Subjektivni pogled na svet

 Prilikom jednog događaja se skupilo nekoliko raznih ljudi. Komentarisali su šta bi oni uradili sa tom kućom. Majstor je rekao - ta kuća je trula, zidovi su pukli, temelji su od 4 reda cigle koja je istrulila, tu treba baciti bombu i srušiti je, ne vredi ništa. To je slušao čovek koji je tu živeo, ali pošto je on Tihomir, on nije iznosio svoj stav. Drugar Siniša, preduzetnik je rekao da tu treba napraviti terene za neki sport kome ja ne znam ni ime, nešto kao pidmington - slično tenisu, pa ni nalik. Ja sam rekao kako bih ja tu držao kokoške i već sam u glavi imao sliku sebe malog kako dolazim da nahranim kokoške, pokupim jaja. Meni je samo bilo čudno kako drugi mogu da imaju svoju viziju, kada je moja tako jaka. Posle sam shvatio - ili odmah sam shvatio, da je moja vizija ukorenjena duboko u prošlosti, Sinišina u biznisu, majstorova u njegovom sferi a Tihomirova u njegovoj. I tu mi je postala jasno koliko su naši subjektivni osećaji u stvari subjektivni. Oni su objektivno subjektivni. Mi ne možemo nešto da gledamo ili da damo komentar o nečemu a da to ne bude subjektivno. Ono što možemo maksimalno da uradimo je da prepoznamo da to što mi vidimo i govorimo i doživljavamo i živimo je u stvari samo naš subjektivni doživljaj realnosti. Naša subjektivnost upravlja nama iako je mi nikad nismo ni svesni, ali treba da je budemo svesni. Ne kažem ja da ćemo se mi moći odreći te subjektivnosti samo zato što znamo da ona postoji, ali makar ćemo malo manje biti izričiti u tome da smo mi (sa svojom subjektivnom slikom!) u pravu. Treba da shvatimo da i drugi ljudi posmatraju svet subjektivno. Inače, ovo o čemu pišem potpada pod temu životnog skripta\scenarija iz psihološkog pravca TA - Transakciona Analiza. Ja sam o njemu čitao puno, učio, slušao, ali ga nikad nisam kao ovaj put, tako jasno doživeo.

Zlatibor - rekreativna nastava

 1985 godine, kada sam bio drugi razred osnovne škole, smo sa školom išli na rekreativnu nastavu na Zlatibor. Mislim da se taj kraj u koje je smešteno odmaralište, čijeg imena ne mogu da se setim niti mogu da nađem na Google maps, pošto je Zlatibor toliko promenjen, no taj kraj se zvao Partizanske vode. Imam negde par slika ispred tog odmarališta iz tog perioda, pa ću ih ubaciti jednom ovde. Mislim da smo bili jedno 10 dana, u maju. Sećam se da smo išli na Kadinjaču i da smo bili u Užicu u nekom muzeju fabrici gde su na podu na par mesta bila postavljenje ploče sa crvenom svetlošću, koje su predstavljale mesta na kojima su pale bombe ili je neko poginuo..Davno je bilo, pre 40 godina, ne sećam se. Onda smo naravno išli oko Zlatiborskog jezera. Išli smo i u školu koja je bila neka škola u šumi, gde smo imali par časova. Bilo je to neobično iskustvo za mene, biti u školi na koju nisam navikao. Onda smo znali sedeti na obodu šume i crtati nešto - crtanje mi nikad nije išlo. Imao sam intenzivne doživljaje, ali nisam uspeo da ih predstavim crtanjem, ali sam već tada imao neki dnevnik, na žalost ne za utiske, nego za dešavanja, pošto sam tada mislio da se u dnevnim pišu samo dešavanja. Tako da se moj dečački dnevnik sastoji od unosa ovog tipa - datum (21.4.1985), naslov Dan škole, i unosa: "Danas smo proslavili dan škole." Posle X godina, dnevnik je od jedne rečenice prerastao u često tužne i besne novele - bilo je jako puno toga o čemu sam pisao...No, udaljio sam se od teme. Za tih 10 dana smo uhvatili 2 ponedeljka, a ponedeljkom je išla serija Dinastija, gde su, najčešće devojčice molile učiteljicu da ih pusti da je gledaju. TV je bio u trpezariji. Trpezarija se sastojala od stolova, gde su za svakim stolom bile po 4 stolice. Tu smo doručkovali, ručali i večerali. Menija ne mogu da se setim ali se sećam da se nije baš svima dopadao, neki nisu mogli da jedu tu hranu - ja jesam. Jedna drugaracija iz razreda Ljilja je išla sa svojom mamom - verovatno joj je bilo teško da ide bez nje, pa je i njena mama išla sa njom. I meni je bilo teško bez mame, ali moja mama nije išla. Išao je i učiteljicin muž, i učiteljicin sin Stojan. Učiteljica se zvala Olujić Nataša. Pored mog razreda bilo je to i ostalih razreda, ali ne mogu da se setim da li su išli svi razredi (kojih je bilo 5) ili samo neki. Sve u svemu - ne mogu da nađem odmaralište na google-u!

