Francuzi

 Iz nekog nepoznatog razloga mi je nadošlo da ovog leta čitam francuske autore. Ja inače, trenutno, čitam po osećaju. Prestao sam da robujem referencama. Tako da su mi sada trenutno aktuelni, Onore de Balzak, Andre Žid i Žan Pol Sartr. Ponovo raščitavam, posle 30tak godina Čiča Goria, Kovače lažnog novca i neke Sartrove eseje, tipa Sizif, Kuga.

Lakše pre nego ispravnije

 Niko neće uraditi ono što je bolje za njega, ma koliko god da je uveren u ispravnost toga, nego će uraditi ono što mu je lakše, a to je ono što čini svaki dan i što mu je prešlo u naviku. Dakle, ne vredi davati savete ljudima, eventualno ako baš traže, pošto će oni nastaviti i dalje po svome. Ovo im je bilo čisto umirivanje savesti. A na kraju dođe i inat:"Ko je on da meni govori šta i kako da radim, valjda ja znam!"

U ovu grupu ubrajam i sebe, ovo je opšta ljudska crta.

Nešto malo ozbiljnije

 Za zlo učinjeno za vreme komunizma od 1945 do 1990. nije odgovarao NIKO. Ovim člankom ne želim da se bavim pitanjima da li je komunizam dobar ili nije, nego želim da se bavim pitanjem zla. Tokom tog perioda je bilo puno nameštenih suđenja, zatvaranja, sve bez ikakvog suda i dokaza. Goli otok - ljudi su zatvarani tek tako. Uzmimo npr Borislava Pekića, koji je dobio 15 godina zatvora. Borislav Pekić je bio u zatvoru, a niko od njegovih sudija i cele birokratije koja je u to vreme krojila život ljudima, niko nije kažnjen niti je odgovarao za to.

Tako da se meni postavlja pitanje smisla borbe protiv zla. Ako uzmemo da su te stvari koje su učinjene zlo, a za to niko nije odgovarao, deblji kraj je izvukao samo Pekić i slični, koji je onda smisao da se neko bori protiv takvog i sličnih sistema? Da bi počinioci zla iz tog sistema prošli nekažnjeno? A ovamo taj čovek koji se bori, stavlja na kocku svoj život, slobodu, porodicu itd. I na kraju ne dobija ništa - ni na zemlji, a verujem ni na nebu. 

Divno je ustrojen ovaj svet.

Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu

 Najbolju biografiju o Danilu Kišu je napisao Mark Tompson, interesantno.

Ponovo o Georgi Gospodinovu

 Ponovo sam uzeo da pročitam, da se podsetim tog duha koji provejava kroz knjige Georgi Gospodinova, i na prvim stranama knjige "Sva naša tela" sam našao priču "Izabrane autobiografije" gde Georgi Gospodinov piše koliko je intenzivno doživljavao knjige koje je pročitao, a među njima i nekad i moju omiljenu "Sto godina samoće od Markes", gde kaže:"Pamtim kada su u Makondo po prvi put dovezli led i kada me je otac odveo kod Ciganina Melkijadesa." Obožavam Gospodinova, zato što verujem da imamo isti senzibilitet prema životu, a on pored toga to zna da stavi i u reči.

Froncle

 Interesantna reč - froncle! 

Kada sam bio mali...imali smo jedan tepih sa fronclama. Moja obeveza je bila da povremeno očešljam te froncle, da budu lepo poravnate.

Taj posao češljanja froncli je trajao ukupno ne duže od 2 minuta. 

Ali, koliki sam ja otpor pružao, koliko sam vrištao, svađao se sa mamom, upropastio pola dana sebi i drugima, zato što mi je bilo mrsko da očešljam te froncle! Za posao od 2 minuta sam izgubio energije koja bi bila dovoljna da se napravi ceo taj tepih sa fronclama.

Sećam se i stidim se toga, stidim se sebe iz tog perioda. Verovatno ću se iz neke budućnosti stideti i sadašnjeg sebe pošto....nisam baš previše odmakao od tih froncli.

Leto, Stapar, kiosk i stripovi

Danas je lep letnji dan. Prošao sam pored kioska, u kome sam video stripove. Kakav je to samo flashback izazvalo kod mene! Ta kombinacija me jako podsetila i uvek me podseća na moje letnje raspuste u osnovnoj školi koje sam provodio kod bake na selu. Tada sam aktivno čitao stripove. Međutim definicija aktivnog u SFRJ i danas se veoma razlikuju. Aktivno u SFRJ je značilo gledati jedan crtani dnevno u 19:15 a aktivno danas znači gledati crtane filmove ceo dan na svim mogućim kanalima i platformama. Već samo ovako rečeno deluje čoveku da se smuči, koliko je ovo današnje aktivno bolesno.

Aktvino u ono vreme, 1980. i neke je značilo da su bile 2 biblioteke stripova - Zlatna serija i Lunov Magnus strip. Oni su izlazili na po 2 nedelje. Ja bih odlazio do kioska svaki dan da pitam da li je izašao novi broj, iako sam znao da neće izaći još za sigurno 10 dana. I pošto nije bilo novog stripa, jedino što mi je bilo preostalo je da ponovo i ponovo čitam stari. Zato sam voleo da čitam Teksa Vilera, pošto je u njemu bilo najviše dijaloga, pa mi je čitanje duže trajalo. Ali nisam njega najviše voleo. On je bio "koristan"- radio je posao. Ali stvarno sam voleo Zagora, Bleka, Komandanta Marka. 

Ali sam taj čin čitanja, leto, Stapar, dvorište, sunce, odlazak do kioska, i onaj miris svežih novina, stripova, sličica koji je izlazio iz kioska kada se zabode glava u ono polukružno prozorče, obilaženja oko kioska da bi se na svim stranama videlo da se slučajno nije pojavio taj dugo očekivani novi broj...To je sve kao jedna magla - mašta - nostalgija. I jedan tup i vruć osećaj u srcu i stomaku. Nešto lepo što se više nikad neće ponoviti...Probao sam da uzimam stripove pre par godina, ali jednostavno ne ide...mozak, kultura i način mišljenja je postao prekomplikovan da bi mogao da sažvaće neralne i previše crno - belo obojene likove (ovde mislim u moralnom smislu, ne mislim na boje koje se koriste u stripu). Osećaj je bio skoro nikakav. I bukvalno sam u strahu bacio strip! Pa zar ni on više "ne radi"??? 

Tako da su mi jedino ostale uspomene na leto u Staparu, kiosk i stripove.

P.S. I onda je došla komercijalizacija i uništila sve moguće.