moja psiha radila neverovatne stvari. Ja sam imao ogromnu količinu psihosomatike, najviše na želudačnom nivou. Nisam mogao da gutam normalno, imao sam utisak da me boli srce itd itd. Proveo sam jedno pola godine po lekarima, i interesantno je da se ta uzbuna nije smirila ni kada sam 3 meseca nakon tog otkaza našao posao. Jeste ona počela veoma lagano da jenjava, ali je meni trebalo još recimo godinu dana da se vratim u neko normalno psihofizičko stanje. E tu sam ja onda i danas shvatio da nešto ozbiljno nije u redu u mom poimanju posla. I opet kažem, ne racionalnom poimanju, nego onom nekom podsvesnom poimanju koje je na taj i tako žestok način reagovalo. 

Tako da sam danas ponovo razmišljao o tome i da li ja to mogu uopšte nekako da promenim. Da ne vezujem svoju psihofizičku egzistenciju za sam čin imanja posla i toga što sam zaposlen. Ova stvar nema veze sa novcem, novac ne utiče na to da se psiha ne alarmira, nego sam taj čin imanja posla.

I razmišljam da posao, nekako, sa ličnog nivoa, spustim na tehnički nivo. Transakcioni nivo. Tipa da ga posmatram na ovaj način:"Firma ima određeni skup problema i stvari koje bi trebalo da se urade za nju. Ona za to plaća. Ja sam plaćen da te stvari rešavam. Kada nešto rešavam plaćen sam. Kada sam rešio sve što je trebalo, mogu da vidim ima li toga još. Ako nema, treba da idem." Tako nekako. Nema vezivanja mog osećaja vrednosti, pripadanja i bogtepita čega još za to da sam zam zaposlen - imam posao. 

Naravno ovo je mnogo lakše reći nego uraditi, ali mislim da je to pravi put - redefinisanje posla i zaposlenja.

I mislim da je uopšte bolje ne vezivati se toliko za posao, pošto to vezivanje onda škodi i samom poslu koju treba da se odradi. Ako ja vezujem previše stvari za njega, da on će mi biti bitan, ali ću se ja toliko npr. plašiti da nešto uradim ili kažem pošto se to onda reflektuje kroz moj osećaj samovrednovanja itd. 

Umlekurezanaca

 Ovo je jelo koje je meni moja baka pravila. Ono se zove upravo tako kako je napisano - umlekurezanaca. Pošto, ako se kaže:"U mleku rezanaca" onda to više nije naziv jela, nego način kako se pravi. A to nije to.

Potreba za uzbuđenjem

 Danas sam greškom ušao u gradski autobus u Beogradu koji me je odveo u sasvim suprotan deo grada od onog gde sam trebao da idem. Nisam obraćao pažnju na broj autobusa, podsvesno mi se svideo pošto je bio skoro prazan, ušao sam seo, kad ono, ne skreće prema Sava Centru nego ode preko mosta na Adi na Banovo Brdo. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da sam ušao u pogrešan autobus. Sišao sam na prvoj stanici na Banovom Brdu, pozvao Radu, ženu moga brata koja živi u Beogradu i ona me uputila na koji autobus da sednem. On me je doveo do Zelenog Venca, i odatle sam ja, peške, kroz Knez Mihajlovu, lagano došao do posla. I uživao sam u ovom novom iskustvu, koje je bilo malo i stresno ali ne previše, i došao sam na posao svež, a ne smoren, kakav bih bio da sam išao standardnom rutom kojom inače i stalno idem. Tada sam sebi osvestio ono što sam teoretski znao i čitao, a to je da je čoveku potrebno uzbuđenje, novo, istraživanje, u istoj meri koliko mu je potrebna i sigurnost i predvidljivost!! Ali kada kažem potrebno, ne mislim u smislu potrebno, nego STVARNO POTREBNO, kao vazduh, voda, hrana! Mi možemo da probamo da živimo, i stvarno i živimo bez toga, ali osetimo da nešto nije u redu, da nas hvata neka čamotinja, dosada, i onda se borimo pogrešnim sredstvima protiv njih - igrice, knjige, televizija, filmovi, jelo, slatkiši itd itd. A to ne ide! Vidimo mi to i sami da te zamene ne daju prave i dobre rezultate. 