Defensive architecture

 Sve više i više vidim koliko sve zavisi od ljudi i koliko je sve vezano za ljudsku psihologiju. Npr. da software architecta ne bi bio optužen da ne koristi najnoviju arhitekturu, on koristi najnovije tehnologije, iako za taj neki konkretan projekat na kome on radi, takva arhitektura nije ni potrebna. Takođe, to mu, na račun firme za koju radi, omogućava da u svoj CV unese razne buzzwords. Takođe može da kaže - svi tako rade. Ako Google i Netflix nešto rade, to je sigurno dobro, hajde da i mi tako radimo..(iako nemamo ni blizu takav problem kao i oni...).

Case 2: dokumentacija. Nemanje dokumentacije je idealan izgovor da se menadzment koji je dugo u firmi drži svojih pozicija. Pošto niko drugi ne zna sistem kao oni, a dokumentacije nema, onda su oni jedino bogom dani da budu tu gde jesu i niko drugi ne može da ih zameni. Nezamenjivi menadžment je smrt za firmu. A uvek se pronalaze razni izgovori zašto neme dokumentacije, a glavni razlog zašto nema dokumetacije je strah od zamenljivosti. Ako outsource-uješ svoje znanje u dokument, potencijalni menadžer sa ulice može da dođe, shvati sistem, i izbaci te sa tvoje pozicije koji su godinama gradio, dajući krv, znoj i suze za firmu...Ali zar nije to normalno, da čovek želi da bude nagrađen? Pa dodjemo tako i do politike gde se neko uhvati vlasti pa neće da je pusti...

Tako da je ljudska psihologija u stvari odvratna....Pogotovo odluke vođene strahom, ličnom koristi...a ova dva motiva, emocije su u osnovi ljudskog bića...Borim se da ne budem takav. Ja sam budala koja će da outsource-uje svoje znanje. Ne plašim se. Zašto? Zato što znam da postoji još gomila "neosvojenog" znanja, znanja koje treba da bude otkriveno. Mene zanima to znanje. Ovo koje ja imam - ono je već obsolete, imam ga, mogu da da koristim, ne plašim se da i drugi imaju koristi od njega - znanje za mene nije commoditi, ne plašim se da će mi drugi uzeti market. 

To the success of our hopeless cause

 Ovo je naslov jedne knjige. I jako mi se sviđa. Deluje mi da me dobro opisuje. Ponavljam ga često i smejem mu se. I sebi.

Bez najboljih umova budućnost prestaje

 Čitam Sergeja Dovlatova, pa kako to kod mene već biva, raširio sam svoje istraživanje i na ostale pisce, umetnike, naučnike, intelektualce koji su napustili SSSR. I onda mi se otvorilo pitanje - da li zemlje koje isteruju svoje najbolje umove moraju nužno da propadnu. Pošto nemam adekvatnog sagovornika na tu temu, pitao sam ChatGPT, i evo šta kaže - zemlja možda neće propasti, ali će propasti institucije, kada laž postane dominantna, kada poslušnost postane dominantna, kada istina postane opasna, kada svaka slobodoumna osoba bude sumnjiva. Svim zemljama koje su isterivale svoje najbolje umove (pod isterivanjem mislim eksplicitno i implicitno isterivanje, gde čovek više ne može da podnose laž koja je postala dominantna, i gde mora da negira sebe samo za račun preživljavanja, tj. da se svede ne nivo životinje!) je bilo potrebno jako puno vremena da se oporave od toga. I evo finalne rečenice:"Proterujte svoje najbolje umove dovoljno dugo — i budućnost prestaje da dolazi." - eto to je šta se dešava kada zemlje proteruju svoje najbolje umove.

Recitacija na Svetog Savu

Jedne godine, 1980. i neke 27. januara, još za vreme Jugoslavije, na Svetog Savu, sam recitovao u crkvenoj opštini u Staparu. Bio sam neki niži razred osnovne škole. Bio sam pripremio Himnu Svetom Savi (sve strofe), popeo sam se na binu, ali me je voditelj tiho upitao šta sam naučio, ja sam rekao Himnu Svetom Savi, on je rekao svi su to naučili i rekao mi da izrecitujem jednu strofu, neku iz sredine. Pogled sa bine je bio za mene neobičan, pošto je bilo puno ljudi u sali, svi su došli da vide svoju unučad i decu, atmosfera je bila pozitivno napeta, lepa i svečana trema. 

