Recitacija na Svetog Savu

Jedne godine, 1980. i neke 27. januara, još za vreme Jugoslavije, na Svetog Savu, sam recitovao u crkvenoj opštini u Staparu. Bio sam neki niži razred osnovne škole. Bio sam pripremio Himnu Svetom Savi (sve strofe), popeo sam se na binu, ali me je voditelj tiho upitao šta sam naučio, ja sam rekao Himnu Svetom Savi, on je rekao svi su to naučili i rekao mi da izrecitujem jednu strofu, neku iz sredine. Pogled sa bine je bio za mene neobičan, pošto je bilo puno ljudi u sali, svi su došli da vide svoju unučad i decu, atmosfera je bila pozitivno napeta, lepa i svečana trema. 

Svemu tome je prethodila želja mojih deda Branka i baba Eve iz Brestovca, da ja idem da recitujem. Oni su se dogovorili sa mojom mamom, nešto se ne sećam da je tražena i moja saglasnost za to - bilo je takvo vreme i takav običaj, a za poštovanje običaja se ne traži dozvola, nego se običaji - poštuju, bar je tad to bio običaj, da se običaji poštuju.

Sećam se prilično intenzivnih priprema tj. učenja Himne Svetom Savi. Pored mehaničkom pamćenja, dikcije, na kojoj je moja mama insistirala, a meni nije baš to najbolje išlo (uvek sam bio bolji pevač, nego govornik :-) ), meni je Himna Svetom Savi donela i neka prva istorijska i politička pitanja i iznenađenja. Na primer "5 vekova Srbin je u ropstvu čamio". (kada sam ja učio Himnu, bilo je pet vekova, pošto je to izgleda originalni podataka, pošto je verovatno kada je Himna nastala, Srbija bila pet vekova u Turskom ropstvu, a nakon nastanka je bila još jedan vek, tako da nova, današnja verzija Himne, kaže šest vekova. Ja sam učio originalnu verziju. Tako da je to činjenica, koju do tad nisam znao, kod mene izazvala iznenađenje - kakvo sad ropstvo, kad smo mi to pa bili u ropstvu? I još po neko pitanje.

Najlepši deo je bio kada se završila priredba, i kada smo baka, deša, Branko i Eva (moji babe i dede) svi zajedno otišli do kuće mojih babe i dede (bake Anice i deše Radmila), i kada su oni ušli unutra i ja sa njima, ja okružen mojim babama i dedama u zimskim bundama odelima koja su skidali i koja su mirisala na naftalin, babe i dede nasmejani i ponosni na svoga unuka, a ja srećan i zaštićen...znajući da je baka spremila kolače i da jedve čekam da ih iznese.

Objašnjenje osećanja smisla

Mene je oduvek zanimala tema smisla. I ja sam se bavio istrazivanjem te teme, ali sve sto sam bio pronasao o njoj je bilo fluidno, neuhvatljivo, nedovoljno cvrsto. Medjutim, u poslednjih par meseci sam čitao par knjiga i došao sam do toga šta je smisao. Ne u smislu da mogu jednom rečenicom da kažem čarobnu rečenicu koja rešava sudbine, nego da definišem šta je osećaj smisla, šta on čini. Knjige koje su mi pomogle su Secondhand Time Svetlana Aleksijevič i Gdje živi tvornica - Etnografija postindustrijskog grada Sanje Potkonjak i Tea Škokić.

Dakle, smisao nije metafizička stvar. To je veoma opipljiva stvar, da li u psihološkom smislu da li u materijalnom smislu. Šta je smisao? Smisao je zapravo naša potka, naša vertikala, naša osonova. To je naš svet. To je svet ideja (ili otelotvorenih ideja, dakle ideja koje postoje u stvarnosti) koje su kao neki vodič kroz život, ali ne neki ono turistički, blagi vodič, nego vodič koji definiše tvrdo svakodnevne aspekte tvoga skoro celog života. Na primeru Secondhand time knjige, u njoj se su prikazani ljudi koji su ceo svoj život proveli i proživeli (preživeli?) u SSSR-u, i onda šta je bilo sa tim ljudim kada su se i SSSR i komunizam raspali. Došlo je do sloma smisla. Došlo je do spaljivanja rulebook-a...Neko ti je ceo život pričao: ovo je dobro, ovo je loše, treba ovako da živiš, ovako da radiš, ovako da se ponašaš prema ljudima. I što je interesantno, oni koji su to usvojili, su koliko toliko bili srećni i mirni, pošto su i SSSR i Tvornica u Sisku ljudima davali smisao. Za njih je taj život bio "lep". Namerno pišem pod navodnicima pošto to treba malo preciznije reći šta se misli pod time "lep", ali ne bih da divergiram od smisla. I kada su SSSR i Tvornica i socijalizam uništeni, ljudi su ostali bez Pravilnika o življenju, ili još gore stalno su gledali u njega i u Stvarnost i bili pod ogromnim znakom pitanja - realnost više ne odgovara onome što je napisano pravilniku, ali je meni tako lepo bilo pre, da ja ne mogu da odbacim pravilnik, nego idem sa njime u ruci u potrazi za ostacima starog sveta. Ali to ne ide. Dakle, postojao je pravilnik, ali je postojao i život. Ljudi ne mogu da kažu da su lažno živeli, oni jesu živeli i živeli su životom. I onda se realnost totalno promenila, i ljudi nisu mogli da je pojme, a ponajviše zbog toga što je nova realnost ličila na....crnilo, mrtvilo, smrt, beznađe, ne baš pakao, ali slično paklu. Tj. videli su je oni, ali je bila prestrašna da bi se u nju puno gledalo, i bila je previše različita od Pravilnika. E to, to što stvara tu napetost između realnosti i naše ideje o realnost to je smisao, ili bolje da kažem da je smisao naša ideja o stvarnosti. Opet kažem, to nije ideja, rečenica koju sam danas čuo od nekog gurua. To je ideja koja je nastajala kroz dugoročan proces življenja.

