Neki dan sam rekao sinu da kada bih sada ponovo upisivao fakultet, da bih se opredelio za fiziku i matematiku. Naravno, to kaže današnji ja, ali onaj ja, koji je stvarno upisivao fakultet, pre više od 30 godina, to nije i ne bi ni danas uradio.
Šta je različito, tako da bih ga danas hteo upisati. Promena pogleda na svet tj. načina razmišljanja. Ta promena je najveća u tome da sam se "samo da brzo dođem do cilja i skinem sa sebe teret neprijatnost" promenio u "ovo je interesantan problem koji u sebi ima dobru dubinu i da bih ga rešio udubiću se u njega da shvatim njegovu suštinu". To sam naučio na poslu, posle fakulteta, ali mi je i za to saznjanje trebalo skoro 20 godina rada. Mislim da me je tome najviše naučila Danijela Arsić, koja mi je bila šef nekoliko godina.
Pre 30 godina, na prvoj godini fakulteta sam imao, tu jednu godinu, fiziku. Fiziku mi je predavao profesor Nikola Milinski. Išao sam redovno na predavanja, hvatao beleške, slušao, ali sam bio beskonačno uplašen. Promena količine gradiva i brzine predavanja u odnosu na nivo u srednjoj školi je bila zastrašujuća za mene. Prvi semestar me je konstatno bolela glava. I tako sam ja sedeo u sredini amfiteatra, koji je bio pun, pošto se predavanje drži na prvoj godini ima još jako puno studenata (mnogi još nisu otpali), naspram profesora. Profesor me je iz nekog razloga primetio. Ne znam zašto. Išao sam na vežbe sa kojima sam se beskonačno mučio, kao i sa zadacima iz fizike, koje uopšte nisam razumevao, zato što sam bio vođen jako lošim narativom "joj ovo je toliko teško, ja to ne mogu da razumem, evo imaš tu neke brojeve, samo ih ubaci u par formula koje znaš i vidi da li ćeš dobiti dobar rezultat" - katastrofa od razmišljanja.
Iz straha, nerazumevanja, ja sam mislio da mogu učenjem (bubanjem) da nadoknadim to suštinsko nerazumevanje prirode dešavanja. Da bih bolje učio, beleške sa predavanja, koje su bile šture i brze, sam prepisivao uredno u svesku za fiziku, uz put dodajući nešto, nešto malo pokušavajući da razumem, crtao sam malo pojave. Sveska mi je verovatno bila najbolja u grupi. I svesku mi je u jednom momentu tražio i sam profesor da je vidi. Sad kada razmišljam, pošto sam mu se sviđao, verovatno je u meni možda video potencijalnog novog asistenta. Ja sam možda pametno izgledao, ali sam ja u stvari samo bio uplašen, i zato sam sa tolikom pažnjom i predanošću radio.
Negde pri kraju drugog semestra sam, na profesorovu molbu, održao i jedno predavanje na temu interakcije nekih čestica (zaboravio sam kojih) sa recimo virtuelnim vacuumom, tako nešto. I to nisam razumeo ništa, ali sam bio pripremio predavanje. Sećam ga da s, u amfiteatru, puno ljudi, bio je prvi čas, svi još spavaju a ja dosadno pričam dosadnu temu - svi su spavali, i ja sam jedino čekao da što pre dođem do kraja i završim to mučenje. Profesorova ideja je bila da će možda tu apstraktnu temu bolje predstaviti neko mlađi.
Naučio sam napamet da izvedem Šredingerovu jednačinu. Ništa je nisam razumeo, ali sam znao da je doteram do kraja.
Ništa ili jako malo sam razumeo od svega, što se videlo na kolokvijumima kada sam radio zadatke, i na ispitu. Zaključna ocena iz laboratorijskih vežbi i zadataka je bila 6. Ali onda je došao i usmeni ispit gde sam radio teoriju. Profesor je ciljao desetku. Stavio me je u prvu klupu i pošto nas je bilo nekoliko na usmenom, svako pitanje koje neko nije uspeo da odgovori je pitao mene. Tu su bile i asistentice iz fizike - one koje su mi davale 6. za moje zadatke i laboratorijske vežbe. I znao sam dobro...I na kraju sam dobio zaključnu ocenu 9. Nije mi bilo ponuđeno da ostanem asistent. Asistentice su mi posle rekle da se još nije desilo da je neko ko je imao 6 iz zadataka na kraju dobio zaključnu 10. Slažem se, i ne treba to da bude.
Malo sam raširio priču ovde, ali suština je u stvari da čovek treba da uživa u tome što radi da bi mogao da se stvarno pozabavi problemom. Ja sada pred spavanje sa uživanjem čitam i razumevam Priručnik za laboratorijske vežbe iz fizike.
Svome sinu pokušavam da objasnim da ne sme da radi zadatak napamet bez da je shvatio suštinu pojave koja se dešava. Videćemo da li će moje iskustvo i ono do čega sam danas došao imati nekog pozitivnog uticaja na njega.
