Neću da završim kao Niče!

Čak se ni sveci nisu bavili svetskom ili kosmičkom pravdom. Bavljenje svetskom i kosmičkom pravdom uništava dušu - iz sopstvenog iskustva ovo saznajem. 

I sveci nisu spasavali svet nego pojedince, decu, sela. 

Ja moram da prestanem da pokušavam da nađem apsolutni odgovor na pitanja nepravde, zla, indiferentnosti itd. Ja nisam Bog. Ja sam slab čovek sa svojim veoma malim snagama. Ne mogu više...Moja prirodna znatiželja za spoznajom me je odvela na veoma teška i crna mesta. Bez odgovora, svetlosti, nade. Bog ćuti. Čak i kod Dostojevskog u Braći Karamazovima u delu o Velikom Inkvizitoru, Hrist nije rekao ni reč kada je opet došao među ljude. Ne mogu biti u tom crnilu, progutaće me, a ja ne mogu ništa da uradim da ga uništim, smanjim, da ono nestane. 

Sad mi je jasna ona Ničeova:"I ako dugo gledaš u ponor, ponor će gledati u tebe." Što znači da suočavanje sa tamom, haosom ili zlom može jako promeniti osobu, tako da rizikujem da postanem progutan ili da oponašam užas kojim se bavim.

Tako da - neću da završim kao Niče!

Kreka Veso i ukrasi

Šta povezuje peć Kreka Veso i ukrase za jelku? Nagradno pitanje.

Tečnost za mazanje peći!

Metalni delovi Kreka Veso peći su se s vremena na vreme mazali nekom "srebrnom" tečnošću da bi povratili sjaj.

To su ovi gornji, "srebrni" delovi.

Kada smo bili mali, skupljali smo šišarke, i onda bi se tom istom tečnošću mazale i šišarke, tako da bi dobili onda srebrne šišarke koje bi kačili na novogodišnju jelku!

Ljubo Jandrić: Sa Ivom Andrićem

 Ponovo čitam ovu knjigu. Vraćam joj se s vremena na vreme. Prvo čitanje je bilo po moranju, u srednjoj školi, ne mogu da se setim šta sam zgrešio i profesorica srpskog, Leposava Milenović, me je "kaznila" tako što sam morao da pročitam tu knjigu. Sada je opet čitam. U školi sam čitao izdanje na ćirilici, koje je pripremila i izdala Srpska Književna Zadruga.

Sada čitam drugo izdanje, na latinici, koje je izdalo Izdavačko preduzeće "Veselin Masleša", iz 1982. godine:

Teško mi je objasniti zašto mi se ta knjiga toliko sviđa i zašto joj se vraćam. Mislim da tu ima par razloga. Jedan je upitanost o samome Ivi Andriću, a drugo je o samom biografu, kako je on doživljavao taj susret i odnos sa Andrićem. Voleo bih kada bih našao nešto slično i o Branku Ćopiću. Voleo bih kada bih imao nekoga, ko je dobar poznavalac književnosti, pogotovo domaće, da me uputi malo na dobra dela. Možda Ankica?

Evo jednog citata iz knjige:"Inače, kada je reč o književnosti, nikad ne smemo smetnuti s uma Senekinu misao:"Vita sine literis mors."" - "Bez književnosti, život je mrtav."

Interstellar ponovo

 Uzeo sam ponovo da pogledam film Interstellar. I jedna od antologijskih scena je kada se od ukupno 4 ljudska bica na planeti, dva se tuku, a treceg su ubili. Mislim da ta scena odlicno prikazuje ljudski rod.

Petak popodne

 Tokom par godina studija, recimo 1998, 1999 i 2000, sam imao sledeću rutinu petkom popodne.

Predavanja su završavala negde oko 13h. Nisam išao u menzu. Nego sam od fakulteta, kroz Spens, išao prema ulici Laze Kostića, gde sam u pekari Isakovski jeo burek. Dakle, ne za poneti, nego samo tamo jeo, mislim da se jelo u podrumu, da je podrum bio preuređen da se tamo jede. Sećam se tog perioda, zima je bila, sneg, hladno, ja uđem u Isakovski.