I dok sam danas čitao Tvornicu (tako skraćeno zovem Gdje živi tvornica), shvatio sam šta je smisao kao pojava, i to više kroz primere kako izgleda život kada se realnost drastično promeni, a mi i dalje imamo stari Pravilnik. Ok, valjda je jasno šta sam hteo da kažem. 

I onda, prilikom promene stvarnosti (raspad SSSR, komunizma, Tvornice) čovek "gubi" smisao. Jasno je iz gornjeg opisa šta znači gubljenje smisla. Pravilnik je previše duboko usađen u njega, stvarnost je loša, pa čovek ni nema motivaciju da pokuša da stvori novi Pravilnik i slično. Dakle, dolazi do gubitka smisla i sad tu postoje razne racionalizacije kako ljudi pokušavaju da ga koliko toliko zadrže, preoblikuju(koliko mogu...) ili naprave novi (neko valjda uspe i to, mada praviti smisao - Pravilnik -  koji bi odgovarao "zlom" svetu je nova tema...). Dakle, pitanje je šta bi značilo zdravo pristupiti pitanju gubitka smisla. Videli smo šta je smisao, videli smo njegovu ulogu i njegov gubitak i sada imamo stanje u kome ga nemamo. A čovek ne može da živi bez smisla. Zašto? Zato što je svet prevelik za čoveka, zato što se čovek plaši sveta, i potreban mu je smisao kao nešto što će mu reći, kao detetu, evo vidiš ovo je svet, ja znam kako se ide kroz njega, ja ću ti dati smernice, biću sa tobom i videćeš, biće ok. Bez tog osećaja da će biti dobro, čovek ne može da živi, tj. može ali je onda njegov život pakao. Nama je jako potrebno da osećamo i verujemo da će da bude ok, da ima nekog reda da nismo samo slučajne Hajzenbergove čestice, koje lutaju bez ideje, pravca, smisla, nasumično. 

I opet. Smisao je izgubljen. Imao dosta "loših" načina kako da pristupimo gubitku istog - depresija, melanholija, strah, alkoholizam, droga, negiranje istog tipa "nije mi ništa", čak mi pada na pamet da i automatski prelazak na "novi svet" nije ispravan, ali to ne mogu da baš jasno objasnim zašto mislim da to nije dobro, itd. Šta bi značilo ponovno izgrađivanje smisla, koja bi to pravila trebao da ima taj Pravilnik, ko će da izgraditi, u kom vremenu? Po ovim pitanjima se čini da jedino deca mogu to da urade, pošto promena smisla na nešto drugačije je vremenski, psihološki i energetski u svakom smislu, zahtevan, do nemoguć posao. Dakle, došao sam dovde. Nemam odgovor na pitanje ponovne izgradnje smisla. Takođe nemam ni odgovor na čemu će novo dete u novom svetu da gradi svoj smisao? Ko će mu reći šta je ispravno, dobro, a da život to potvrđuje? Šta u stvari današnji život potvrđuje - stomak mi se zgrčio na ovo pitanje o potvrdi današnjeg života....Tema za naredne godine - rehabilitacija, lečenje smisla...kako se opet dati životu....Kako ga povratiti, izgraditi, popraviti, promeniti...ne znam ni ja šta će sve trebati da se uradi, niti da li je moguće, niti u kom pravcu bi ponovno osmišljavanje trebalo da ide, i da li je to moguće čoveku samom da uradi na kraju krajeva. Pošto smisao nismo stvorili mi, nego su smisao stvorile jake sile izvan nas itd...Nema kraja...

Neću da završim kao Niče!

Čak se ni sveci nisu bavili svetskom ili kosmičkom pravdom. Bavljenje svetskom i kosmičkom pravdom uništava dušu - iz sopstvenog iskustva ovo saznajem. 

I sveci nisu spasavali svet nego pojedince, decu, sela. 