Jutros, kada sam kretao na posao sam bio loše. I meni kada je loše, pošto ne znam šta više da činim, ja se molim Bogu. I danas mi je Bog dao bitnu lekciju, kroz taj pogrešan autobus u koji sam ušao.

Dakle, sada ovo govorim sa praktičnog stanovišta a ne sa teorijskog, pošto je teorijsko podložno potkopavanju - čovek je multivalentno biće koje ima svoje razne potrebe koje MORAJU da budu zadovoljene da bi mi bili zadovoljni i da bi živeli kvalitetno. ZAMENE SLABO RADE POSAO DO NIKAKO ILI ČAK I SABOTIRAJU PRAVE STVARI. 

Dakle, moj nauk za danas i od danas je - potreban mi je novelty, novo iskustvo, uzbuđenje! I čak mi se čini da je još bolje ovo nestruktuirano uzbuđenje, iznenađenje. 

Posle ovog iskustva ja sam na posao došao vedar, čio, veseo! A početak dana nije to obećavao.

Hvala ti Bože!

Smrt slobodi - politički put Borislava Pekića

 Čitam ovu knjigu:

U toj knjizi sam našao ovaj odlomak:"Iako je država u to vreme deklarativno težila ka stvaranju modernog birokratskog aparata, tokom čitavog međuratnog perioda (misli se na vreme između Prvog i Drugog svetskog rata) je vladalo "shvatanje vlasti da administracija treba da služi režimu, a ne državi.""

I tako mi, 100 godina kasnije, se opet vratimo na to pitanje, očigledno nerešeno, pošto i današnja vlast misli da institucije treba da služe režimu a ne državi. Ovi današnji su čak otišli i korak dalje i sebe i svoju partiju izjednačavaju sa državom. 

ChatGPT

 Every conversation with ChatGPT ends the same: "FUCK YOU!". And then I delete the whole conversation and complete dialogs with it. It is just....impossible talking with that garbage. 

Transakcioni odnosi!!

 Ja sam na granici da totalno napustim transakcioni svet, a to su skoro svi današnji odnosi! Ja hoću, želim, treba mi, odnos koji nije zasnovan na korisnosti - danas mi trebaš pa smo dobri, sutra mi ne trebaš, pa ko te šiša!! Muka mi je od ovoga! Hoću odnos empatija, pomoći, druženja, podržavanja, dugotrajnosti, dubine, cenjenja ljudi. Treba uvesti novu valutu umesto novca - ljubav i empatiju.

Camino de Santiago

 Moja prijateljica Tanja je išla ovom rutom Camino de Sentiago, od Bilbaa do Sentandera, 130km. Kada mi je rekla to, rasplakao sam se. Jako me je dirnulo to njeno iskustvo, ne znam ni sam zašto. Verovatno zato što mi ona pokazuje da na ovom svetu još ima ljudi koji odbijaju da se zadovolje frivolnostima ovoga sveta, nego traže Boga, i idu tim putem. Mada je Bog tu na površini, nije potrebno baš kopati za njim, ali da bi se uvideo Bog na površini, potrebno je na znam šta da bismo ga videli. Bravo Tanja, i hvala ti!

Izvinite i oprostite mi

 Gledam slike neke iz mlađih dana i video sam neke ljude prema kojima sam bio prilično loš. Sad tu ima objašnjenja zašto je bilo tako, ali nema opravdanja. Na mogu da povratim šta sam rekao, uradio, ali sve vas, ako neko uopšte i čita ovo, koje sam ikad na bilo koji način povredio, molim za oprost. Neću da navodim ovde imena tih ljudi - tačno znam ko su oni. Izvinite i oprostite mi.

