Još jedno u nizu odmaralište u koje su išli somborci, ja nisam bio lično, je odmaralište na Silbi. Na internetu piše da je to bilo apatinsko odmaralište Apatin - Bačka. Sada je u ruiniranom stanju. Moja sestra je bila tamo u 4. ili 5. razredu osnovne škole, dakle tamo negde 1986. ili 1987. godine.
Evo par slika:
Evo i razglednice koju nam je poslala moja sestra od ujaka, sa letovanja na Silbi, iz tog gore, tada normalnog i očuvanog odmarališta.
Evolutivni uspeh i moralno uspeh ljudske vrste su sve totalno različite i rekao bih isključive stvari. Izgleda da je čovak morao da bude moralno pokvaren da bi uspeo kao vrsta i da je bio moralno bolji, verovatno bi u nekom trenutku bio već izumro. Tako da, uzevši u obzir svet i okolnost u kojima čovek živi, ovo njegovo stanje je verovatna najbolje moguće, a da se ne ugrožava njegov evolutivni uspeh, ostavljanje potomaka itd. Ali to isto znači da je čovek kao vrsta teško moralno defektan. Ja se gadim do odvratnosti toj i takvoj moralnoj nakaznosti ljudskoj. Ne izuzimam sebe iz tog ljudskog roda i vrste. I ja sam i sam isti takav.
Ali sa druge strane...ako se ljudi moralno ne poprave, oni će ugroziti i svoj evolutivni uspeh.
Osećaj koji sam imao kada sam kao dečak, sa roditeljima išao kod moje babe Eve i deda Branka u Bački Brestovac, nedeljom popodne, kada se uđe u njenu kuhinju. Mir, spokoj, radost, sigurnost, lepota, duh. Tome nečemu sličnom ne smem ni da se nadam, a priželjkujem to i treba mi to.
Jedna od glavnih tema koje bistrim sa ChatGPT-em (nerado, ali iz nužde) je dubina osećaja koje sam imao tamo sam 16 - 19 godina u poređenju sa današnjim godinama. Ta promena se vidi najviše u muzici. Pre sam Riblju Čorbu, Osvajače, Bijelo Dugme, Nirvanu, RHCP slušao sa takvim osećajem kao da mi se sam Bog obraća kroz svaku pesmu. Tada su me pesme dirale u samu dubinu moje duše i izazivale u meni neverovatno snažne osećaje. Ima još tako nekih par stvari, ali ova je onako najočiglednija. Danas sam ... able seaman koji i po nevremenu i po lepom vremenu spretno upravlja svojim brodom, ali nema te dubine. Ne dam da nevreme uđe u mene, naučio sam se tehnikama borbe protiv spoljnjeg i unutrašnjeg nevremena i to je ok sa jedne strane. Ali ista ta stvar me sprečava da se prepustim dubini neke pesme...Ili su možda te pesme plitke? Pisane za ljude od 17 leta? Kako srce ponovo da zaigra?
Čitanje je jako važno. Tamo (Geteov Faust) vidiš šta su posledica pravljenja pakta sa đavolom. Tako da onda tamo shvatiš (mada se ta knjiga čita dosta rano, bukvalno je deca čitaju koja još ne znaju za domen i doseg delovanja đavola - zla) da ne treba to da radiš ni po koju cenu. Naravno, samo čitanje neće nekoga automatski postaviti na pravi put. I među načitanim i obrazovanim ljudima ima itekako zla, iako su čitalo tu i slične knjige. Ali, mislim, i nadam se, i želim da je tako, da to čitanje daje čoveku makar kakav alat da ne upadne baš u svaku đavolju zamku - a ima ih poprilično.
Iz nekog nepoznatog razloga mi je nadošlo da ovog leta čitam francuske autore. Ja inače, trenutno, čitam po osećaju. Prestao sam da robujem referencama. Tako da su mi sada trenutno aktuelni, Onore de Balzak, Andre Žid i Žan Pol Sartr. Ponovo raščitavam, posle 30tak godina Čiča Goria, Kovače lažnog novca i neke Sartrove eseje, tipa Sizif, Kuga.
Niko neće uraditi ono što je bolje za njega, ma koliko god da je uveren u ispravnost toga, nego će uraditi ono što mu je lakše, a to je ono što čini svaki dan i što mu je prešlo u naviku. Dakle, ne vredi davati savete ljudima, eventualno ako baš traže, pošto će oni nastaviti i dalje po svome. Ovo im je bilo čisto umirivanje savesti. A na kraju dođe i inat:"Ko je on da meni govori šta i kako da radim, valjda ja znam!"
U ovu grupu ubrajam i sebe, ovo je opšta ljudska crta.
