Posao kao identitet ili ne?

Posao je u mom slučaju deo identiteta. Ne zato što sam ja to tako hteo, nego zato što sam to na bolan način shvatio. Kada sam pre par godina sa još 15 drugih ljudi proglašen da sam redundant - tehnološki višak. Bilo je emotivno bolno (i dan danas je!). Racionalno sam to nekako mada teško vario, ali racinonalno - činjenično nisam trebao da brinem. Nije bilo objektivnih razloga za brigu. Ali to što nije bilo objektivnih razloga za brigu ne znači da neki delovi ličnosto to nisu tako doživljavali nego su digli crveni alarm visokog nivoa! Na telesnom planu je moja psiha radila neverovatne stvari. Ja sam imao ogromnu količinu psihosomatike, najviše na želudačnom nivou. Nisam mogao da gutam normalno, imao sam utisak da me boli srce itd itd. Proveo sam jedno pola godine po lekarima, i interesantno je da se ta uzbuna nije smirila ni kada sam 3 meseca nakon tog otkaza našao posao. Jeste ona počela veoma lagano da jenjava, ali je meni trebalo još recimo godinu dana da se vratim u neko normalno psihofizičko stanje. E tu sam ja onda i danas shvatio da nešto ozbiljno nije u redu u mom poimanju posla. I opet kažem, ne racionalnom poimanju, nego onom nekom podsvesnom poimanju koje je na taj i tako žestok način reagovalo. 

Tako da sam danas ponovo razmišljao o tome i da li ja to mogu uopšte nekako da promenim. Da ne vezujem svoju psihofizičku egzistenciju za sam čin imanja posla i toga što sam zaposlen. Ova stvar nema veze sa novcem, novac ne utiče na to da se psiha ne alarmira, nego sam taj čin imanja posla.

I razmišljam da posao, nekako, sa ličnog nivoa, spustim na tehnički nivo. Transakcioni nivo. Tipa da ga posmatram na ovaj način:"Firma ima određeni skup problema i stvari koje bi trebalo da se urade za nju. Ona za to plaća. Ja sam plaćen da te stvari rešavam. Kada nešto rešavam plaćen sam. Kada sam rešio sve što je trebalo, mogu da vidim ima li toga još. Ako nema, treba da idem." Tako nekako. Nema vezivanja mog osećaja vrednosti, pripadanja i bogtepita čega još za to da sam zam zaposlen - imam posao. 

Naravno ovo je mnogo lakše reći nego uraditi, ali mislim da je to pravi put - redefinisanje posla i zaposlenja.

I mislim da je uopšte bolje ne vezivati se toliko za posao, pošto to vezivanje onda škodi i samom poslu koju treba da se odradi. Ako ja vezujem previše stvari za njega, da on će mi biti bitan, ali ću se ja toliko npr. plašiti da nešto uradim ili kažem pošto se to onda reflektuje kroz moj osećaj samovrednovanja itd. 

Umlekurezanaca

 Ovo je jelo koje je meni moja baka pravila. Ono se zove upravo tako kako je napisano - umlekurezanaca. Pošto, ako se kaže:"U mleku rezanaca" onda to više nije naziv jela, nego način kako se pravi. A to nije to.