Šta leči u psihoterapiji

 Ja sam TA učenik, pa sam stoga i u nekim mailing listama koje se bave temom psihoterapije. U jednoj od tih lista se javio čovek koji je zatražio da mu se šalju klijenti da može da radi sa njima itd. Taj čovek ispred svog imena ima prof, dr, sci, med, zaposlen na tri neke ustanove. Kada sam video toliki potpis, ja sam se smrzao! Zato što znam da takav čovek neće izlečiti nikoga! Zašto to kažem? Zato što taj čovek ima X svojih nerešenih problema. Taj čovek ima problem sa egom. Tolika lista zaposlenja govori da taj čovek nije mogu da bude osetljiva ni za sebe, pa neće biti osetljiv na za druge. Taj čovek nema saosećanja sigurno. A ja, šta sam naučio, je da ono što suštinski leči drugu osobu, je samo biće terapeuta! Potrebno je tu malo škole, neke osnove da se savladaju, možda treba i više škole ne znam. Ali ni vrhunska škola neće pomoći, ako psihoterapeut nema svoje zdravo Biće u sebi! Opet ovo "zdravo" ne treba baš gledati kroz new-age naočare. To šta znači "zdravo" biće je sad posebna priča, veoma dugačka, sa mnogo račvanja, putanja i pitanja. Ali ono šta može da bude signal Bića koje nije zdravo - to je ovo šta je taj čovek sva nakarikao na sebe. Njegovo Biće je satrveno. Ja tog čoveka ne znam lično. Ali na njegovom primeru pričam univerzalniju priču. Previše ambiciozan čovek ne može imati zdravo Biće. Čovek koji juri za spoljnim dokazivanjima ne može imati zdravo Biće. Možda će ovo zvučati prejako, ali u psihoterapiji ne leči znanje i skilovi, nego Biće. A Biće treba imati, doći do njega. Namerno izbegavam da kažem da je Biće potrebno izgraditi, pošto bi to odmah aludiralo da je to nešto što ćemo mi svojom voljom da izgradimo, kao kuću, kao prepreke koje treba preći, ispite koje treba dati, radove koje treba napisati. Sve to, rekao bih, čoveka udaljava od Bića. Ili ako bih mogao da budem potpuno otvoren, mada je ovo više moj osećaj, nego što ja mogu da dokažem, pošto ja to iskustvo nemam, a to je da je onaj koji leči u stvari prisustvo Boga u čoveku. Tako da bih, kada bih bio hrabar, mogao da kažem Biće = Bog.

Plava ptica

 Obožavao sam da čitam knjige iz edicije Plava ptica! Ne mogu da kažem da sam ih sve pročitao, ali su one, kada sam odlazio u biblioteku da uzmem knjigu, bile siguran izbor. Jedna od prvih knjiga koje su mi roditelji kupili, kada još nisam ni znao da čitam, je bio Veliki Van. Napisao ju je Nikolaj Bajkov. Na prvoj strani, stoji napisano Vojislavu, 1981. Ja sam tad imao 5 godina, pa su mi roditelji čitali svako veče. Ovde ću je dodati kada je skeniram. To je bio broj 14 iz te biblioteke. Nedugo zatim su mi uzeli 365 priča. To je bila fenomenalna knjiga:

Tu si mi čitali jednu priču svako veče, ali je tu bilo jako zanimljivih priča, iz grčke mitologije, i ja nisam mogao da čekam da dođe sledeće veče da bih ja video šta će biti sa nekim od junaka, Tezejom, Heraklom, Odisejom, pa sam ja polako sam pokušavao da pročitam, tako da sam uz tu knjigu polako i sam naučio čitanje. Ništa bolje i zdravije od motivacije nastale znatiželjom. Tu sam zavoleo grčku mitologiju. Posle sam naučio bogove, heroje.

Knjige su prava stvar.

