Kada smo se vraćali sa Raba, iz odmarališta, neke hiljadu devetsto osamdeset i neke, recimo 1988. ili 1989. u Sevetransovom autobusu smo slušali pesma Bijelog Dugmeta, "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", tj. "Ko ne sluša pjesmu slušaće oluju!"...Bilo je dosta proročanskog u toj izjavi... Upravo dok sam kucao ovo i malo čačkao internet, sam video da je pesmu "KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU", napisao Branko Miljković, evo te pesme.
Poeziju će svi pisati
San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ?
Нема коментара:
Постави коментар