Nešto malo ozbiljnije

 Za zlo učinjeno za vreme komunizma od 1945 do 1990. nije odgovarao NIKO. Ovim člankom ne želim da se bavim pitanjima da li je komunizam dobar ili nije, nego želim da se bavim pitanjem zla. Tokom tog perioda je bilo puno nameštenih suđenja, zatvaranja, sve bez ikakvog suda i dokaza. Goli otok - ljudi su zatvarani tek tako. Uzmimo npr Borislava Pekića, koji je dobio 15 godina zatvora. Borislav Pekić je bio u zatvoru, a niko od njegovih sudija i cele birokratije koja je u to vreme krojila život ljudima, niko nije kažnjen niti je odgovarao za to.

Tako da se meni postavlja pitanje smisla borbe protiv zla. Ako uzmemo da su te stvari koje su učinjene zlo, a za to niko nije odgovarao, deblji kraj je izvukao samo Pekić i slični, koji je onda smisao da se neko bori protiv takvog i sličnih sistema? Da bi počinioci zla iz tog sistema prošli nekažnjeno? A ovamo taj čovek koji se bori, stavlja na kocku svoj život, slobodu, porodicu itd. I na kraju ne dobija ništa - ni na zemlji, a verujem ni na nebu. 

Divno je ustrojen ovaj svet.

Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu

 Najbolju biografiju o Danilu Kišu je napisao Mark Tompson, interesantno.

Ponovo o Georgi Gospodinovu

 Ponovo sam uzeo da pročitam, da se podsetim tog duha koji provejava kroz knjige Georgi Gospodinova, i na prvim stranama knjige "Sva naša tela" sam našao priču "Izabrane autobiografije" gde Georgi Gospodinov piše koliko je intenzivno doživljavao knjige koje je pročitao, a među njima i nekad i moju omiljenu "Sto godina samoće od Markes", gde kaže:"Pamtim kada su u Makondo po prvi put dovezli led i kada me je otac odveo kod Ciganina Melkijadesa." Obožavam Gospodinova, zato što verujem da imamo isti senzibilitet prema životu, a on pored toga to zna da stavi i u reči.

Froncle

 Interesantna reč - froncle! 

Kada sam bio mali...imali smo jedan tepih sa fronclama. Moja obeveza je bila da povremeno očešljam te froncle, da budu lepo poravnate.

Taj posao češljanja froncli je trajao ukupno ne duže od 2 minuta. 

Ali, koliki sam ja otpor pružao, koliko sam vrištao, svađao se sa mamom, upropastio pola dana sebi i drugima, zato što mi je bilo mrsko da očešljam te froncle! Za posao od 2 minuta sam izgubio energije koja bi bila dovoljna da se napravi ceo taj tepih sa fronclama.

Sećam se i stidim se toga, stidim se sebe iz tog perioda. Verovatno ću se iz neke budućnosti stideti i sadašnjeg sebe pošto....nisam baš previše odmakao od tih froncli.

Leto, Stapar, kiosk i stripovi

Danas je lep letnji dan. Prošao sam pored kioska, u kome sam video stripove. Kakav je to samo flashback izazvalo kod mene! Ta kombinacija me jako podsetila i uvek me podseća na moje letnje raspuste u osnovnoj školi koje sam provodio kod bake na selu. Tada sam aktivno čitao stripove. Međutim definicija aktivnog u SFRJ i danas se veoma razlikuju. Aktivno u SFRJ je značilo gledati jedan crtani dnevno u 19:15 a aktivno danas znači gledati crtane filmove ceo dan na svim mogućim kanalima i platformama. Već samo ovako rečeno deluje čoveku da se smuči, koliko je ovo današnje aktivno bolesno.

Aktvino u ono vreme, 1980. i neke je značilo da su bile 2 biblioteke stripova - Zlatna serija i Lunov Magnus strip. Oni su izlazili na po 2 nedelje. Ja bih odlazio do kioska svaki dan da pitam da li je izašao novi broj, iako sam znao da neće izaći još za sigurno 10 dana. I pošto nije bilo novog stripa, jedino što mi je bilo preostalo je da ponovo i ponovo čitam stari. Zato sam voleo da čitam Teksa Vilera, pošto je u njemu bilo najviše dijaloga, pa mi je čitanje duže trajalo. Ali nisam njega najviše voleo. On je bio "koristan"- radio je posao. Ali stvarno sam voleo Zagora, Bleka, Komandanta Marka. 