Politika kao kocka

 Politika će uvek da privlači najgore ljude. Naravno, bilo je i biće izuzetaka, ali evo objašnjenja zašto će ona biti uvek privlačna za najgore ljude. Zato što je politika kocka u velike uloge, sa mogućnošću promena pravila. Politika će stoga privlačiti relativno mudre kockare, koji će da na nju gledaju kao na mogućnost da nešto dobiju, da se kockaju, ali u velike uloge, da je rizik manji nego u pravoj kocki ili klađenju(zato što imaju mogućnost da menjaju pravila kako im odgovara), i kazna za izgubljeno (ili pozajmljeno) je manja nego kod redovnih kockara. Kod "normalnih" kockara će doći uterivači dugova, banke i ostala ekipa, a po političare kockara neće niko da dođe, oni će relativno lako da se izvuku. Tako da će pametan kockar da pre ode u politiku, igra na veliko i prođe nekažnjeno u slučaju gubitka, dok će obični kockari koji igraju na male sume (i time čak čine i manje štete celom društvu i državi) gore da prođu. Tako da je ovaj primer i dokaz, upravo objašnjenje da je čitav sistem politike u svetu nakaradno postavljen, gde nagrađuje lopove i kockare, tako da nema čovečanstvu napred dok ovo ne promeni...Politika i upravljanje državom mora da postane veoma težak, i veoma neprivlačan posao (sa stanovišta svih vrsta dobitaka!) da bi krenuo da privlači ljude sa dobrim namerama, a ne ovakve političare kakve sad imamo na vlasti. Ali je pitanje uopšte da li će to moći da se desi, pošto je čovek u svojoj prirodi...blago da kažem, loš.

Subjektivni pogled na svet

 Prilikom jednog događaja se skupilo nekoliko raznih ljudi. Komentarisali su šta bi oni uradili sa tom kućom. Majstor je rekao - ta kuća je trula, zidovi su pukli, temelji su od 4 reda cigle koja je istrulila, tu treba baciti bombu i srušiti je, ne vredi ništa. To je slušao čovek koji je tu živeo, ali pošto je on Tihomir, on nije iznosio svoj stav. Drugar Siniša, preduzetnik je rekao da tu treba napraviti terene za neki sport kome ja ne znam ni ime, nešto kao pidmington - slično tenisu, pa ni nalik. Ja sam rekao kako bih ja tu držao kokoške i već sam u glavi imao sliku sebe malog kako dolazim da nahranim kokoške, pokupim jaja. Meni je samo bilo čudno kako drugi mogu da imaju svoju viziju, kada je moja tako jaka. Posle sam shvatio - ili odmah sam shvatio, da je moja vizija ukorenjena duboko u prošlosti, Sinišina u biznisu, majstorova u njegovom sferi a Tihomirova u njegovoj. I tu mi je postala jasno koliko su naši subjektivni osećaji u stvari subjektivni. Oni su objektivno subjektivni. Mi ne možemo nešto da gledamo ili da damo komentar o nečemu a da to ne bude subjektivno. Ono što možemo maksimalno da uradimo je da prepoznamo da to što mi vidimo i govorimo i doživljavamo i živimo je u stvari samo naš subjektivni doživljaj realnosti. Naša subjektivnost upravlja nama iako je mi nikad nismo ni svesni, ali treba da je budemo svesni. Ne kažem ja da ćemo se mi moći odreći te subjektivnosti samo zato što znamo da ona postoji, ali makar ćemo malo manje biti izričiti u tome da smo mi (sa svojom subjektivnom slikom!) u pravu. Treba da shvatimo da i drugi ljudi posmatraju svet subjektivno. Inače, ovo o čemu pišem potpada pod temu životnog skripta\scenarija iz psihološkog pravca TA - Transakciona Analiza. Ja sam o njemu čitao puno, učio, slušao, ali ga nikad nisam kao ovaj put, tako jasno doživeo.

