Posao je u mom slučaju deo identiteta. Ne zato što sam ja to tako hteo, nego zato što sam to na bolan način shvatio. Kada sam pre par godina sa još 15 drugih ljudi proglašen da sam redundant - tehnološki višak. Bilo je emotivno bolno (i dan danas je!). Racionalno sam to nekako mada teško vario, ali racinonalno - činjenično nisam trebao da brinem. Nije bilo objektivnih razloga za brigu. Ali to što nije bilo objektivnih razloga za brigu ne znači da neki delovi ličnosto to nisu tako doživljavali nego su digli crveni alarm visokog nivoa! Na telesnom planu je moja psiha radila neverovatne stvari. Ja sam imao ogromnu količinu psihosomatike, najviše na želudačnom nivou. Nisam mogao da gutam normalno, imao sam utisak da me boli srce itd itd. Proveo sam jedno pola godine po lekarima, i interesantno je da se ta uzbuna nije smirila ni kada sam 3 meseca nakon tog otkaza našao posao. Jeste ona počela veoma lagano da jenjava, ali je meni trebalo još recimo godinu dana da se vratim u neko normalno psihofizičko stanje. E tu sam ja onda i danas shvatio da nešto ozbiljno nije u redu u mom poimanju posla. I opet kažem, ne racionalnom poimanju, nego onom nekom podsvesnom poimanju koje je na taj i tako žestok način reagovalo.
Tako da sam danas ponovo razmišljao o tome i da li ja to mogu uopšte nekako da promenim. Da ne vezujem svoju psihofizičku egzistenciju za sam čin imanja posla i toga što sam zaposlen. Ova stvar nema veze sa novcem, novac ne utiče na to da se psiha ne alarmira, nego sam taj čin imanja posla.
I razmišljam da posao, nekako, sa ličnog nivoa, spustim na tehnički nivo. Transakcioni nivo. Tipa da ga posmatram na ovaj način:"Firma ima određeni skup problema i stvari koje bi trebalo da se urade za nju. Ona za to plaća. Ja sam plaćen da te stvari rešavam. Kada nešto rešavam plaćen sam. Kada sam rešio sve što je trebalo, mogu da vidim ima li toga još. Ako nema, treba da idem." Tako nekako. Nema vezivanja mog osećaja vrednosti, pripadanja i bogtepita čega još za to da sam zam zaposlen - imam posao.
Naravno ovo je mnogo lakše reći nego uraditi, ali mislim da je to pravi put - redefinisanje posla i zaposlenja.
I mislim da je uopšte bolje ne vezivati se toliko za posao, pošto to vezivanje onda škodi i samom poslu koju treba da se odradi. Ako ja vezujem previše stvari za njega, da on će mi biti bitan, ali ću se ja toliko npr. plašiti da nešto uradim ili kažem pošto se to onda reflektuje kroz moj osećaj samovrednovanja itd.
Нема коментара:
Постави коментар