Hillbilly Elegy i Hillbili Highway

 Paralelno gledam (po drugi put) film Hillbilly Elegy:

i čitam knjigu Hillbilly Highway: The Transappalachian Migration and the Making of a White Working Class:

Jako interesantno mi je sve to. U knjizi nailazim na sledeće: "Photographed in their home, a "one-room clapboard shack in 'Shedtown'", a slum district on Muncie’s southwestern fringe, the most notable item of furniture pictured is a homemade brooder next to the bed, in which, as Lizabelle explains, they are raising chickens "fer eatin'" rather than to sell."

Muncie je mesto u američkoj saveznoj državi Indiana. 

Ono što mi je interesantno u toj rečenici je to da su i moji roditelji, koji su bili srednjestojeći, neko vreme držali piliće u kuhinji. To je bilo slatko dok su pilići bili mali, žuti i slatki, ali ne baš tako slatko kada bi pilići porasli a ne bi bili izneti napolje na vreme...I mi smo jeli pored njih i njihovog kaveza. 

Salaška fudbalska liga

 Ovaj kratak tekst sam pozajmio sa sajta soinfo.org

"Dugogodišnji prvotimac Omladinca sa Bukovca, Jozip Varga, igrao je 1971. godine za Zadrugar iz Čičova i na prvenstvenoj utakmici Salaške fudbalske lige protiv OFK Lugova (26:2) postigao 17 golova. Na 14 prvenstvenih utakmica u toj sezoni Varga je postigao 50 golova."

Sama stvar da je čovek dao 17 golova u jednoj utakmici je interesantna, ali ono što je mene fasciniralo je samo postojanje Salaške fudbalske lige. Takođe sam neki dan pročitao da su na salašima bile i škole. 

Crtice iz bioskopa (pl.)

Crtica 1: Sa roditeljima sam slučajno, kada sam bio mali, gledao film "Oficir s ružom" u Narodnom bioskopu u Somboru. U određenim scenama mama je tražila da pokrijem oči i ne gledam gole žene. Bile su to neke 80te, ja sam imao desetak godina.

Crtica 2: samostalno sam išao, kao mali - momčić, da gledam nekoliko filmova, od kojih sam zapamtio da sam u Domu JNA gledao Robocap, i Dinu - peščanu planetu u Zvezdi, u Somboru.

Crtica 3: sa mamom i njenom prijateljicom koja je isto bila biolog (i imala sina), smo ja, moj brat i taj dečak, sa mamam u pozadini, iza nas, išli da gledamo Poslednju oazu. Bilo je to u Zvezdi u Somboru. Imam i knjigu "Poslednja oaza"

 

Crtica 4: bioskop u Staparu je bio u sali Zadružnog doma. Ta se sala koristila za razne stvari, tako da nije imala onaj nagib koje imaju standardne bioskopske sale. Sala je bila velika, i sećam se kao kroz maglu, da se davao neki crni-beli film, i cela se sala smejala. Bioskop je bio pun! Negde ne pola filma - pauza. Morala je da se promeni traka, ali se pauza, od nekih 10tak minuta koristila i da se dokupi suncokret (cunja), da se kupi sok, popuši cigara, protegnu noge, kupi sladoled, piški. Posle pauze je išao nastavak filma.

Geopolitical neutralization

 What happened to Yugoslavia during 1980 - 2000 by the West (US, UK, Germany and others) is called "geopolitical neutralization". Yugoslavia was not destroyed because it was failing — it was dismantled because it was succeeding too well outside Western control. The way how West did it is from the book of recipes - used in many places. 

Psychology of the middle class stagnation

 I've been watching various stories from around the world about the problem of a lack of desire, low employment, or work done merely for survival — jobs people do without any enthusiasm. These people aren't poor, yet they are unhappy. I have a feeling that this middle ground is the worst possible place to be — not in terms of material wealth, but in terms of psychological health. It seems that people on the lower and higher ends of society are somehow more alive. People in the middle (not poor but not affluent), often have just enough to survive and maintain some comfort, but not enough to feel free or secure. So, it seems that if someone is on the path of being alive, it should go to more extreme ends, not stagnating and dying in the middle ground.

"Znam tvoja dela: nisi ni hladan ni vruć. Kad bi bar bio hladan ili vruć! Ali pošto si mlak, i nisi ni hladan ni vruć, ispljunuću te iz svojih usta." - reče Hrist.