Onda bih odatle odlazio do SNP-a, gde sam hvatao trojku i išao do Rumenačke ulice kod ABC tržnog centra, gde sam, u ulici Stevana Mokranjca stanovao. Ali nisam išao odmah kući, nego sam išao u tada popularnu ustanovu koja se zvala CDteka. U kojoj bih proveo dosta vremena birajući koji ću to CD da uzmem, tj. koju ću igru da igram taj vikend. Zaboravio sam kako se zvala ta CDteka. E tu sad ima kvaka. Kada si uzimao CD običnim danom, mogao si da ga zadržiš 24 časa, a kada si uzimao petkom, mogao si da ga zadržiš do ponedeljka!! Kakva sreća. Tako da bih onda sa CDom u ruci odlazio u svoju sobu koju sam iznajmljvao u tom stanu, stavio CD, instalirao i igrao. 

To je sve bilo još pre nego što su CD Writteri postali dostupni, tako da se CD nije mogao lako kopirati. Takođe su nekako namestili da nisi mogao da igraš igricu ako CD nije bio u rack-u.

E ti su mi petci (ili petkovi?) popodne ostali u nekom jednostavnom, romantičnom sećanju.

Graditi na pesku

 Ovaj post je inspirisan mojim tumačenjem osećaja koji sam imao posle poslednje slave koju smo imali, 14.11.2025. Sveti Kozma i Damjan.

Iako su na slavi bili dragi ljudi, težina slave je bila nikakva. Šta podrazumevam pod težinom? Pa recimo da su slave koje je slavio moj deda imale težinu. Pa sam se upitao, a šta je tačno davalo težinu slavama moga dede, a nije bilo na slavi koju sam ja pravio? Težinu slavi je nešto moralo da da, tj. da u mom slučaju oduzme težinu.

Šta daje težinu i smisao u životu? Zašto uopšte izjednačavam težinu i smisao? Pa tako mi govori osećaj. Pod težinom ne mislim ovu fizičku težinu, možda bolje da je definišem da je težina ono što je suprotno od nestalnosti, prolaznosti, površnosti. Ne volim baš ovakve definicije, ali ovo mi je nova ideja pa je nisam još razradio.

Dakle, šta daje težinu nečemu?

1. Da je nešto teško za ostvariti.

2. Da je potrebno puno vremena da se nešto ostvari.

3. Scarcity - dakle da mora da bude oskudica nečega da bismo mogli da uživamo u tome, npr. ako od avgusta na Diva kanalu gledamo božićne jelke, naše jelka nam neće biti toliko lepa i interesantna. Hedonistička adaptacija. Treba je izbeći. Dakle, težinu daje oskudica nečega. Crtani filmovi koje smo gledali u Jugoslaviji su imali veću težinu zato što su bili retki, u odnosu na tone đubreta koje se vrti na bar 20tak crtanih kablovskih kanala. Možda to i nije sve đubre, ali ta količina i od onoga što je dobro, napravi đubre.

4. Post u svemu

5. Slow life

6. Fokusiranost na to što se radi, a ne da već razmišljamo o tome šta treba da uradimo u budućnosti, da razmišljamo o budućim mogućim, stvarnim i nemogućim scenarijima. 

7. To što radim i gradim treba bude utemeljeno na nečemu neprolaznom - zemlji, kući, prirodi, životu, Bogu.

Greh iz straha, a bez ljubavi

 Kada grešimo, pa se postidimo toga - to je ok, tu već imamo korektiv, imamo povratnu informaciju da nešto nismo dobro uradili i da ćemo se toga sledeći put setiti da ne radimo to, imamo potrebu da se izvinimo. S tim što sad tu treba malo bolje definisati ispravan stid od patološkog stida, da li je stid usvojen kroz kulturu ili nasleđe itd. Ali nisam hteo da pričam o ovoj vrsti, lakšeg, greha.

Hteo bih da pričam o težem grehu. O grehu koji počinimo zato što mislimo da smo u pravu i za koji ne osećamo nikakav stid, čak nam i prija kada to svoje grešno delo sprovedemo do kraja, i još više grešimo ako se ispostavi da smo bili u pravu. E tu je zezancija, zato što nemamo povratnu informaciju stida o tome. I tu nam jedino pomaže racio - ako nam ga je u svojoj veri u ispravnost išta ostalo. Prvo da shvatimo da grešimo. Što je jako teško. A još teže je da, iako smo shvatili, kažemo sebi da ne treba da radimo to grešno delo, i ono se najčešće i ne prekine našom voljom, nego se ono po automatizmu nastavlja da se izvršava. I svaki sledeći put kada se javi ista situacija koja okida projavu tog greha, mi ćemo da upadnemo u zamku. Ovakva vrsta greha je jako teška za iskorenjivanje, čak do te mere da knjige u kojima starci iznose svoja iskustva, da jedino Bog može svojom silom da nas oslobodi takve vrste greha. A takvih greha je puno u nama. Makar u meni. Ja sam se danas pomolio pred Hristovom ikonom i zamolio ga da mi pomogne da se oslobodim greha koji je duboko u meni i za koga znam da će se opet pojaviti, da ne mogu sam da ga rešim, da znam na racionalnom nivou da grešim, da osećam da grešim na duhovnom nivou, da vređam Boga, Sina i sina, i sebe i da u takvom mom delu greha nema ljubavi uopšte. A ako se nešto čini iz straha a ne ljubavi, to je greh sigurno. I znam da će on opet biti aktiviran, da će moja reakcija da bude totalno neadekvatna kada se opet pojavi situacija koja automatski pokreće moju lošu, grešnu reakciju. 