Svemu tome je prethodila želja mojih deda Branka i baba Eve iz Brestovca, da ja idem da recitujem. Oni su se dogovorili sa mojom mamom, nešto se ne sećam da je tražena i moja saglasnost za to - bilo je takvo vreme i takav običaj, a za poštovanje običaja se ne traži dozvola, nego se običaji - poštuju, bar je tad to bio običaj, da se običaji poštuju.

Sećam se prilično intenzivnih priprema tj. učenja Himne Svetom Savi. Pored mehaničkom pamćenja, dikcije, na kojoj je moja mama insistirala, a meni nije baš to najbolje išlo (uvek sam bio bolji pevač, nego govornik :-) ), meni je Himna Svetom Savi donela i neka prva istorijska i politička pitanja i iznenađenja. Na primer "5 vekova Srbin je u ropstvu čamio". (kada sam ja učio Himnu, bilo je pet vekova, pošto je to izgleda originalni podataka, pošto je verovatno kada je Himna nastala, Srbija bila pet vekova u Turskom ropstvu, a nakon nastanka je bila još jedan vek, tako da nova, današnja verzija Himne, kaže šest vekova. Ja sam učio originalnu verziju. Tako da je to činjenica, koju do tad nisam znao, kod mene izazvala iznenađenje - kakvo sad ropstvo, kad smo mi to pa bili u ropstvu? I još po neko pitanje.

Najlepši deo je bio kada se završila priredba, i kada smo baka, deša, Branko i Eva (moji babe i dede) svi zajedno otišli do kuće mojih babe i dede (bake Anice i deše Radmila), i kada su oni ušli unutra i ja sa njima, ja okružen mojim babama i dedama u zimskim bundama odelima koja su skidali i koja su mirisala na naftalin, babe i dede nasmejani i ponosni na svoga unuka, a ja srećan i zaštićen...znajući da je baka spremila kolače i da jedve čekam da ih iznese.

Objašnjenje osećanja smisla

Mene je oduvek zanimala tema smisla. I ja sam se bavio istrazivanjem te teme, ali sve sto sam bio pronasao o njoj je bilo fluidno, neuhvatljivo, nedovoljno cvrsto. Medjutim, u poslednjih par meseci sam čitao par knjiga i došao sam do toga šta je smisao. Ne u smislu da mogu jednom rečenicom da kažem čarobnu rečenicu koja rešava sudbine, nego da definišem šta je osećaj smisla, šta on čini. Knjige koje su mi pomogle su Secondhand Time Svetlana Aleksijevič i Gdje živi tvornica - Etnografija postindustrijskog grada Sanje Potkonjak i Tea Škokić.

Dakle, smisao nije metafizička stvar. To je veoma opipljiva stvar, da li u psihološkom smislu da li u materijalnom smislu. Šta je smisao? Smisao je zapravo naša potka, naša vertikala, naša osonova. To je naš svet. To je svet ideja (ili otelotvorenih ideja, dakle ideja koje postoje u stvarnosti) koje su kao neki vodič kroz život, ali ne neki ono turistički, blagi vodič, nego vodič koji definiše tvrdo svakodnevne aspekte tvoga skoro celog života. Na primeru Secondhand time knjige, u njoj se su prikazani ljudi koji su ceo svoj život proveli i proživeli (preživeli?) u SSSR-u, i onda šta je bilo sa tim ljudim kada su se i SSSR i komunizam raspali. Došlo je do sloma smisla. Došlo je do spaljivanja rulebook-a...Neko ti je ceo život pričao: ovo je dobro, ovo je loše, treba ovako da živiš, ovako da radiš, ovako da se ponašaš prema ljudima. I što je interesantno, oni koji su to usvojili, su koliko toliko bili srećni i mirni, pošto su i SSSR i Tvornica u Sisku ljudima davali smisao. Za njih je taj život bio "lep". Namerno pišem pod navodnicima pošto to treba malo preciznije reći šta se misli pod time "lep", ali ne bih da divergiram od smisla. I kada su SSSR i Tvornica i socijalizam uništeni, ljudi su ostali bez Pravilnika o življenju, ili još gore stalno su gledali u njega i u Stvarnost i bili pod ogromnim znakom pitanja - realnost više ne odgovara onome što je napisano pravilniku, ali je meni tako lepo bilo pre, da ja ne mogu da odbacim pravilnik, nego idem sa njime u ruci u potrazi za ostacima starog sveta. Ali to ne ide. Dakle, postojao je pravilnik, ali je postojao i život. Ljudi ne mogu da kažu da su lažno živeli, oni jesu živeli i živeli su životom. I onda se realnost totalno promenila, i ljudi nisu mogli da je pojme, a ponajviše zbog toga što je nova realnost ličila na....crnilo, mrtvilo, smrt, beznađe, ne baš pakao, ali slično paklu. Tj. videli su je oni, ali je bila prestrašna da bi se u nju puno gledalo, i bila je previše različita od Pravilnika. E to, to što stvara tu napetost između realnosti i naše ideje o realnost to je smisao, ili bolje da kažem da je smisao naša ideja o stvarnosti. Opet kažem, to nije ideja, rečenica koju sam danas čuo od nekog gurua. To je ideja koja je nastajala kroz dugoročan proces življenja.