Muzička škola - timpani

 E ja sam išao u osnovnu muzičku školu u Somboru. Svirao sam klarinet i išao na solfeđo. Mislim da sam krenuo u 5. razredu i išao do 8. razreda - 4 godine. U školi se nalazi(la) koncertna sala i u sali su bili timpani. Koliko su me očaravali, ali su nam branili da ih diramo. I ta mesta gde se udara su bila skoro skroz pokrivena, valjda radi zaštite neke, a samo malo sa strane se video bubanj. Pa sam ja onda, dok su nastavnice gledale na drugu stranu lagano tapkao po bubnju. Nije se čulo ništa.  A ovo pišem zato što mi je skoro neverovatno sa današnje perspektive želeti nešto, a da ti neko ne da priliku da to probaš, još ti brani. 

Ludvig Vitgenštajn i jezik

 Oduvek sam se bio pitao zašto je Ludvig Vitgenštajn pravio tako veliku frku oko jezika dok danas nisam ukapirao!! Na ovo razmišljanje me je naveo neki post gde je stajala sintagma (ili kako god se zove ta forma) "bežala sam od nje kao đavo od krsta". Ta poslovica, sintagma, whatever, je poznata u narodu, i oni koji to budu čitali će znati šta to znači. Ali, šta to znači za onoga ko je smišljao kako da se izrazi, pa je iskoristio sintagmu koju će drugi razumeti, dakle, prilikom razmišljanja je uzimao u obzir druge kako će razumeti to. Ali to znači da preko jezika, drugi formiraju naše misli. Naše misli su oblikovane jezikom, a jezik je društvena stvar. I onda Vitgenštajn kaže:"The limits of my language mean the limits of my world."

Život ili život

 Hteo sam da napišem ovo:"Sve što vodi ka životu je dobro, sve što vodi ka smrti je loše." Ali, ono što me je u stvari navelo da napišem ovaj blog je sledeće - reč život sam osetio da hoću da napišem malim slovom, a smrt velikim slovom, tj. ta rečenica bi izgledala ovako:"Sve što vodi ka životu je dobro, sve što vodi ka Smrti je loše." Za mene je život proces, sa malim slovom, a Smrt je događaj, Final Event. A kako bi bilo dobro kada bih osetio da je život u stvari Život? To bi značilo da dobro stvare ne vode životu kao procesu, (mada to ne znači da ne bi bilo tako), nego bi dobre stvari vodile ka personifikaciji života, a to je Život, to je Bog! Dakle, Bog je personifikacija života. Jako mi se sviđa ova postavka, jako mi je delatna, konačno osećam neku vrstu merila kojom mogu da odlučujem i merim svoje životne odluke. Odluke koje vode ka životu su od Boga i za Boga i za Život, a odluke koje vode u Smrt nisu. 

A koliko bi tek bilo strašno zamisliti da Smrt nije događaj, nego da je Smrt u stvari smrt - nešto što teče i ne prestaje dugo vremena...

Smrt trave

 Kao dečka sam čitao. U jednom periodu, negde oko recimo 5. - 6. razreda sam upoznao i SF. Sećam se, tokom nekog letnjeg raspusta u Staparu, gde sam inače provodio sve raspuste, sam napred u sobi, poluzamračenoj, čitao Smrt Trave:

Nisam ni znao ni pretpostavljao da ću biti živi svedok tome!! Danas, gledam, pod ovim vrelim talasom, kako trava umire.

A kako je bila meka trava u kanalu ispred kuće. Zelena. Imam utisak da smo celo detinjstvo proveli na mekoj, hladnoj, zelenoj travi. Sada je trava žuta, suva, oštra, ispucala, načeta, tvdra, negostoljubiva, neprivlačna...mrtva. Smrt trave.

Jevanđelje po Mateju

Dođite k meni, svi vi umorni i bolesni - i ja ću vas ozdraviti.

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.

Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.

Četovanje

 Nekad u vreme IRC-a je bila popularna šala:"Mani se sinko četovanja!" - aludirajući na IRC chat, a i na čet(nik)ovanje. To je bilo pre nekih 20 godina. I sad opet imamo ChatGPT! 

Borba ili oslobađanje?

 Borba protiv straha, ili oslobađanje od straha?

Deus ex machina

 Posle 20 godina rada za kompjuterom mogu sa sigurnošću da kažem:"Bog nije u kompjuteru!" Tako da ova grčko - latinska izreka nije tačna! There is no God in the machine!

Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju

 Kada smo se vraćali sa Raba, iz odmarališta, neke hiljadu devetsto osamdeset i neke, recimo 1988. ili 1989. u Sevetransovom autobusu smo slušali pesma Bijelog Dugmeta, "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", tj. "Ko ne sluša pjesmu slušaće oluju!"...Bilo je dosta proročanskog u toj izjavi... Upravo dok sam kucao ovo i malo čačkao internet, sam video da je pesmu "KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU", napisao Branko Miljković, evo te pesme.