Sinergija budala

 Juče sam na povratku sa poslao video auto koji je nenormalno jurio po Beogradu. A prethodni dan se desila nesreća u kome je jedan čovek u sudaru svojim autom u drugom autu ubio čitavu porodicu - dete, majku i oca. I onda sam se upitao, da li taj koji je i nakon tog događaja, za koga je sigurno čuo, normalan. I onda mi se otvorila pitanje ili nadahnuće o koncentraciji budala. Procenat budala je rekao bih konstantan. Ali, pre, dok su ljudi živeli po manjim mestima, verovatno je i tamo bilo budala, ali pošto je bilo manje ljudi, onda je bilo i manje budala pa se nije mogla stvoriti kritična masa istih koja bi mogla da teroriše ostale stanovnike. Pa su stanovnici nekako trpeli budale, budale nisu mogle da se osile, pošto ih je bilo malo, i tu je stvoren jedan relativno miran ekvilibrijum.

E sad, današnjost, Beograd, Novi Sad, bilo koji veći grad. Broj budala je veći, oni se nekako pronalaze i udružuju i jedan drugog podstiču na, moram to nazvati tako, ne-humano ponašanje. I onda dolazimo da narušavanja neke "normalnosti" gde imamo zbog efekta sinergije budala, njihov povećani uticaj, što će reći - budale u većem gradu mogu da nanesu mnogo više štete, nego na neki način suzbijene (contained) budale u manjim mestima.  

Moji nastavnici i učitelji

 Ja sam išao u Osnovnu školu Ivo Lola Ribar u Somboru od septembra 1983. do juna 1991. kada sam upisao Gimnaziju u Somboru.

Ovim postom želim da se podsetim, zapišem, pomenem i zahvalim se svojim nastavnicima i učiteljima.

Moja učiteljica od prvog do trećeg razreda je bila Olujić Nataša. Ona je svojim stavom, ambicijom, duhom, uticala puno na to da se razvijem kao đak i kao osoba.

Na početku četvrtog razreda odeljenski starešina je bio neko kratko vreme Rađenović, nastavnik koji je predavao i tehničko a onda nas je preuzela Stošić Vera, koja je istovremeno bila i nastavnica matematike, i koja nam je onda bila razredna do kraja osnovne škole. Nje se uvek rado i sa zahvalnošću sećam. Umrla je pre par godina. Bila je jedna energična i veoma pozitivna osoba. 

Moja nastavnica srpskog je bila Ljubica Radović.

Nastavnica nemačkog - Vera Bursać.

Nastavnici likovnog su mi bili Buiša Milenko i Stanislav Knezi.

Nastavnici biologije - Vera Jezdimirović i Stevan Zurković - Zurke. Oboje su bili na neki način povezani i sa mojom mamom koja im je bila i koleginica, biolog. Vera je predavala i mojoj mami u Bačkom Brestovcu, a mama je studirala sa Zurketom. Odlična ekipa.

Nastavnica muzičkog - Marija Kovač. Ona je držala i hor.

Nastavnici geografije su bili nestalni, sećam se samo jedne dosta sirove nastavnice čijeg imena ne mogu da se setim, i jedne dobre i stroge, mislim da se prezivala Vukobratov ili Vukobratović.

Nastavnici fizičkog su bili Jovo Glumac i Anđelković, mislim da se zvao Dragan.

Nastavnici istorije: Demić Lazar, Milan (Miša) Anđelković. Bio je još jedan nastavnik čijeg se imena ne sećam, stariji čovek. On nam je predavao rekao bih u sedmom i osmom razredu. 

