Novi Sad i ja

Moj prvi kontakt sa Novim Sadom je bio kada sam došao da studiram u Novi Sad 1995. godine - tačno prvog oktobra, bila nedelja, drugog oktobra počela predavanja - ponedeljak. 

Prvih par godina sam bio jako vezan za kuću. Svake dve nedelje sam išao u Sombor. Bili smo stranci Novi Sad i ja. Posle te dve godine, tačno se sećam posle prvog semestra treće godine, sam krenuo da se osećam dobro u Novom Sadu. 

Završio sam studije krajem 2002. godine, onda vojska 2003. godine. Došao iz vojske, posla nema, pokušao ga naći u Novom Sadu (na veoma nefekisan način, ali bolji nisam imao - prateći oglase u Gradjanskom Oglasniku), nisam ga našao u Novom Sadu, ali sam ga našao u Somboru. Onda sam tamo počeo da radim, ali sam svaki vikend išao za Novi Sad, onim šinobusom: 

U tom periodu mi se jako sviđao Novi Sad i osećao sam se hendikepiran što sam u Somboru, kada se sve dešavalo u Novom Sadu. U tom periodu Novi Sad je bio, za mene, grad kulture, i sviđao mi se. Imao je neki duh, i osećao sam poštovanje i ljubav prema njemu, nekako sam se dobro osećao kada sam dolazio. 

I stvarno se i desilo da se preselim u Novi Sad, ovaj put konačno (nadam se ne i zauvek), u junu 2005. godine, kada sam ostao bez posla u Somboru - istekao mi je bio pripravnički ugovor u Elektrovojvodini, valjda nisam zadovoljio, ne znam (pravdali su se time da centrala u Novom Sadu nije dozvoljavala zapošlavanje...., ali ni ja sam sebe ne bih primio za stalno...no to je druga tema.). I kao da me je Bog pogledao i našao mi posao u najboljoj mogućoj firmi u Srbiji sigurno, prilično sigurno i u svim državama bivše Jugoslavije, a verovatno i šire - u DMSu. I tako sam ja od 2005 u Novom Sadu. Prvo sam živeo sam, a od 2010. sa ženom, a od 2012. imamo i sina. U tim početnim godinama mi je takođe bilo lepo u Novom Sadu. Pogotovo u početku. Ali onda tu negde ne mogu tačno da se setim kada, ali tu negde od 2012 ili tu negde počinje da splašnjava moje oduševljenje Novim Sadom, da bi u poslednjih 4 - 5 godina to oduševljenje preraslo u ravnodušnost i na kraju i zgađenost. Mislim da je tome doprinelo puno faktora, verovatno je jedan od njih smrt kulture, smrt slobode, politička iživljavanja, korona, suše, gužve, zagađen vazduh, ljudi koje ne kontam itd itd. Moguće je da je tom doprinelo i to što od 2015. radim za beogradsku firmu, pa povremeno odem u Beograd, i vidim koliko je Novi Sad u stvari nekulturna palanka. Kao nekulturna, siromašna pink zvezda, koja je poslednje pare dala da se napumpa silikonima. Nema u Novom Sadu više ništa od duha, ništa od istorije, priče. Istorija se iskorišćava za nacionalistička sranja! Sve se izopačuje. Tako da mi Novi Sad deluje izopačeno! Umesto da bude ono što on može i treba da bude.

Trenutno (2024. godina) smo Novi Sad i ja fazi gde žvaćemo jedan drugog, pa će na kraju da neko bude ispljunut! Osećam se kao strano telo u Novom Sadu, i osećam se da mi je Novi Sad stran! Nemam više nikakvih poveznica sa njime. Šetam gradom na silu. Osećam se kao vanzemaljac u njemu i ne mogu da razum sve te ljude tamo koji sede u tim kafićima na ulici u Zmaj Jovinoj. Ne razumem da je glavna ulica postala simbol kafića, jela i krkanja, jeftinih zadovoljstava?! Svaka drugi izlog u Dunavskoj je sladoled...To je Novi Sad!??!?! Laze Telečkog - giros ulica! To nije moj Novi Sad....