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti

cvet između pepela i mirisa

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad

vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči

kojih će se pesma odreći

poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU

ali:

HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA

KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ?

Depresija kao krst

 Ovo je preduboka tema da bih je samo pisao ovde. Zato samo naslov kao vodič za nekog zainteresovanog za ovu temu da mi se javi da pričamo o ovome. "Ali postoji nešto usred takve beznadežnosti kad Bog ostane tvoja jedina nada. Samo tada čovek može osetiti njegovo prisustvo." - Božiji čovek, film o Nektariju Eginskom

Outlier

Promenio je moj koncept dozivljaja outliera. Pre sam outlier posmatrao kao izuzetak - redak dogadjaj, otpadak, netacan dogadjaj, nesto sto se samo tad desilo i nikad vise. Medjutim danas na outlier gledam drugacije. Na dogadjaj koji ukazuje na to da je ta realnost na koju je on ukazao moguce da bude ostvarena. Cak mozda kao i predikcija buducih realnosti.

PTT Sombor

 Moj tata je veliku većinu svog radnog veka proveo u Pošti Sombor. Evo slika, i na slikama se vidi još uvek stari znak iz doba Jugoslavije - PTT. PTT ne postoji više u tom obliku, sada se ta firma zove Pošta Srbije. Sećanje na tatu, Jugoslaviju i neka mnogo lepša i bezbrižnija vremena.

Deda stričevi i baba strina

Moj deda Branko, Branko Zarić, otac moje mame Slobodanke, je imao još 3 brata i sestre. Milisava, Borislavu i Živojina. Milisav Zarić je bio sudija u Somboru. Borislava Zarić, ne znam šta je radila, ali znam da je bila završila pravo u Novom Sadu i tu i živela do svoje smrti, i Živojin Zarić, bio poljoprivrednik, seljak, kao i moj deda Branko, u Bačkom Brestovcu. Svi su oni sad pokojni već, poslednji je umro Mišela (tako smo zvali Milisava) 2022. godine. Borica, Branko i Živa su sahranjeni u Bačkom Brestovcu, a Mišela u Somboru. Njihovi roditelji su bili Julijana (Jula) Zarić (devojačko Lazić) i Stanimir Zarić, svi iz Bačkog Brestovca. Ja se sećam da sam kao mali bio na baba-Julinoj sahrani, mislim da je to bilo negde 1980/1981, kada sam ja imao 4 - 5 godina. Sahrana je polazila od njihove kuće, baba-Jula je ležala u sanduku, sanduk je bio otvoren, i na grudi su joj bili stavili kesicu bombona. Sećam se i koji su to bomboni bili. To su bili bomboni koji su bili braon boje, onako ovalno okruglasto oblika, nisu bili u papirićima, nego u kesi, i kesa je bila žuta sa slikom tih bombona, ne mogu da nađem sad njihovu sliku. Ja sam tako gledao u te bombone, da je moja mama morala da me uhvati sa leđa, pošto se plašila da ću otrčati do sanduka i uzeti te bombone.

O svakom od tih ljudi, o Branku, Borici, Mišeli, Živi, Juli i Stanimiru se može napisati posebna priča pošto je svako od njih imao nešto osobeno. I te priče ću napisati. Interesantno je kako je ta loza Zarić - Lazić živopisna. Za razliku od moje Depalov loze, koja je, da budem blag, manje živopisna.

Kako naučiti dete da zavoli i nauči posao

Sinoć sam sa svojim bratom Miroslavom imao razgovor oko vaspitanja dece, uticaja očeva, majki, okruženja na decu, šta će deca zavoleti, kako "naterati" dete da zavoli nešto - ispričao mi je jednu interesantnu priču kako je njega njegov otac David, učio da zavoli neke stvari. Radilo se o oranju. Kako ga je David učio da zavoli da ore. Krenuli bi rano na oranje. David bi krenuo da ore, a onda bi u nekom momentu rekao Miroslavu, koji je bio dečak:"Ajd sad ti malo ori.". I Miroslav bi krenuo. Onda bi tako orali neko vreme tipa da jedno 10 sati, onda bi otišli kući, pa se okupali, pa bi onda otišli na sladoled, pa bi  posle toga otišli na kanal na kupanje, pa došli kući, jeli, i onda opet predveče oko pola 4 bi opet otišli na oranje i orali. I na taj način bi deca, neprimetno, bez sile, učila, zavolela, i posle, kao odrasli, bila spremna da rade sama taj posao. Svaka čast Davidu na pedagogiji! Fenomenalno! Strpljivo, pametno, bez vike, dreke, moranja.