Nastavnici tehničkog: Đačić Pavle, i posle moj omiljeni nastavnik koga sam jako voleo, a rekao bih da je i on voleo mene, Vojislav Marcikić, nažalost umro pre nekoliko godina. Drugoj grupi razreda je predavao Pozder Josip. Bilo ih je smešno gledati kako lagano idu njih dvojica iz zbornice do kabineta za tehničko, svako u svoj.

Nastavnik fizike: Dragan Stevančev.

Nastavnica hemije: Bogdanka Pejić.

Nastavnik informatike: isto u početku Vojislav Marcikić a posle Nedeljko Nedeljkov, jedan jako fini i drag čovek. 

Domaćinsto i Prvu pomoć i zaštitu je predavala Zorka Suvajdžić.

Na prijemu u školu me je dočekao pedagog(pedagogica) Ksenija Liščević.

Direktor škole je bio Milan Basta. Bila je tu i direktorova sekretarica koja je svake godine prvi dan u školi, postrojavala pred tablu one koji nisu doneli patike za prezuti. Bilo je tada obavezno da se pred razredom izuješ, obuješ patike(papuške) za biti u školi, i u razred si smeo da uđeš samo u tim patikama za unutra. Na veliki odmor se nije smelo ići u tim patikama za unutra, ali smo mi često zaboravili da se prezujemo. Ne sećam se njenog imena.

Bilo je tu i drugih koji su posredno uticali na mene i sa kojima sam imao povremeno kontakata.

Učiteljica Rada koje nas je vodila na more u prvom razredu, i koja je skupljala novac za Tik-Tak, novine za decu. Njen muž Panta. Ne sećam im se prezimena.

Sećam se učiteljice Sonje - ona je verovatno bila najstrožiji nastavnik u školi i van nje, u široj i daljoj okolini - zahvaljivao sam Bogu što nisam išao u njen razred. Mislim da je ona bila totalno promašila vreme i da joj promašila školu za čitav jedan vek - njen pristup deci je bio totalno anahron, po mome današnjem jasnom mišljenju, i tadašenjem osećanju u stomaku. Njeno delovanje sam često gledao pošto je naš razred bio preko puta njenog. 

Tu je bio i Milan (?) Nedeljkov - Neca, veoma strog nastavnik matematike, koji opet na sreću nije meni predavao, i koji je znao da prilično jako čupa decu za zulufe. Mislim da je i on preterivao za svoje vreme. 

Ljubomir Miletić je držao sekciju iz matematike subotom na koju sam išao zato što nam je dao da u pauzi idemo u salu da igramo košarku. On je oko sebe bio okupio jednu odličnu ekipu matematičara. Predavao je mome bratu. Brat kaže da je Ljuba bio avangarda.

Jazz i kiša

 Za vikend sam išao u Sombor. Autom. Napolju je padala kiša, a ja sam na HRT2 radiju slušao jazz, i došao do zaključka da se jazz odlično slaže sa jesenjom prirodom i kišom.

Konji mašu repom

 Moji babe i dede su rođeni u periodu 1926 - 1930 i deo svog radnog veka su radili poslove na njivi sa konjima, što će reći da su ih dobro poznavali. Ja sam bio relativno mali ili malo stariji, gledao sam neki film gde je bilo prikazano kako ljudi jašu konje, i kako je konj mahao repom. Pa sam ja pitao moje babu i dedu - da li konji vole da ih jašu, kada mašu repom, da li mahanje repom znači da su srećni? Sećam se samo da su se nasmejali na moje pitanje, a tata je prevrnuo očima i upitao me - a da li bi ti bio srećan da te neko jaše? I to je bio odgovor. Sada me jedna scena iz serija koje gledam podsetila na to pitanje - tako radosno konji izgledaju od nazad kada trče i mašu repom.

Hillbilly Elegy i Hillbili Highway

 Paralelno gledam (po drugi put) film Hillbilly Elegy:

i čitam knjigu Hillbilly Highway: The Transappalachian Migration and the Making of a White Working Class:

Jako interesantno mi je sve to. U knjizi nailazim na sledeće: "Photographed in their home, a "one-room clapboard shack in 'Shedtown'", a slum district on Muncie’s southwestern fringe, the most notable item of furniture pictured is a homemade brooder next to the bed, in which, as Lizabelle explains, they are raising chickens "fer eatin'" rather than to sell."

Muncie je mesto u američkoj saveznoj državi Indiana. 

