Camino de Santiago

 Moja prijateljica Tanja je išla ovom rutom Camino de Sentiago, od Bilbaa do Sentandera, 130km. Kada mi je rekla to, rasplakao sam se. Jako me je dirnulo to njeno iskustvo, ne znam ni sam zašto. Verovatno zato što mi ona pokazuje da na ovom svetu još ima ljudi koji odbijaju da se zadovolje frivolnostima ovoga sveta, nego traže Boga, i idu tim putem. Mada je Bog tu na površini, nije potrebno baš kopati za njim, ali da bi se uvideo Bog na površini, potrebno je na znam šta da bismo ga videli. Bravo Tanja, i hvala ti!

Izvinite i oprostite mi

 Gledam slike neke iz mlađih dana i video sam neke ljude prema kojima sam bio prilično loš. Sad tu ima objašnjenja zašto je bilo tako, ali nema opravdanja. Na mogu da povratim šta sam rekao, uradio, ali sve vas, ako neko uopšte i čita ovo, koje sam ikad na bilo koji način povredio, molim za oprost. Neću da navodim ovde imena tih ljudi - tačno znam ko su oni. Izvinite i oprostite mi.

Šta leči u psihoterapiji

 Ja sam TA učenik, pa sam stoga i u nekim mailing listama koje se bave temom psihoterapije. U jednoj od tih lista se javio čovek koji je zatražio da mu se šalju klijenti da može da radi sa njima itd. Taj čovek ispred svog imena ima prof, dr, sci, med, zaposlen na tri neke ustanove. Kada sam video toliki potpis, ja sam se smrzao! Zato što znam da takav čovek neće izlečiti nikoga! Zašto to kažem? Zato što taj čovek ima X svojih nerešenih problema. Taj čovek ima problem sa egom. Tolika lista zaposlenja govori da taj čovek nije mogu da bude osetljiva ni za sebe, pa neće biti osetljiv na za druge. Taj čovek nema saosećanja sigurno. A ja, šta sam naučio, je da ono što suštinski leči drugu osobu, je samo biće terapeuta! Potrebno je tu malo škole, neke osnove da se savladaju, možda treba i više škole ne znam. Ali ni vrhunska škola neće pomoći, ako psihoterapeut nema svoje zdravo Biće u sebi! Opet ovo "zdravo" ne treba baš gledati kroz new-age naočare. To šta znači "zdravo" biće je sad posebna priča, veoma dugačka, sa mnogo račvanja, putanja i pitanja. Ali ono šta može da bude signal Bića koje nije zdravo - to je ovo šta je taj čovek sva nakarikao na sebe. Njegovo Biće je satrveno. Ja tog čoveka ne znam lično. Ali na njegovom primeru pričam univerzalniju priču. Previše ambiciozan čovek ne može imati zdravo Biće. Čovek koji juri za spoljnim dokazivanjima ne može imati zdravo Biće. Možda će ovo zvučati prejako, ali u psihoterapiji ne leči znanje i skilovi, nego Biće. A Biće treba imati, doći do njega. Namerno izbegavam da kažem da je Biće potrebno izgraditi, pošto bi to odmah aludiralo da je to nešto što ćemo mi svojom voljom da izgradimo, kao kuću, kao prepreke koje treba preći, ispite koje treba dati, radove koje treba napisati. Sve to, rekao bih, čoveka udaljava od Bića. Ili ako bih mogao da budem potpuno otvoren, mada je ovo više moj osećaj, nego što ja mogu da dokažem, pošto ja to iskustvo nemam, a to je da je onaj koji leči u stvari prisustvo Boga u čoveku. Tako da bih, kada bih bio hrabar, mogao da kažem Biće = Bog.