Ali sam taj čin čitanja, leto, Stapar, dvorište, sunce, odlazak do kioska, i onaj miris svežih novina, stripova, sličica koji je izlazio iz kioska kada se zabode glava u ono polukružno prozorče, obilaženja oko kioska da bi se na svim stranama videlo da se slučajno nije pojavio taj dugo očekivani novi broj...To je sve kao jedna magla - mašta - nostalgija. I jedan tup i vruć osećaj u srcu i stomaku. Nešto lepo što se više nikad neće ponoviti...Probao sam da uzimam stripove pre par godina, ali jednostavno ne ide...mozak, kultura i način mišljenja je postao prekomplikovan da bi mogao da sažvaće neralne i previše crno - belo obojene likove (ovde mislim u moralnom smislu, ne mislim na boje koje se koriste u stripu). Osećaj je bio skoro nikakav. I bukvalno sam u strahu bacio strip! Pa zar ni on više "ne radi"??? 

Tako da su mi jedino ostale uspomene na leto u Staparu, kiosk i stripove.

P.S. I onda je došla komercijalizacija i uništila sve moguće.

Posao kao identitet ili ne?

Posao je u mom slučaju deo identiteta. Ne zato što sam ja to tako hteo, nego zato što sam to na bolan način shvatio. Kada sam pre par godina sa još 15 drugih ljudi proglašen da sam redundant - tehnološki višak. Bilo je emotivno bolno (i dan danas je!). Racionalno sam to nekako mada teško vario, ali racinonalno - činjenično nisam trebao da brinem. Nije bilo objektivnih razloga za brigu. Ali to što nije bilo objektivnih razloga za brigu ne znači da neki delovi ličnosto to nisu tako doživljavali nego su digli crveni alarm visokog nivoa! Na telesnom planu je moja psiha radila neverovatne stvari. Ja sam imao ogromnu količinu psihosomatike, najviše na želudačnom nivou. Nisam mogao da gutam normalno, imao sam utisak da me boli srce itd itd. Proveo sam jedno pola godine po lekarima, i interesantno je da se ta uzbuna nije smirila ni kada sam 3 meseca nakon tog otkaza našao posao. Jeste ona počela veoma lagano da jenjava, ali je meni trebalo još recimo godinu dana da se vratim u neko normalno psihofizičko stanje. E tu sam ja onda i danas shvatio da nešto ozbiljno nije u redu u mom poimanju posla. I opet kažem, ne racionalnom poimanju, nego onom nekom podsvesnom poimanju koje je na taj i tako žestok način reagovalo. 

Tako da sam danas ponovo razmišljao o tome i da li ja to mogu uopšte nekako da promenim. Da ne vezujem svoju psihofizičku egzistenciju za sam čin imanja posla i toga što sam zaposlen. Ova stvar nema veze sa novcem, novac ne utiče na to da se psiha ne alarmira, nego sam taj čin imanja posla.

I razmišljam da posao, nekako, sa ličnog nivoa, spustim na tehnički nivo. Transakcioni nivo. Tipa da ga posmatram na ovaj način:"Firma ima određeni skup problema i stvari koje bi trebalo da se urade za nju. Ona za to plaća. Ja sam plaćen da te stvari rešavam. Kada nešto rešavam plaćen sam. Kada sam rešio sve što je trebalo, mogu da vidim ima li toga još. Ako nema, treba da idem." Tako nekako. Nema vezivanja mog osećaja vrednosti, pripadanja i bogtepita čega još za to da sam zam zaposlen - imam posao. 

Naravno ovo je mnogo lakše reći nego uraditi, ali mislim da je to pravi put - redefinisanje posla i zaposlenja.

I mislim da je uopšte bolje ne vezivati se toliko za posao, pošto to vezivanje onda škodi i samom poslu koju treba da se odradi. Ako ja vezujem previše stvari za njega, da on će mi biti bitan, ali ću se ja toliko npr. plašiti da nešto uradim ili kažem pošto se to onda reflektuje kroz moj osećaj samovrednovanja itd. 

Umlekurezanaca

 Ovo je jelo koje je meni moja baka pravila. Ono se zove upravo tako kako je napisano - umlekurezanaca. Pošto, ako se kaže:"U mleku rezanaca" onda to više nije naziv jela, nego način kako se pravi. A to nije to.