Ono što mi je interesantno u toj rečenici je to da su i moji roditelji, koji su bili srednjestojeći, neko vreme držali piliće u kuhinji. To je bilo slatko dok su pilići bili mali, žuti i slatki, ali ne baš tako slatko kada bi pilići porasli a ne bi bili izneti napolje na vreme...I mi smo jeli pored njih i njihovog kaveza. 

Salaška fudbalska liga

 Ovaj kratak tekst sam pozajmio sa sajta soinfo.org

"Dugogodišnji prvotimac Omladinca sa Bukovca, Jozip Varga, igrao je 1971. godine za Zadrugar iz Čičova i na prvenstvenoj utakmici Salaške fudbalske lige protiv OFK Lugova (26:2) postigao 17 golova. Na 14 prvenstvenih utakmica u toj sezoni Varga je postigao 50 golova."

Sama stvar da je čovek dao 17 golova u jednoj utakmici je interesantna, ali ono što je mene fasciniralo je samo postojanje Salaške fudbalske lige. Takođe sam neki dan pročitao da su na salašima bile i škole. 

Crtice iz bioskopa (pl.)

Crtica 1: Sa roditeljima sam slučajno, kada sam bio mali, gledao film "Oficir s ružom" u Narodnom bioskopu u Somboru. U određenim scenama mama je tražila da pokrijem oči i ne gledam gole žene. Bile su to neke 80te, ja sam imao desetak godina.

Crtica 2: samostalno sam išao, kao mali - momčić, da gledam nekoliko filmova, od kojih sam zapamtio da sam u Domu JNA gledao Robocap, i Dinu - peščanu planetu u Zvezdi, u Somboru.

Crtica 3: sa mamom i njenom prijateljicom koja je isto bila biolog (i imala sina), smo ja, moj brat i taj dečak, sa mamam u pozadini, iza nas, išli da gledamo Poslednju oazu. Bilo je to u Zvezdi u Somboru. Imam i knjigu "Poslednja oaza"

 

Crtica 4: bioskop u Staparu je bio u sali Zadružnog doma. Ta se sala koristila za razne stvari, tako da nije imala onaj nagib koje imaju standardne bioskopske sale. Sala je bila velika, i sećam se kao kroz maglu, da se davao neki crni-beli film, i cela se sala smejala. Bioskop je bio pun! Negde ne pola filma - pauza. Morala je da se promeni traka, ali se pauza, od nekih 10tak minuta koristila i da se dokupi suncokret (cunja), da se kupi sok, popuši cigara, protegnu noge, kupi sladoled, piški. Posle pauze je išao nastavak filma.

Geopolitical neutralization

 What happened to Yugoslavia during 1980 - 2000 by the West (US, UK, Germany and others) is called "geopolitical neutralization". Yugoslavia was not destroyed because it was failing — it was dismantled because it was succeeding too well outside Western control. The way how West did it is from the book of recipes - used in many places. 

Psychology of the middle class stagnation

 I've been watching various stories from around the world about the problem of a lack of desire, low employment, or work done merely for survival — jobs people do without any enthusiasm. These people aren't poor, yet they are unhappy. I have a feeling that this middle ground is the worst possible place to be — not in terms of material wealth, but in terms of psychological health. It seems that people on the lower and higher ends of society are somehow more alive. People in the middle (not poor but not affluent), often have just enough to survive and maintain some comfort, but not enough to feel free or secure. So, it seems that if someone is on the path of being alive, it should go to more extreme ends, not stagnating and dying in the middle ground.

"Znam tvoja dela: nisi ni hladan ni vruć. Kad bi bar bio hladan ili vruć! Ali pošto si mlak, i nisi ni hladan ni vruć, ispljunuću te iz svojih usta." - reče Hrist.

Muzička škola - timpani

 E ja sam išao u osnovnu muzičku školu u Somboru. Svirao sam klarinet i išao na solfeđo. Mislim da sam krenuo u 5. razredu i išao do 8. razreda - 4 godine. U školi se nalazi(la) koncertna sala i u sali su bili timpani. Koliko su me očaravali, ali su nam branili da ih diramo. I ta mesta gde se udara su bila skoro skroz pokrivena, valjda radi zaštite neke, a samo malo sa strane se video bubanj. Pa sam ja onda, dok su nastavnice gledale na drugu stranu lagano tapkao po bubnju. Nije se čulo ništa.  A ovo pišem zato što mi je skoro neverovatno sa današnje perspektive želeti nešto, a da ti neko ne da priliku da to probaš, još ti brani. 