Ja moram da prestanem da pokušavam da nađem apsolutni odgovor na pitanja nepravde, zla, indiferentnosti itd. Ja nisam Bog. Ja sam slab čovek sa svojim veoma malim snagama. Ne mogu više...Moja prirodna znatiželja za spoznajom me je odvela na veoma teška i crna mesta. Bez odgovora, svetlosti, nade. Bog ćuti. Čak i kod Dostojevskog u Braći Karamazovima u delu o Velikom Inkvizitoru, Hrist nije rekao ni reč kada je opet došao među ljude. Ne mogu biti u tom crnilu, progutaće me, a ja ne mogu ništa da uradim da ga uništim, smanjim, da ono nestane. 

Sad mi je jasna ona Ničeova:"I ako dugo gledaš u ponor, ponor će gledati u tebe." Što znači da suočavanje sa tamom, haosom ili zlom može jako promeniti osobu, tako da rizikujem da postanem progutan ili da oponašam užas kojim se bavim.

Tako da - neću da završim kao Niče!

Kreka Veso i ukrasi

Šta povezuje peć Kreka Veso i ukrase za jelku? Nagradno pitanje.

Tečnost za mazanje peći!

Metalni delovi Kreka Veso peći su se s vremena na vreme mazali nekom "srebrnom" tečnošću da bi povratili sjaj.

To su ovi gornji, "srebrni" delovi.

Kada smo bili mali, skupljali smo šišarke, i onda bi se tom istom tečnošću mazale i šišarke, tako da bi dobili onda srebrne šišarke koje bi kačili na novogodišnju jelku!

Ljubo Jandrić: Sa Ivom Andrićem

 Ponovo čitam ovu knjigu. Vraćam joj se s vremena na vreme. Prvo čitanje je bilo po moranju, u srednjoj školi, ne mogu da se setim šta sam zgrešio i profesorica srpskog, Leposava Milenović, me je "kaznila" tako što sam morao da pročitam tu knjigu. Sada je opet čitam. U školi sam čitao izdanje na ćirilici, koje je pripremila i izdala Srpska Književna Zadruga.

Sada čitam drugo izdanje, na latinici, koje je izdalo Izdavačko preduzeće "Veselin Masleša", iz 1982. godine:

Teško mi je objasniti zašto mi se ta knjiga toliko sviđa i zašto joj se vraćam. Mislim da tu ima par razloga. Jedan je upitanost o samome Ivi Andriću, a drugo je o samom biografu, kako je on doživljavao taj susret i odnos sa Andrićem. Voleo bih kada bih našao nešto slično i o Branku Ćopiću. Voleo bih kada bih imao nekoga, ko je dobar poznavalac književnosti, pogotovo domaće, da me uputi malo na dobra dela. Možda Ankica?

Evo jednog citata iz knjige:"Inače, kada je reč o književnosti, nikad ne smemo smetnuti s uma Senekinu misao:"Vita sine literis mors."" - "Bez književnosti, život je mrtav."

Interstellar ponovo

 Uzeo sam ponovo da pogledam film Interstellar. I jedna od antologijskih scena je kada se od ukupno 4 ljudska bica na planeti, dva se tuku, a treceg su ubili. Mislim da ta scena odlicno prikazuje ljudski rod.

Petak popodne

 Tokom par godina studija, recimo 1998, 1999 i 2000, sam imao sledeću rutinu petkom popodne.

Predavanja su završavala negde oko 13h. Nisam išao u menzu. Nego sam od fakulteta, kroz Spens, išao prema ulici Laze Kostića, gde sam u pekari Isakovski jeo burek. Dakle, ne za poneti, nego samo tamo jeo, mislim da se jelo u podrumu, da je podrum bio preuređen da se tamo jede. Sećam se tog perioda, zima je bila, sneg, hladno, ja uđem u Isakovski.

Onda bih odatle odlazio do SNP-a, gde sam hvatao trojku i išao do Rumenačke ulice kod ABC tržnog centra, gde sam, u ulici Stevana Mokranjca stanovao. Ali nisam išao odmah kući, nego sam išao u tada popularnu ustanovu koja se zvala CDteka. U kojoj bih proveo dosta vremena birajući koji ću to CD da uzmem, tj. koju ću igru da igram taj vikend. Zaboravio sam kako se zvala ta CDteka. E tu sad ima kvaka. Kada si uzimao CD običnim danom, mogao si da ga zadržiš 24 časa, a kada si uzimao petkom, mogao si da ga zadržiš do ponedeljka!! Kakva sreća. Tako da bih onda sa CDom u ruci odlazio u svoju sobu koju sam iznajmljvao u tom stanu, stavio CD, instalirao i igrao. 

To je sve bilo još pre nego što su CD Writteri postali dostupni, tako da se CD nije mogao lako kopirati. Takođe su nekako namestili da nisi mogao da igraš igricu ako CD nije bio u rack-u.

E ti su mi petci (ili petkovi?) popodne ostali u nekom jednostavnom, romantičnom sećanju.