Jedan od najlepših, ponovljenih događaja, je da gledam kroz prozor kako pada sneg. Ima nekoliko varijacija te scene. Jedna je iz Sombor, kada sam bio još osnovna škola. Tada je još snega bilo puno i redovno. Bilo je veče, majka i taja se još nisu vratili sa posla. Ja sam bio u dnevnoj sobi. Kroz prozor sam gledao kako napolju pada sneg, a to se najviše videlo u delo oko ulične svetiljne svetlo narandžaste boje, kako kroz tu svetlost proleću snežne pahulje. A iza mene narandžastim sjajem žari Kreka Veso. Ja stojim naslonjen na malo ispupčenje zida ispred prozora i malo gledam kako pada sneg, a malo se okrenem i gledam Kreku.
Sledeća omiljena scena je da sam najviše voleo da sneg padne sa petka na subotu. Subota mi je i inače omiljeni dan. Legnem petkom uveče, i probudim se u subotu ujutro. I već po zvukovima koji dolaze sa ulice mogu da zaključim da je pao sneg! Zvukovi su tiši, manje je automobila na ulici, a i te zvuke apsorbuje sneg. Obožavam zvuk koji je smanjen time što ga je sneg apsorbovao. Obožavam sneg.
Obožavam i miris snega. Ujutro kada ustanem, izađen napolje i osetim onaj oštar ali čist miris snega. I onda koji dašak dima iz obližnjeg odžaka, ali ne od centralnog grejanja - ti dimovi su odvratni. Samo malo, kao blagi miris koji pokazuje da je tu negde u okolini neko toplo ognjište, neka vatra, neki ljudi, koji isto tako gledaju kroz prozor i smireni su snegom.
Нема коментара:
Постави коментар