Ludvig Vitgenštajn i jezik

 Oduvek sam se bio pitao zašto je Ludvig Vitgenštajn pravio tako veliku frku oko jezika dok danas nisam ukapirao!! Na ovo razmišljanje me je naveo neki post gde je stajala sintagma (ili kako god se zove ta forma) "bežala sam od nje kao đavo od krsta". Ta poslovica, sintagma, whatever, je poznata u narodu, i oni koji to budu čitali će znati šta to znači. Ali, šta to znači za onoga ko je smišljao kako da se izrazi, pa je iskoristio sintagmu koju će drugi razumeti, dakle, prilikom razmišljanja je uzimao u obzir druge kako će razumeti to. Ali to znači da preko jezika, drugi formiraju naše misli. Naše misli su oblikovane jezikom, a jezik je društvena stvar. I onda Vitgenštajn kaže:"The limits of my language mean the limits of my world."

Život ili život

 Hteo sam da napišem ovo:"Sve što vodi ka životu je dobro, sve što vodi ka smrti je loše." Ali, ono što me je u stvari navelo da napišem ovaj blog je sledeće - reč život sam osetio da hoću da napišem malim slovom, a smrt velikim slovom, tj. ta rečenica bi izgledala ovako:"Sve što vodi ka životu je dobro, sve što vodi ka Smrti je loše." Za mene je život proces, sa malim slovom, a Smrt je događaj, Final Event. A kako bi bilo dobro kada bih osetio da je život u stvari Život? To bi značilo da dobro stvare ne vode životu kao procesu, (mada to ne znači da ne bi bilo tako), nego bi dobre stvari vodile ka personifikaciji života, a to je Život, to je Bog! Dakle, Bog je personifikacija života. Jako mi se sviđa ova postavka, jako mi je delatna, konačno osećam neku vrstu merila kojom mogu da odlučujem i merim svoje životne odluke. Odluke koje vode ka životu su od Boga i za Boga i za Život, a odluke koje vode u Smrt nisu. 

A koliko bi tek bilo strašno zamisliti da Smrt nije događaj, nego da je Smrt u stvari smrt - nešto što teče i ne prestaje dugo vremena...

Smrt trave

 Kao dečka sam čitao. U jednom periodu, negde oko recimo 5. - 6. razreda sam upoznao i SF. Sećam se, tokom nekog letnjeg raspusta u Staparu, gde sam inače provodio sve raspuste, sam napred u sobi, poluzamračenoj, čitao Smrt Trave:

Nisam ni znao ni pretpostavljao da ću biti živi svedok tome!! Danas, gledam, pod ovim vrelim talasom, kako trava umire.

A kako je bila meka trava u kanalu ispred kuće. Zelena. Imam utisak da smo celo detinjstvo proveli na mekoj, hladnoj, zelenoj travi. Sada je trava žuta, suva, oštra, ispucala, načeta, tvdra, negostoljubiva, neprivlačna...mrtva. Smrt trave.

Jevanđelje po Mateju

Dođite k meni, svi vi umorni i bolesni - i ja ću vas ozdraviti.

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.

Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.

Četovanje

 Nekad u vreme IRC-a je bila popularna šala:"Mani se sinko četovanja!" - aludirajući na IRC chat, a i na čet(nik)ovanje. To je bilo pre nekih 20 godina. I sad opet imamo ChatGPT! 

Borba ili oslobađanje?

 Borba protiv straha, ili oslobađanje od straha?

Deus ex machina

 Posle 20 godina rada za kompjuterom mogu sa sigurnošću da kažem:"Bog nije u kompjuteru!" Tako da ova grčko - latinska izreka nije tačna! There is no God in the machine!

Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju

 Kada smo se vraćali sa Raba, iz odmarališta, neke hiljadu devetsto osamdeset i neke, recimo 1988. ili 1989. u Sevetransovom autobusu smo slušali pesma Bijelog Dugmeta, "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", tj. "Ko ne sluša pjesmu slušaće oluju!"...Bilo je dosta proročanskog u toj izjavi... Upravo dok sam kucao ovo i malo čačkao internet, sam video da je pesmu "KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU", napisao Branko Miljković, evo te pesme.

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti

cvet između pepela i mirisa

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad

vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči

kojih će se pesma odreći

poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU

ali:

HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA

KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ?