Zlatibor - rekreativna nastava

 1985 godine, kada sam bio drugi razred osnovne škole, smo sa školom išli na rekreativnu nastavu na Zlatibor. Mislim da se taj kraj u koje je smešteno odmaralište, čijeg imena ne mogu da se setim niti mogu da nađem na Google maps, pošto je Zlatibor toliko promenjen, no taj kraj se zvao Partizanske vode. Imam negde par slika ispred tog odmarališta iz tog perioda, pa ću ih ubaciti jednom ovde. Mislim da smo bili jedno 10 dana, u maju. Sećam se da smo išli na Kadinjaču i da smo bili u Užicu u nekom muzeju fabrici gde su na podu na par mesta bila postavljenje ploče sa crvenom svetlošću, koje su predstavljale mesta na kojima su pale bombe ili je neko poginuo..Davno je bilo, pre 40 godina, ne sećam se. Onda smo naravno išli oko Zlatiborskog jezera. Išli smo i u školu koja je bila neka škola u šumi, gde smo imali par časova. Bilo je to neobično iskustvo za mene, biti u školi na koju nisam navikao. Onda smo znali sedeti na obodu šume i crtati nešto - crtanje mi nikad nije išlo. Imao sam intenzivne doživljaje, ali nisam uspeo da ih predstavim crtanjem, ali sam već tada imao neki dnevnik, na žalost ne za utiske, nego za dešavanja, pošto sam tada mislio da se u dnevnim pišu samo dešavanja. Tako da se moj dečački dnevnik sastoji od unosa ovog tipa - datum (21.4.1985), naslov Dan škole, i unosa: "Danas smo proslavili dan škole." Posle X godina, dnevnik je od jedne rečenice prerastao u često tužne i besne novele - bilo je jako puno toga o čemu sam pisao...No, udaljio sam se od teme. Za tih 10 dana smo uhvatili 2 ponedeljka, a ponedeljkom je išla serija Dinastija, gde su, najčešće devojčice molile učiteljicu da ih pusti da je gledaju. TV je bio u trpezariji. Trpezarija se sastojala od stolova, gde su za svakim stolom bile po 4 stolice. Tu smo doručkovali, ručali i večerali. Menija ne mogu da se setim ali se sećam da se nije baš svima dopadao, neki nisu mogli da jedu tu hranu - ja jesam. Jedna drugaracija iz razreda Ljilja je išla sa svojom mamom - verovatno joj je bilo teško da ide bez nje, pa je i njena mama išla sa njom. I meni je bilo teško bez mame, ali moja mama nije išla. Išao je i učiteljicin muž, i učiteljicin sin Stojan. Učiteljica se zvala Olujić Nataša. Pored mog razreda bilo je to i ostalih razreda, ali ne mogu da se setim da li su išli svi razredi (kojih je bilo 5) ili samo neki. Sve u svemu - ne mogu da nađem odmaralište na google-u!

Defensive architecture

 Sve više i više vidim koliko sve zavisi od ljudi i koliko je sve vezano za ljudsku psihologiju. Npr. da software architecta ne bi bio optužen da ne koristi najnoviju arhitekturu, on koristi najnovije tehnologije, iako za taj neki konkretan projekat na kome on radi, takva arhitektura nije ni potrebna. Takođe, to mu, na račun firme za koju radi, omogućava da u svoj CV unese razne buzzwords. Takođe može da kaže - svi tako rade. Ako Google i Netflix nešto rade, to je sigurno dobro, hajde da i mi tako radimo..(iako nemamo ni blizu takav problem kao i oni...).

Case 2: dokumentacija. Nemanje dokumentacije je idealan izgovor da se menadzment koji je dugo u firmi drži svojih pozicija. Pošto niko drugi ne zna sistem kao oni, a dokumentacije nema, onda su oni jedino bogom dani da budu tu gde jesu i niko drugi ne može da ih zameni. Nezamenjivi menadžment je smrt za firmu. A uvek se pronalaze razni izgovori zašto neme dokumentacije, a glavni razlog zašto nema dokumetacije je strah od zamenljivosti. Ako outsource-uješ svoje znanje u dokument, potencijalni menadžer sa ulice može da dođe, shvati sistem, i izbaci te sa tvoje pozicije koji su godinama gradio, dajući krv, znoj i suze za firmu...Ali zar nije to normalno, da čovek želi da bude nagrađen? Pa dodjemo tako i do politike gde se neko uhvati vlasti pa neće da je pusti...

