Osećaj sigurnosti i zaštićenosti

 Šta je najveća zaštita u životu? Pod kojim sam se to uslovima i u kom okruženju ili sitauciji osećao najsigurnije? Odakle zapravo dolazi taj osećaj sigurnosti, osećaj da si zaštićen i da se ništa loše neće desiti, a i ako se desi tu su LJUDI koji će umeti da te zaštite?

Napraviću neku listu, koja nije konačna:

- paorska peć - simbol starih ljudi, starih vremena, i bajkovitosti snežne večeri koja se posmatra iznutra, sedeći naslonjen na paorsku peć. Mesec obasjava sneg. Tu su okolo mnogi stari i dragi ljudi - baka, deša, Riđa, baba Mara, deda Jaša, majka, taja...

- radni sto u dečijoj sobi - na stolu lego kocke. Soba je mala. Ugašeno je svetlo, gori samo lampa na radnom stolu, osvetljava lego. Mala termo peć. Dve sobe dalje su majka i taja. Tišina, ja sam zadubljen u pravljenje lego transportera na više nivoa.

- Božić, Stapar, noć, kandilo u žitu. Žito se seje tako da do Božića naraste jedno 10tak cm, pa ga baka ošiša, i onda oko njega zaveže crvenu mašnu. U sredini tog okruglog žita se nalazi kandilo. Žito je malo višlje od kandila tako da se svetlost kandila prelama kroz vlati žita. Sneg. Spavam u sobi sa bakom i dešom. Oni tiho hrču, ali mi ne smetaju. Ja nisam zaspao, nego gledam kako na plafonu plamen kandila kojo se lagano pomera, ocrtava šare, kako se pokreće. Napolju sija mesec. 

- došao sam sa logorovanje u Bačkom Monoštoru u 7. razredu. Na TV je svetsko prvenstvo u Italiji. Gledamo ga svi zajedno, svi volimo fudbal. Ja sam u poluvremenu izašao u dvorište, napolju je mračak, a ja odem do kajsije, čija grana je prešla od komšije Zorana do nas, uzberem nekoliko kajsija i jedem. Miris noćne frajle.

- noćna vožnja biciklom po Somboru nekog juna, kada su mirisale lipe, pala je kiša, prohladno je ali ne previše, vazduh je čist, ulica je oprana, semafor menja boje, nema nikoga a ja se vraćam kući.

RJ Mitte i Robin Williams

 Žao mi je ove dvojice. Na njih sam gledao uvek kao na pozitivne životne junake. Znam da su bili glumci. Mora da su bili dobri glumci, kada su uspevali tako da zavaraju ljude. Ne znam ko me je više od njih razočarao. Nije to prava reč - razočarati. Kako može mrtav čovek nekako da razočara. Nego, ljut sam na njih što su uradili to što su uradili. Delovalo je da imaju "to", što bi svi ljudi trebalo da imaju dok idu kroz život. Valjda je to Duh. Žao mi ih je, tužan sam, besan, razočaran. Kako ćemo mi obični smrtnici da guramo, kada su RJ Mitte i Robin Williams odustali?

Ja sam budala!

Sedim na poslu, prošlo je 18h. Zaradim novac. Deo tog novca uplatim Informatici, za grejanje. I onda taj novac, za koji ja sedim na poslu u kasni čas, umesto za grejanje, ode na izdržavanje i plaćanje kriminalaca u Ćacilendu.

Radim kao konj, profesionalno i uporno, da bi kriminalci uzeli moj novac, i dali ga drugim kriminalcima koji će da čuvaju SNS kriminalce! 

Rekao bih da sam u ovoj jednačini ja najveća budala!

Daktari

 Seća li se još neko ove serije, Daktari, išla je na Zagrebu, tamo nekih 1980ih. Ja, moj brat i tata smo je sa uživanjem gledali:

Naročito mi je u sećanju ostao taj "zrikavi" lav :-) Kako su to bili lepi trenuci.

"Ljubav nas pretvara u ono što volimo" - Majstor Ekhart

 Čitam ovu knjigu. Imam je odavno. Kupljena je u Kusturičinom Drvengradu 2011. godine. Nisam je nikad uspeo da pročitam, previše je "gusta". 