Depresija kao krst

 Ovo je preduboka tema da bih je samo pisao ovde. Zato samo naslov kao vodič za nekog zainteresovanog za ovu temu da mi se javi da pričamo o ovome. "Ali postoji nešto usred takve beznadežnosti kad Bog ostane tvoja jedina nada. Samo tada čovek može osetiti njegovo prisustvo." - Božiji čovek, film o Nektariju Eginskom

Outlier

Promenio je moj koncept dozivljaja outliera. Pre sam outlier posmatrao kao izuzetak - redak dogadjaj, otpadak, netacan dogadjaj, nesto sto se samo tad desilo i nikad vise. Medjutim danas na outlier gledam drugacije. Na dogadjaj koji ukazuje na to da je ta realnost na koju je on ukazao moguce da bude ostvarena. Cak mozda kao i predikcija buducih realnosti.

PTT Sombor

 Moj tata je veliku većinu svog radnog veka proveo u Pošti Sombor. Evo slika, i na slikama se vidi još uvek stari znak iz doba Jugoslavije - PTT. PTT ne postoji više u tom obliku, sada se ta firma zove Pošta Srbije. Sećanje na tatu, Jugoslaviju i neka mnogo lepša i bezbrižnija vremena.

Deda stričevi i baba strina

Moj deda Branko, Branko Zarić, otac moje mame Slobodanke, je imao još 3 brata i sestre. Milisava, Borislavu i Živojina. Milisav Zarić je bio sudija u Somboru. Borislava Zarić, ne znam šta je radila, ali znam da je bila završila pravo u Novom Sadu i tu i živela do svoje smrti, i Živojin Zarić, bio poljoprivrednik, seljak, kao i moj deda Branko, u Bačkom Brestovcu. Svi su oni sad pokojni već, poslednji je umro Mišela (tako smo zvali Milisava) 2022. godine. Borica, Branko i Živa su sahranjeni u Bačkom Brestovcu, a Mišela u Somboru. Njihovi roditelji su bili Julijana (Jula) Zarić (devojačko Lazić) i Stanimir Zarić, svi iz Bačkog Brestovca. Ja se sećam da sam kao mali bio na baba-Julinoj sahrani, mislim da je to bilo negde 1980/1981, kada sam ja imao 4 - 5 godina. Sahrana je polazila od njihove kuće, baba-Jula je ležala u sanduku, sanduk je bio otvoren, i na grudi su joj bili stavili kesicu bombona. Sećam se i koji su to bomboni bili. To su bili bomboni koji su bili braon boje, onako ovalno okruglasto oblika, nisu bili u papirićima, nego u kesi, i kesa je bila žuta sa slikom tih bombona, ne mogu da nađem sad njihovu sliku. Ja sam tako gledao u te bombone, da je moja mama morala da me uhvati sa leđa, pošto se plašila da ću otrčati do sanduka i uzeti te bombone.

O svakom od tih ljudi, o Branku, Borici, Mišeli, Živi, Juli i Stanimiru se može napisati posebna priča pošto je svako od njih imao nešto osobeno. I te priče ću napisati. Interesantno je kako je ta loza Zarić - Lazić živopisna. Za razliku od moje Depalov loze, koja je, da budem blag, manje živopisna.

Kako naučiti dete da zavoli i nauči posao

Sinoć sam sa svojim bratom Miroslavom imao razgovor oko vaspitanja dece, uticaja očeva, majki, okruženja na decu, šta će deca zavoleti, kako "naterati" dete da zavoli nešto - ispričao mi je jednu interesantnu priču kako je njega njegov otac David, učio da zavoli neke stvari. Radilo se o oranju. Kako ga je David učio da zavoli da ore. Krenuli bi rano na oranje. David bi krenuo da ore, a onda bi u nekom momentu rekao Miroslavu, koji je bio dečak:"Ajd sad ti malo ori.". I Miroslav bi krenuo. Onda bi tako orali neko vreme tipa da jedno 10 sati, onda bi otišli kući, pa se okupali, pa bi onda otišli na sladoled, pa bi  posle toga otišli na kanal na kupanje, pa došli kući, jeli, i onda opet predveče oko pola 4 bi opet otišli na oranje i orali. I na taj način bi deca, neprimetno, bez sile, učila, zavolela, i posle, kao odrasli, bila spremna da rade sama taj posao. Svaka čast Davidu na pedagogiji! Fenomenalno! Strpljivo, pametno, bez vike, dreke, moranja.