Tako da je ljudska psihologija u stvari odvratna....Pogotovo odluke vođene strahom, ličnom koristi...a ova dva motiva, emocije su u osnovi ljudskog bića...Borim se da ne budem takav. Ja sam budala koja će da outsource-uje svoje znanje. Ne plašim se. Zašto? Zato što znam da postoji još gomila "neosvojenog" znanja, znanja koje treba da bude otkriveno. Mene zanima to znanje. Ovo koje ja imam - ono je već obsolete, imam ga, mogu da da koristim, ne plašim se da i drugi imaju koristi od njega - znanje za mene nije commoditi, ne plašim se da će mi drugi uzeti market. 

To the success of our hopeless cause

 Ovo je naslov jedne knjige. I jako mi se sviđa. Deluje mi da me dobro opisuje. Ponavljam ga često i smejem mu se. I sebi.

Bez najboljih umova budućnost prestaje

 Čitam Sergeja Dovlatova, pa kako to kod mene već biva, raširio sam svoje istraživanje i na ostale pisce, umetnike, naučnike, intelektualce koji su napustili SSSR. I onda mi se otvorilo pitanje - da li zemlje koje isteruju svoje najbolje umove moraju nužno da propadnu. Pošto nemam adekvatnog sagovornika na tu temu, pitao sam ChatGPT, i evo šta kaže - zemlja možda neće propasti, ali će propasti institucije, kada laž postane dominantna, kada poslušnost postane dominantna, kada istina postane opasna, kada svaka slobodoumna osoba bude sumnjiva. Svim zemljama koje su isterivale svoje najbolje umove (pod isterivanjem mislim eksplicitno i implicitno isterivanje, gde čovek više ne može da podnose laž koja je postala dominantna, i gde mora da negira sebe samo za račun preživljavanja, tj. da se svede ne nivo životinje!) je bilo potrebno jako puno vremena da se oporave od toga. I evo finalne rečenice:"Proterujte svoje najbolje umove dovoljno dugo — i budućnost prestaje da dolazi." - eto to je šta se dešava kada zemlje proteruju svoje najbolje umove.

Recitacija na Svetog Savu

Jedne godine, 1980. i neke 27. januara, još za vreme Jugoslavije, na Svetog Savu, sam recitovao u crkvenoj opštini u Staparu. Bio sam neki niži razred osnovne škole. Bio sam pripremio Himnu Svetom Savi (sve strofe), popeo sam se na binu, ali me je voditelj tiho upitao šta sam naučio, ja sam rekao Himnu Svetom Savi, on je rekao svi su to naučili i rekao mi da izrecitujem jednu strofu, neku iz sredine. Pogled sa bine je bio za mene neobičan, pošto je bilo puno ljudi u sali, svi su došli da vide svoju unučad i decu, atmosfera je bila pozitivno napeta, lepa i svečana trema. 

Svemu tome je prethodila želja mojih deda Branka i baba Eve iz Brestovca, da ja idem da recitujem. Oni su se dogovorili sa mojom mamom, nešto se ne sećam da je tražena i moja saglasnost za to - bilo je takvo vreme i takav običaj, a za poštovanje običaja se ne traži dozvola, nego se običaji - poštuju, bar je tad to bio običaj, da se običaji poštuju.

