Ponovo čitam ovu knjigu. Vraćam joj se s vremena na vreme. Prvo čitanje je bilo po moranju, u srednjoj školi, ne mogu da se setim šta sam zgrešio i profesorica srpskog, Leposava Milenović, me je "kaznila" tako što sam morao da pročitam tu knjigu. Sada je opet čitam. U školi sam čitao izdanje na ćirilici, koje je pripremila i izdala Srpska Književna Zadruga.
Sada čitam drugo izdanje, na latinici, koje je izdalo Izdavačko preduzeće "Veselin Masleša", iz 1982. godine:
Teško mi je objasniti zašto mi se ta knjiga toliko sviđa i zašto joj se vraćam. Mislim da tu ima par razloga. Jedan je upitanost o samome Ivi Andriću, a drugo je o samom biografu, kako je on doživljavao taj susret i odnos sa Andrićem. Voleo bih kada bih našao nešto slično i o Branku Ćopiću. Voleo bih kada bih imao nekoga, ko je dobar poznavalac književnosti, pogotovo domaće, da me uputi malo na dobra dela. Možda Ankica?
Evo jednog citata iz knjige:"Inače, kada je reč o književnosti, nikad ne smemo smetnuti s uma Senekinu misao:"Vita sine literis mors."" - "Bez književnosti, život je mrtav."
Нема коментара:
Постави коментар