I dok sam danas čitao Tvornicu (tako skraćeno zovem Gdje živi tvornica), shvatio sam šta je smisao kao pojava, i to više kroz primere kako izgleda život kada se realnost drastično promeni, a mi i dalje imamo stari Pravilnik. Ok, valjda je jasno šta sam hteo da kažem. 

I onda, prilikom promene stvarnosti (raspad SSSR, komunizma, Tvornice) čovek "gubi" smisao. Jasno je iz gornjeg opisa šta znači gubljenje smisla. Pravilnik je previše duboko usađen u njega, stvarnost je loša, pa čovek ni nema motivaciju da pokuša da stvori novi Pravilnik i slično. Dakle, dolazi do gubitka smisla i sad tu postoje razne racionalizacije kako ljudi pokušavaju da ga koliko toliko zadrže, preoblikuju(koliko mogu...) ili naprave novi (neko valjda uspe i to, mada praviti smisao - Pravilnik -  koji bi odgovarao "zlom" svetu je nova tema...). Dakle, pitanje je šta bi značilo zdravo pristupiti pitanju gubitka smisla. Videli smo šta je smisao, videli smo njegovu ulogu i njegov gubitak i sada imamo stanje u kome ga nemamo. A čovek ne može da živi bez smisla. Zašto? Zato što je svet prevelik za čoveka, zato što se čovek plaši sveta, i potreban mu je smisao kao nešto što će mu reći, kao detetu, evo vidiš ovo je svet, ja znam kako se ide kroz njega, ja ću ti dati smernice, biću sa tobom i videćeš, biće ok. Bez tog osećaja da će biti dobro, čovek ne može da živi, tj. može ali je onda njegov život pakao. Nama je jako potrebno da osećamo i verujemo da će da bude ok, da ima nekog reda da nismo samo slučajne Hajzenbergove čestice, koje lutaju bez ideje, pravca, smisla, nasumično. 

I opet. Smisao je izgubljen. Imao dosta "loših" načina kako da pristupimo gubitku istog - depresija, melanholija, strah, alkoholizam, droga, negiranje istog tipa "nije mi ništa", čak mi pada na pamet da i automatski prelazak na "novi svet" nije ispravan, ali to ne mogu da baš jasno objasnim zašto mislim da to nije dobro, itd. Šta bi značilo ponovno izgrađivanje smisla, koja bi to pravila trebao da ima taj Pravilnik, ko će da izgraditi, u kom vremenu? Po ovim pitanjima se čini da jedino deca mogu to da urade, pošto promena smisla na nešto drugačije je vremenski, psihološki i energetski u svakom smislu, zahtevan, do nemoguć posao. Dakle, došao sam dovde. Nemam odgovor na pitanje ponovne izgradnje smisla. Takođe nemam ni odgovor na čemu će novo dete u novom svetu da gradi svoj smisao? Ko će mu reći šta je ispravno, dobro, a da život to potvrđuje? Šta u stvari današnji život potvrđuje - stomak mi se zgrčio na ovo pitanje o potvrdi današnjeg života....Tema za naredne godine - rehabilitacija, lečenje smisla...kako se opet dati životu....Kako ga povratiti, izgraditi, popraviti, promeniti...ne znam ni ja šta će sve trebati da se uradi, niti da li je moguće, niti u kom pravcu bi ponovno osmišljavanje trebalo da ide, i da li je to moguće čoveku samom da uradi na kraju krajeva. Pošto smisao nismo stvorili mi, nego su smisao stvorile jake sile izvan nas itd...Nema kraja...