Sećam se prilično intenzivnih priprema tj. učenja Himne Svetom Savi. Pored mehaničkom pamćenja, dikcije, na kojoj je moja mama insistirala, a meni nije baš to najbolje išlo (uvek sam bio bolji pevač, nego govornik :-) ), meni je Himna Svetom Savi donela i neka prva istorijska i politička pitanja i iznenađenja. Na primer "5 vekova Srbin je u ropstvu čamio". (kada sam ja učio Himnu, bilo je pet vekova, pošto je to izgleda originalni podataka, pošto je verovatno kada je Himna nastala, Srbija bila pet vekova u Turskom ropstvu, a nakon nastanka je bila još jedan vek, tako da nova, današnja verzija Himne, kaže šest vekova. Ja sam učio originalnu verziju. Tako da je to činjenica, koju do tad nisam znao, kod mene izazvala iznenađenje - kakvo sad ropstvo, kad smo mi to pa bili u ropstvu? I još po neko pitanje.

Najlepši deo je bio kada se završila priredba, i kada smo baka, deša, Branko i Eva (moji babe i dede) svi zajedno otišli do kuće mojih babe i dede (bake Anice i deše Radmila), i kada su oni ušli unutra i ja sa njima, ja okružen mojim babama i dedama u zimskim bundama odelima koja su skidali i koja su mirisala na naftalin, babe i dede nasmejani i ponosni na svoga unuka, a ja srećan i zaštićen...znajući da je baka spremila kolače i da jedve čekam da ih iznese.

Objašnjenje osećanja smisla

Mene je oduvek zanimala tema smisla. I ja sam se bavio istrazivanjem te teme, ali sve sto sam bio pronasao o njoj je bilo fluidno, neuhvatljivo, nedovoljno cvrsto. Medjutim, u poslednjih par meseci sam čitao par knjiga i došao sam do toga šta je smisao. Ne u smislu da mogu jednom rečenicom da kažem čarobnu rečenicu koja rešava sudbine, nego da definišem šta je osećaj smisla, šta on čini. Knjige koje su mi pomogle su Secondhand Time Svetlana Aleksijevič i Gdje živi tvornica - Etnografija postindustrijskog grada Sanje Potkonjak i Tea Škokić.

Dakle, smisao nije metafizička stvar. To je veoma opipljiva stvar, da li u psihološkom smislu da li u materijalnom smislu. Šta je smisao? Smisao je zapravo naša potka, naša vertikala, naša osonova. To je naš svet. To je svet ideja (ili otelotvorenih ideja, dakle ideja koje postoje u stvarnosti) koje su kao neki vodič kroz život, ali ne neki ono turistički, blagi vodič, nego vodič koji definiše tvrdo svakodnevne aspekte tvoga skoro celog života. Na primeru Secondhand time knjige, u njoj se su prikazani ljudi koji su ceo svoj život proveli i proživeli (preživeli?) u SSSR-u, i onda šta je bilo sa tim ljudim kada su se i SSSR i komunizam raspali. Došlo je do sloma smisla. Došlo je do spaljivanja rulebook-a...Neko ti je ceo život pričao: ovo je dobro, ovo je loše, treba ovako da živiš, ovako da radiš, ovako da se ponašaš prema ljudima. I što je interesantno, oni koji su to usvojili, su koliko toliko bili srećni i mirni, pošto su i SSSR i Tvornica u Sisku ljudima davali smisao. Za njih je taj život bio "lep". Namerno pišem pod navodnicima pošto to treba malo preciznije reći šta se misli pod time "lep", ali ne bih da divergiram od smisla. I kada su SSSR i Tvornica i socijalizam uništeni, ljudi su ostali bez Pravilnika o življenju, ili još gore stalno su gledali u njega i u Stvarnost i bili pod ogromnim znakom pitanja - realnost više ne odgovara onome što je napisano pravilniku, ali je meni tako lepo bilo pre, da ja ne mogu da odbacim pravilnik, nego idem sa njime u ruci u potrazi za ostacima starog sveta. Ali to ne ide. Dakle, postojao je pravilnik, ali je postojao i život. Ljudi ne mogu da kažu da su lažno živeli, oni jesu živeli i živeli su životom. I onda se realnost totalno promenila, i ljudi nisu mogli da je pojme, a ponajviše zbog toga što je nova realnost ličila na....crnilo, mrtvilo, smrt, beznađe, ne baš pakao, ali slično paklu. Tj. videli su je oni, ali je bila prestrašna da bi se u nju puno gledalo, i bila je previše različita od Pravilnika. E to, to što stvara tu napetost između realnosti i naše ideje o realnost to je smisao, ili bolje da kažem da je smisao naša ideja o stvarnosti. Opet kažem, to nije ideja, rečenica koju sam danas čuo od nekog gurua. To je ideja koja je nastajala kroz dugoročan proces življenja.