Struja u Bаčkom Brestovcu

Moja mama, Slobodanka Depalov, je rođena 1950. godine u Bačkom Brestovcu. Rekla mi je da prvih godina njenog života nisu kod kuće imali struju, nego su imali petrolejski lampu. Struju su dobili, po njenom sećanju, negde 1955/1956 godine, pre nego što je ona krenula u školu. Petrolejska lampa se palila samo uveče. Išlo se rano na spavanje. Petrolej (petrolim) se kupovao u gvožđari. 

Fire in the valley

Čitam knjigu "Fire in the valley" o nastanku personalnih računara. Odlična knjiga. A ono što mi je posebno interesantno je pitanje kako su ti ljudi koji su učestvovali u toj revoluciji, imali sve te fenomenalne ideje, kako su im sve te stvari padale na pamet. I kako to da su padale njima, iako je tu tim firmama bilo puno ljudi? Neke stvari su izmicala iz vida čak i ljudima koji su recimo bili na čelu Intela.

Nebojša Zec i sinus i kosinus

Ja sam krenuo u somborsku gimnaziju 1991. godine. U prvom razredu fizika i Nada Stančić. Sećam se da sam dobio neku lošiju ocenu pošto nisam znao razlaganje vektora brzine na x, y komponentu. Nisam znao
osnovne trigonometrijske funkcije sinus i kosinus, zato što ih još nismo bili učili iz matematike, a u fizici su se već bili tražili...rekao bih da je postojao nesklad između gradiva fizike i matematike. U svakom slučaju, ja sam to ispričao svojoj mami, i ona, pošto je bila profesorka koja jesvojevremeno radila u odžačkoj gimnaziji, mi je organizovala privatničaš iz fizike kod svog kolege fizičara iz odžačke gimnazije, Nebojše Zeca. Čas smo imali u Staparu, neke zimske večeri, u Nebojšinoj kući (i naravno kući njegove porodice koju su tada činili njegova žena Božana, sin Vlada i ćerka Tijana).

I Nebojša mi je objasnio sinus i kosinus u pola sata. Rekao mi je da su sinus i kosinus veštački usvojene matematičke tvorevine, i da sinus i kosinus predstavljaju projekciju jedinične duži na x i y osu. Onda mi je
nacrtao x-y koordinatni sistem, i u (0,0) koordinati ja nacrtao krug poluprečnika 1. I onda mi je je rekao - sinus nekog ugla je projekcija te jedinične duži na y osu, a cosinus ugla je projekcija jedinične duži na y
osu. Izmerena dužina na x osi je cosinus, a izmerena dužina na y osi je sinus. Evo i rekonstrukcije crteža koji mi je nacrtao Nebojša Zec:

Dužina a, predstavlja kosinus, a dužina b predstavlja sinus. Zato je npr, kada jedinična duž leži na x osi, onda je kosinus = 1, a sinus je jednak 0 (zbog odgovarajućih projekcija).

Nebojša je umro septembra 2024. Divan je čovek bio. O njemu ću malo detaljnije pisati drugi put.

I tako sam ja shvatio sinus i kosinus. Srednjoškolska fizika mi je išla, onako, ne baš sjajno. Imam utisak da sam se provlačio nekako da dobijem pet, ali nisam bio zaslužio tu peticu. Tek sad shvatam koliko fiziku nisam suštinski razumevao, a nisam je razumevao zato što se nisam pitao, tj. nisam postavljao prava pitanja - nisam gledao fiziku nego sam gledao ocenu....

Posle sam otišao na Elektrotehnički fakultet u Novom Sadu, i završio ga. 

I danas sam rešio da se podsetim nekih stvari, pa sam se ponovo dao u čitanje Osnova Elektrotehnike. Evo je i knjiga:

Sada opet bolje razumevam materiju bolje nego na fakultetu, upravo zahvaljujući pitanjima koja postavljam i pošto se trudim da prvo sagledam suštinu pa tek onda ostalo. Npr. pre sam se trudio da zapamtim formulu, a sada analizarm formulu, i pitam se koje promenljive tu figurišu, šta one predstavljaju, dakle pokušavam pre svega da shvatim pojavu, i šta tu pojavu stvara pa tek onda gledam kako se izračunava i brojna vrednost (a to mi sad nije ni bitno pošto neću rešavati zadatke). Tako da to mi je zabava za večeras. I čitav ovaj amalgam me je naveo da napišem ovaj mali post o Nebojši Zecu i dokle su me doveli sinus i kosinus.