Evo jednog veoma intrigirajućeg, škakljivog, pasusa: "Ja kažem nešto daljnje i teže: ko hoće da stoji neposredno u čistoti ove prirode, mora da umakne svemu ličnom, tako da jednako želi dobro čoveku koji je preko mora, kojega očima nije nikada video, kao i čoveku koji je kraj njega i koji je njegov verni prijatelj. Dok više dobra želiš svojoj ličnosti nego čoveku koga nisi nikada video, s tobom zaista nije u redu i ti još ni načas nisi zavirio u ovaj jedinstveni temelj."

Ja, robot i Suzan Kalvin

 Svi pravi ljubitelji SF su sigurno nekad čitali, a ako su bili dovoljno mladi i maštoviti(kao ja nekad) mogli su kompletno da zamisle scenu iz knjige Ja, robot Isaka Asimova gde je Suzan Kalvin, glavni psiholog za robote, na početku svoje karijere. Mlada. Koliko je mene ta scena uzbuđivala. Koliko sam samo puta pročitao tu knjigu. Naravno da znam napamet 3 čuvena Zakona Robotike itd...To je sve bilo tamo 1980ih....Fast forward u današnjicu. AI!!! Gomila djubreta izgenerisanog od strane AI, gde se više ne zna šta je realno a šta nije. 

Mene je nekad impresioniralo to sto sam zamišljao da će roboti biti ljudi ili bolji od ljudi. I mislio sam da će uloga robo-psihologa biti odlična stvar. Da će možda i ljudska vrsta, kroz izučavanje robotske etike, možda i sama dostići neki viši razvoj. Međutim ono što danas viđam na polju AI je totalno van onoga šta sam ja zamišljao da će biti. Komercijalizacija umesto Ličnosti.

Sloboda

 Ima puno definicija slobode, kao i puno uglova iz kojeg se sloboda može posmatrati. Ja ću ovde da prikažem jedan ugao, ne znam kako bih ga mogao nazvati....

Evo šta me je navelo da razmišljam u tom pravcu. Gledao sam na YT nemačku kuknjavu o propasti autoindustrije, otpuštanjima. Dakle, neko ko je Nemac, i doživeo je vrhunac i prosperitet, će da kuka kako je to nekad bilo, kako je to radilo itd. Neko, ko je juče došao u Nemačku će da bude srećan, zato što je njegovo prethodno iskustvo lošije od onoga koje je video u Nemačkoj. 

I eto primera. Mi smo jako pod uticajem prethodnih slika i utisaka koje nas bukvalno porobljavaju. Taj narativ - "joj kako je nekad bilo dobro i lepo, a vidi sad kako je" je katastrofalan za ljudsko biće (ja mogu da pričam za sebe, na mene deluje katastrofalno). 

Isto tako i slika zamišljene budućnosti može da bude na isti način porobljavajuća. Zamišljamo kako bi nešto trebalo da izgleda, a pošto stvarnost nije ni blizu te slike, mi patimo. 

Tako da to znači da mi na ovaj način sami sebe porobljavamo. Mindfakujemo sami sebe! Moglo bi se navesti X primera gde bismo shvatili na koji način mi porabljavamo sami sebe. 

Realnost ima svoja ograničenja, ali ja ovde pričam o ograničenjima koja mi sami sebi, nesvesno, stvaramo, verujemo im kao da su tačna i da ona definišu naš pogled na život, a onda i kako se osećamo itd itd.

Ja nisam baš 100% siguran koji je pravi odgovor na ovo. Za sad se usuđujem da predložim jedan utilitarni način odnosa prema tim slikama (i svemu što razmišljamo, osećamo). Odgovor na pitanje - da li mi to koristi? Da li mi moje potonuće u besmisao koji je nastao poređenjem neke prošlosti i sadašnjosti koristi? Pa ne. Dakle neću da idem u tom pravcu. I tako, polako...

Da, zamalo da zaboravim i uticaj slika iz podsvesti. Te su prilično zeznute.

Tako da se uopšte ovde i otvara pitanje, može li čovek biti zapravo slobodan, kada je pod uticaj toliko različitih sila koje se konstantno bave njegovim preoblikovanjem. Ili bolje da kažemo da smo mi u stvari previše "mekani" kao plastelin, pa smo za račun uklapanja u kulturološke sisteme, spremni da budemo i zarobljeni nekom slikom (ili narativom)...