Žašto je važno čitati?

 Čitanje je jako važno. Tamo (Geteov Faust) vidiš šta su posledica pravljenja pakta sa đavolom. Tako da onda tamo shvatiš (mada se ta knjiga čita dosta rano, bukvalno je deca čitaju koja još ne znaju za domen i doseg delovanja đavola - zla) da ne treba to da radiš ni po koju cenu. Naravno, samo čitanje neće nekoga automatski postaviti na pravi put. I među načitanim i obrazovanim ljudima ima itekako zla, iako su čitalo tu i slične knjige. Ali, mislim, i nadam se, i želim da je tako, da to čitanje daje čoveku makar kakav alat da ne upadne baš u svaku đavolju zamku - a ima ih poprilično.

Francuzi

 Iz nekog nepoznatog razloga mi je nadošlo da ovog leta čitam francuske autore. Ja inače, trenutno, čitam po osećaju. Prestao sam da robujem referencama. Tako da su mi sada trenutno aktuelni, Onore de Balzak, Andre Žid i Žan Pol Sartr. Ponovo raščitavam, posle 30tak godina Čiča Goria, Kovače lažnog novca i neke Sartrove eseje, tipa Sizif, Kuga.

Lakše pre nego ispravnije

 Niko neće uraditi ono što je bolje za njega, ma koliko god da je uveren u ispravnost toga, nego će uraditi ono što mu je lakše, a to je ono što čini svaki dan i što mu je prešlo u naviku. Dakle, ne vredi davati savete ljudima, eventualno ako baš traže, pošto će oni nastaviti i dalje po svome. Ovo im je bilo čisto umirivanje savesti. A na kraju dođe i inat:"Ko je on da meni govori šta i kako da radim, valjda ja znam!"

U ovu grupu ubrajam i sebe, ovo je opšta ljudska crta.

Nešto malo ozbiljnije

 Za zlo učinjeno za vreme komunizma od 1945 do 1990. nije odgovarao NIKO. Ovim člankom ne želim da se bavim pitanjima da li je komunizam dobar ili nije, nego želim da se bavim pitanjem zla. Tokom tog perioda je bilo puno nameštenih suđenja, zatvaranja, sve bez ikakvog suda i dokaza. Goli otok - ljudi su zatvarani tek tako. Uzmimo npr Borislava Pekića, koji je dobio 15 godina zatvora. Borislav Pekić je bio u zatvoru, a niko od njegovih sudija i cele birokratije koja je u to vreme krojila život ljudima, niko nije kažnjen niti je odgovarao za to.

Tako da se meni postavlja pitanje smisla borbe protiv zla. Ako uzmemo da su te stvari koje su učinjene zlo, a za to niko nije odgovarao, deblji kraj je izvukao samo Pekić i slični, koji je onda smisao da se neko bori protiv takvog i sličnih sistema? Da bi počinioci zla iz tog sistema prošli nekažnjeno? A ovamo taj čovek koji se bori, stavlja na kocku svoj život, slobodu, porodicu itd. I na kraju ne dobija ništa - ni na zemlji, a verujem ni na nebu. 

Divno je ustrojen ovaj svet.

Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu

 Najbolju biografiju o Danilu Kišu je napisao Mark Tompson, interesantno.

Ponovo o Georgi Gospodinovu

 Ponovo sam uzeo da pročitam, da se podsetim tog duha koji provejava kroz knjige Georgi Gospodinova, i na prvim stranama knjige "Sva naša tela" sam našao priču "Izabrane autobiografije" gde Georgi Gospodinov piše koliko je intenzivno doživljavao knjige koje je pročitao, a među njima i nekad i moju omiljenu "Sto godina samoće od Markes", gde kaže:"Pamtim kada su u Makondo po prvi put dovezli led i kada me je otac odveo kod Ciganina Melkijadesa." Obožavam Gospodinova, zato što verujem da imamo isti senzibilitet prema životu, a on pored toga to zna da stavi i u reči.

Froncle

 Interesantna reč - froncle! 

Kada sam bio mali...imali smo jedan tepih sa fronclama. Moja obeveza je bila da povremeno očešljam te froncle, da budu lepo poravnate.

Taj posao češljanja froncli je trajao ukupno ne duže od 2 minuta. 

Ali, koliki sam ja otpor pružao, koliko sam vrištao, svađao se sa mamom, upropastio pola dana sebi i drugima, zato što mi je bilo mrsko da očešljam te froncle! Za posao od 2 minuta sam izgubio energije koja bi bila dovoljna da se napravi ceo taj tepih sa fronclama.

Sećam se i stidim se toga, stidim se sebe iz tog perioda. Verovatno ću se iz neke budućnosti stideti i sadašnjeg sebe pošto....nisam baš previše odmakao od tih froncli.