Plava ptica

 Obožavao sam da čitam knjige iz edicije Plava ptica! Ne mogu da kažem da sam ih sve pročitao, ali su one, kada sam odlazio u biblioteku da uzmem knjigu, bile siguran izbor. Jedna od prvih knjiga koje su mi roditelji kupili, kada još nisam ni znao da čitam, je bio Veliki Van. Napisao ju je Nikolaj Bajkov. Na prvoj strani, stoji napisano Vojislavu, 1981. Ja sam tad imao 5 godina, pa su mi roditelji čitali svako veče. Ovde ću je dodati kada je skeniram. To je bio broj 14 iz te biblioteke. Nedugo zatim su mi uzeli 365 priča. To je bila fenomenalna knjiga:

Tu si mi čitali jednu priču svako veče, ali je tu bilo jako zanimljivih priča, iz grčke mitologije, i ja nisam mogao da čekam da dođe sledeće veče da bih ja video šta će biti sa nekim od junaka, Tezejom, Heraklom, Odisejom, pa sam ja polako sam pokušavao da pročitam, tako da sam uz tu knjigu polako i sam naučio čitanje. Ništa bolje i zdravije od motivacije nastale znatiželjom. Tu sam zavoleo grčku mitologiju. Posle sam naučio bogove, heroje.

Knjige su prava stvar.

Politika kao kocka

 Politika će uvek da privlači najgore ljude. Naravno, bilo je i biće izuzetaka, ali evo objašnjenja zašto će ona biti uvek privlačna za najgore ljude. Zato što je politika kocka u velike uloge, sa mogućnošću promena pravila. Politika će stoga privlačiti relativno mudre kockare, koji će da na nju gledaju kao na mogućnost da nešto dobiju, da se kockaju, ali u velike uloge, da je rizik manji nego u pravoj kocki ili klađenju(zato što imaju mogućnost da menjaju pravila kako im odgovara), i kazna za izgubljeno (ili pozajmljeno) je manja nego kod redovnih kockara. Kod "normalnih" kockara će doći uterivači dugova, banke i ostala ekipa, a po političare kockara neće niko da dođe, oni će relativno lako da se izvuku. Tako da će pametan kockar da pre ode u politiku, igra na veliko i prođe nekažnjeno u slučaju gubitka, dok će obični kockari koji igraju na male sume (i time čak čine i manje štete celom društvu i državi) gore da prođu. Tako da je ovaj primer i dokaz, upravo objašnjenje da je čitav sistem politike u svetu nakaradno postavljen, gde nagrađuje lopove i kockare, tako da nema čovečanstvu napred dok ovo ne promeni...Politika i upravljanje državom mora da postane veoma težak, i veoma neprivlačan posao (sa stanovišta svih vrsta dobitaka!) da bi krenuo da privlači ljude sa dobrim namerama, a ne ovakve političare kakve sad imamo na vlasti. Ali je pitanje uopšte da li će to moći da se desi, pošto je čovek u svojoj prirodi...blago da kažem, loš.

Subjektivni pogled na svet

 Prilikom jednog događaja se skupilo nekoliko raznih ljudi. Komentarisali su šta bi oni uradili sa tom kućom. Majstor je rekao - ta kuća je trula, zidovi su pukli, temelji su od 4 reda cigle koja je istrulila, tu treba baciti bombu i srušiti je, ne vredi ništa. To je slušao čovek koji je tu živeo, ali pošto je on Tihomir, on nije iznosio svoj stav. Drugar Siniša, preduzetnik je rekao da tu treba napraviti terene za neki sport kome ja ne znam ni ime, nešto kao pidmington - slično tenisu, pa ni nalik. Ja sam rekao kako bih ja tu držao kokoške i već sam u glavi imao sliku sebe malog kako dolazim da nahranim kokoške, pokupim jaja. Meni je samo bilo čudno kako drugi mogu da imaju svoju viziju, kada je moja tako jaka. Posle sam shvatio - ili odmah sam shvatio, da je moja vizija ukorenjena duboko u prošlosti, Sinišina u biznisu, majstorova u njegovom sferi a Tihomirova u njegovoj. I tu mi je postala jasno koliko su naši subjektivni osećaji u stvari subjektivni. Oni su objektivno subjektivni. Mi ne možemo nešto da gledamo ili da damo komentar o nečemu a da to ne bude subjektivno. Ono što možemo maksimalno da uradimo je da prepoznamo da to što mi vidimo i govorimo i doživljavamo i živimo je u stvari samo naš subjektivni doživljaj realnosti. Naša subjektivnost upravlja nama iako je mi nikad nismo ni svesni, ali treba da je budemo svesni. Ne kažem ja da ćemo se mi moći odreći te subjektivnosti samo zato što znamo da ona postoji, ali makar ćemo malo manje biti izričiti u tome da smo mi (sa svojom subjektivnom slikom!) u pravu. Treba da shvatimo da i drugi ljudi posmatraju svet subjektivno. Inače, ovo o čemu pišem potpada pod temu životnog skripta\scenarija iz psihološkog pravca TA - Transakciona Analiza. Ja sam o njemu čitao puno, učio, slušao, ali ga nikad nisam kao ovaj put, tako jasno doživeo.