Potreba za uzbuđenjem

 Danas sam greškom ušao u gradski autobus u Beogradu koji me je odveo u sasvim suprotan deo grada od onog gde sam trebao da idem. Nisam obraćao pažnju na broj autobusa, podsvesno mi se svideo pošto je bio skoro prazan, ušao sam seo, kad ono, ne skreće prema Sava Centru nego ode preko mosta na Adi na Banovo Brdo. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da sam ušao u pogrešan autobus. Sišao sam na prvoj stanici na Banovom Brdu, pozvao Radu, ženu moga brata koja živi u Beogradu i ona me uputila na koji autobus da sednem. On me je doveo do Zelenog Venca, i odatle sam ja, peške, kroz Knez Mihajlovu, lagano došao do posla. I uživao sam u ovom novom iskustvu, koje je bilo malo i stresno ali ne previše, i došao sam na posao svež, a ne smoren, kakav bih bio da sam išao standardnom rutom kojom inače i stalno idem. Tada sam sebi osvestio ono što sam teoretski znao i čitao, a to je da je čoveku potrebno uzbuđenje, novo, istraživanje, u istoj meri koliko mu je potrebna i sigurnost i predvidljivost!! Ali kada kažem potrebno, ne mislim u smislu potrebno, nego STVARNO POTREBNO, kao vazduh, voda, hrana! Mi možemo da probamo da živimo, i stvarno i živimo bez toga, ali osetimo da nešto nije u redu, da nas hvata neka čamotinja, dosada, i onda se borimo pogrešnim sredstvima protiv njih - igrice, knjige, televizija, filmovi, jelo, slatkiši itd itd. A to ne ide! Vidimo mi to i sami da te zamene ne daju prave i dobre rezultate. 

Jutros, kada sam kretao na posao sam bio loše. I meni kada je loše, pošto ne znam šta više da činim, ja se molim Bogu. I danas mi je Bog dao bitnu lekciju, kroz taj pogrešan autobus u koji sam ušao.

Dakle, sada ovo govorim sa praktičnog stanovišta a ne sa teorijskog, pošto je teorijsko podložno potkopavanju - čovek je multivalentno biće koje ima svoje razne potrebe koje MORAJU da budu zadovoljene da bi mi bili zadovoljni i da bi živeli kvalitetno. ZAMENE SLABO RADE POSAO DO NIKAKO ILI ČAK I SABOTIRAJU PRAVE STVARI. 

Dakle, moj nauk za danas i od danas je - potreban mi je novelty, novo iskustvo, uzbuđenje! I čak mi se čini da je još bolje ovo nestruktuirano uzbuđenje, iznenađenje. 

Posle ovog iskustva ja sam na posao došao vedar, čio, veseo! A početak dana nije to obećavao.

Hvala ti Bože!

Smrt slobodi - politički put Borislava Pekića

 Čitam ovu knjigu:

U toj knjizi sam našao ovaj odlomak:"Iako je država u to vreme deklarativno težila ka stvaranju modernog birokratskog aparata, tokom čitavog međuratnog perioda (misli se na vreme između Prvog i Drugog svetskog rata) je vladalo "shvatanje vlasti da administracija treba da služi režimu, a ne državi.""

I tako mi, 100 godina kasnije, se opet vratimo na to pitanje, očigledno nerešeno, pošto i današnja vlast misli da institucije treba da služe režimu a ne državi. Ovi današnji su čak otišli i korak dalje i sebe i svoju partiju izjednačavaju sa državom. 

ChatGPT

 Every conversation with ChatGPT ends the same: "FUCK YOU!". And then I delete the whole conversation and complete dialogs with it. It is just....impossible talking with that garbage. 

Transakcioni odnosi!!

 Ja sam na granici da totalno napustim transakcioni svet, a to su skoro svi današnji odnosi! Ja hoću, želim, treba mi, odnos koji nije zasnovan na korisnosti - danas mi trebaš pa smo dobri, sutra mi ne trebaš, pa ko te šiša!! Muka mi je od ovoga! Hoću odnos empatija, pomoći, druženja, podržavanja, dugotrajnosti, dubine, cenjenja ljudi. Treba uvesti novu valutu umesto novca - ljubav i empatiju.

Camino de Santiago

 Moja prijateljica Tanja je išla ovom rutom Camino de Sentiago, od Bilbaa do Sentandera, 130km. Kada mi je rekla to, rasplakao sam se. Jako me je dirnulo to njeno iskustvo, ne znam ni sam zašto. Verovatno zato što mi ona pokazuje da na ovom svetu još ima ljudi koji odbijaju da se zadovolje frivolnostima ovoga sveta, nego traže Boga, i idu tim putem. Mada je Bog tu na površini, nije potrebno baš kopati za njim, ali da bi se uvideo Bog na površini, potrebno je na znam šta da bismo ga videli. Bravo Tanja, i hvala ti!