Struja u Bаčkom Brestovcu

Moja mama, Slobodanka Depalov, je rođena 1950. godine u Bačkom Brestovcu. Rekla mi je da prvih godina njenog života nisu kod kuće imali struju, nego su imali petrolejski lampu. Struju su dobili, po njenom sećanju, negde 1955/1956 godine, pre nego što je ona krenula u školu. Petrolejska lampa se palila samo uveče. Išlo se rano na spavanje. Petrolej (petrolim) se kupovao u gvožđari. 

Fire in the valley

Čitam knjigu "Fire in the valley" o nastanku personalnih računara. Odlična knjiga. A ono što mi je posebno interesantno je pitanje kako su ti ljudi koji su učestvovali u toj revoluciji, imali sve te fenomenalne ideje, kako su im sve te stvari padale na pamet. I kako to da su padale njima, iako je tu tim firmama bilo puno ljudi? Neke stvari su izmicala iz vida čak i ljudima koji su recimo bili na čelu Intela.

Nebojša Zec i sinus i kosinus

Ja sam krenuo u somborsku gimnaziju 1991. godine. U prvom razredu fizika i Nada Stančić. Sećam se da sam dobio neku lošiju ocenu pošto nisam znao razlaganje vektora brzine na x, y komponentu. Nisam znao
osnovne trigonometrijske funkcije sinus i kosinus, zato što ih još nismo bili učili iz matematike, a u fizici su se već bili tražili...rekao bih da je postojao nesklad između gradiva fizike i matematike. U svakom slučaju, ja sam to ispričao svojoj mami, i ona, pošto je bila profesorka koja jesvojevremeno radila u odžačkoj gimnaziji, mi je organizovala privatničaš iz fizike kod svog kolege fizičara iz odžačke gimnazije, Nebojše Zeca. Čas smo imali u Staparu, neke zimske večeri, u Nebojšinoj kući (i naravno kući njegove porodice koju su tada činili njegova žena Božana, sin Vlada i ćerka Tijana).

I Nebojša mi je objasnio sinus i kosinus u pola sata. Rekao mi je da su sinus i kosinus veštački usvojene matematičke tvorevine, i da sinus i kosinus predstavljaju projekciju jedinične duži na x i y osu. Onda mi je
nacrtao x-y koordinatni sistem, i u (0,0) koordinati ja nacrtao krug poluprečnika 1. I onda mi je je rekao - sinus nekog ugla je projekcija te jedinične duži na y osu, a cosinus ugla je projekcija jedinične duži na y
osu. Izmerena dužina na x osi je cosinus, a izmerena dužina na y osi je sinus. Evo i rekonstrukcije crteža koji mi je nacrtao Nebojša Zec:

Dužina a, predstavlja kosinus, a dužina b predstavlja sinus. Zato je npr, kada jedinična duž leži na x osi, onda je kosinus = 1, a sinus je jednak 0 (zbog odgovarajućih projekcija).

Nebojša je umro septembra 2024. Divan je čovek bio. O njemu ću malo detaljnije pisati drugi put.

I tako sam ja shvatio sinus i kosinus. Srednjoškolska fizika mi je išla, onako, ne baš sjajno. Imam utisak da sam se provlačio nekako da dobijem pet, ali nisam bio zaslužio tu peticu. Tek sad shvatam koliko fiziku nisam suštinski razumevao, a nisam je razumevao zato što se nisam pitao, tj. nisam postavljao prava pitanja - nisam gledao fiziku nego sam gledao ocenu....

Posle sam otišao na Elektrotehnički fakultet u Novom Sadu, i završio ga. 

I danas sam rešio da se podsetim nekih stvari, pa sam se ponovo dao u čitanje Osnova Elektrotehnike. Evo je i knjiga:

Sada opet bolje razumevam materiju bolje nego na fakultetu, upravo zahvaljujući pitanjima koja postavljam i pošto se trudim da prvo sagledam suštinu pa tek onda ostalo. Npr. pre sam se trudio da zapamtim formulu, a sada analizarm formulu, i pitam se koje promenljive tu figurišu, šta one predstavljaju, dakle pokušavam pre svega da shvatim pojavu, i šta tu pojavu stvara pa tek onda gledam kako se izračunava i brojna vrednost (a to mi sad nije ni bitno pošto neću rešavati zadatke). Tako da to mi je zabava za večeras. I čitav ovaj amalgam me je naveo da napišem ovaj mali post o Nebojši Zecu i dokle su me doveli sinus i kosinus.