Zlatibor - rekreativna nastava

 1985 godine, kada sam bio drugi razred osnovne škole, smo sa školom išli na rekreativnu nastavu na Zlatibor. Mislim da se taj kraj u koje je smešteno odmaralište, čijeg imena ne mogu da se setim niti mogu da nađem na Google maps, pošto je Zlatibor toliko promenjen, no taj kraj se zvao Partizanske vode. Imam negde par slika ispred tog odmarališta iz tog perioda, pa ću ih ubaciti jednom ovde. Mislim da smo bili jedno 10 dana, u maju. Sećam se da smo išli na Kadinjaču i da smo bili u Užicu u nekom muzeju fabrici gde su na podu na par mesta bila postavljenje ploče sa crvenom svetlošću, koje su predstavljale mesta na kojima su pale bombe ili je neko poginuo..Davno je bilo, pre 40 godina, ne sećam se. Onda smo naravno išli oko Zlatiborskog jezera. Išli smo i u školu koja je bila neka škola u šumi, gde smo imali par časova. Bilo je to neobično iskustvo za mene, biti u školi na koju nisam navikao. Onda smo znali sedeti na obodu šume i crtati nešto - crtanje mi nikad nije išlo. Imao sam intenzivne doživljaje, ali nisam uspeo da ih predstavim crtanjem, ali sam već tada imao neki dnevnik, na žalost ne za utiske, nego za dešavanja, pošto sam tada mislio da se u dnevnim pišu samo dešavanja. Tako da se moj dečački dnevnik sastoji od unosa ovog tipa - datum (21.4.1985), naslov Dan škole, i unosa: "Danas smo proslavili dan škole." Posle X godina, dnevnik je od jedne rečenice prerastao u često tužne i besne novele - bilo je jako puno toga o čemu sam pisao...No, udaljio sam se od teme. Za tih 10 dana smo uhvatili 2 ponedeljka, a ponedeljkom je išla serija Dinastija, gde su, najčešće devojčice molile učiteljicu da ih pusti da je gledaju. TV je bio u trpezariji. Trpezarija se sastojala od stolova, gde su za svakim stolom bile po 4 stolice. Tu smo doručkovali, ručali i večerali. Menija ne mogu da se setim ali se sećam da se nije baš svima dopadao, neki nisu mogli da jedu tu hranu - ja jesam. Jedna drugaracija iz razreda Ljilja je išla sa svojom mamom - verovatno joj je bilo teško da ide bez nje, pa je i njena mama išla sa njom. I meni je bilo teško bez mame, ali moja mama nije išla. Išao je i učiteljicin muž, i učiteljicin sin Stojan. Učiteljica se zvala Olujić Nataša. Pored mog razreda bilo je to i ostalih razreda, ali ne mogu da se setim da li su išli svi razredi (kojih je bilo 5) ili samo neki. Sve u svemu - ne mogu da nađem odmaralište na google-u!