I dok sam danas čitao Tvornicu (tako skraćeno zovem Gdje živi tvornica), shvatio sam šta je smisao kao pojava, i to više kroz primere kako izgleda život kada se realnost drastično promeni, a mi i dalje imamo stari Pravilnik. Ok, valjda je jasno šta sam hteo da kažem. 

I onda, prilikom promene stvarnosti (raspad SSSR, komunizma, Tvornice) čovek "gubi" smisao. Jasno je iz gornjeg opisa šta znači gubljenje smisla. Pravilnik je previše duboko usađen u njega, stvarnost je loša, pa čovek ni nema motivaciju da pokuša da stvori novi Pravilnik i slično. Dakle, dolazi do gubitka smisla i sad tu postoje razne racionalizacije kako ljudi pokušavaju da ga koliko toliko zadrže, preoblikuju(koliko mogu...) ili naprave novi (neko valjda uspe i to, mada praviti smisao - Pravilnik -  koji bi odgovarao "zlom" svetu je nova tema...). Dakle, pitanje je šta bi značilo zdravo pristupiti pitanju gubitka smisla. Videli smo šta je smisao, videli smo njegovu ulogu i njegov gubitak i sada imamo stanje u kome ga nemamo. A čovek ne može da živi bez smisla. Zašto? Zato što je svet prevelik za čoveka, zato što se čovek plaši sveta, i potreban mu je smisao kao nešto što će mu reći, kao detetu, evo vidiš ovo je svet, ja znam kako se ide kroz njega, ja ću ti dati smernice, biću sa tobom i videćeš, biće ok. Bez tog osećaja da će biti dobro, čovek ne može da živi, tj. može ali je onda njegov život pakao. Nama je jako potrebno da osećamo i verujemo da će da bude ok, da ima nekog reda da nismo samo slučajne Hajzenbergove čestice, koje lutaju bez ideje, pravca, smisla, nasumično. 

I opet. Smisao je izgubljen. Imao dosta "loših" načina kako da pristupimo gubitku istog - depresija, melanholija, strah, alkoholizam, droga, negiranje istog tipa "nije mi ništa", čak mi pada na pamet da i automatski prelazak na "novi svet" nije ispravan, ali to ne mogu da baš jasno objasnim zašto mislim da to nije dobro, itd. Šta bi značilo ponovno izgrađivanje smisla, koja bi to pravila trebao da ima taj Pravilnik, ko će da izgraditi, u kom vremenu? Po ovim pitanjima se čini da jedino deca mogu to da urade, pošto promena smisla na nešto drugačije je vremenski, psihološki i energetski u svakom smislu, zahtevan, do nemoguć posao. Dakle, došao sam dovde. Nemam odgovor na pitanje ponovne izgradnje smisla. Takođe nemam ni odgovor na čemu će novo dete u novom svetu da gradi svoj smisao? Ko će mu reći šta je ispravno, dobro, a da život to potvrđuje? Šta u stvari današnji život potvrđuje - stomak mi se zgrčio na ovo pitanje o potvrdi današnjeg života....Tema za naredne godine - rehabilitacija, lečenje smisla...kako se opet dati životu....Kako ga povratiti, izgraditi, popraviti, promeniti...ne znam ni ja šta će sve trebati da se uradi, niti da li je moguće, niti u kom pravcu bi ponovno osmišljavanje trebalo da ide, i da li je to moguće čoveku samom da uradi na kraju krajeva. Pošto smisao nismo stvorili mi, nego su smisao stvorile jake sile izvan nas itd...Nema kraja...