Vrednost kao otelotvorenje Života

Opet sa druge strane, koja i kakva je to “vrednost”, koja je nestala sa promenom sistema? Da li to znači da umetnosti i umetnike, ekonomiste, poslove, vrednosti, propagiraju političke elite i društveni sistemi, (ovo je prilično sigurno), ali verovatno postoje i umetnosti i umetnici koji prolaze kroz barijeru vremena jednog koje prelazi u vreme drugo, kada se ruše države, sistemi, ekonomije, kulture, umetnosti, vere, društva. Šta kad se sve sruši, kao što se srušilo kod nas u zemlji, u duhovnom, materijalnom, duševnom, kulturnom i svim ostalim aspektima? Kada su se ljudi ubijali, ratovali, krali, kada su države krale svoj sopstveni narod, gurale ga u ratove i klanja, a uz sve to sa TV-a propagilale najogavnije laži. Kada posle tog rušenja, umesto nečeg dobrog, krene da cveta još veći kriminal, mafija, kada pravda ne postoji, kada država postaje još okoreliji tirarnin, lažljivi zavodljivac, lopov, ubica. Koji je to brod u koji čovek može da sedne pa da iz jednog vremena pređe u drugo, zajedno sa transvremenskim vrednostima koje su uspele da “prežive”? Ne govorim ovde o fizičkom preživljavanju, ili očuvanju “dobrote” i u teškim vremenima, ovde pišem tj. pokušavam da shvatim koja je to vrednost kojoj bi se čovek predao, koju bi negovao, koja bi mu dala nadu, da sva ta realnost koja se dešava (urušava i umire i NE rađa se ponovo), ima neki smisao. Možda to ne postoji? Znam da bi crkva ponudila ideju Boga (ili Boga, ne kao ideju, nego kao realnost, tj. Boga - bez ideje), ali gde je on? I kakav je to Bog koji se skriva, a toliko je tražen i potreban. Ne želim da ovo pisanje ode u pravcu potrage za Bogom...

Ono što mi pada na pamet kao jedino rešenje o kome sad mogu da domislim je život (i smrt, ali kao ono u matemetici, rešenje koje se odbacuje, zato što daje iracionalan broj kao rezultat). A to znači - za života graditi, graditi život, kroz izgrađivanje vrednosti - ne zato što će te vrednosti preživeti neku sledeću vremensku barijeru (pogotovo neće preživeti zbog “običnosti” mene koji gradim te vrednost). Dakle vrednost nije objekat, svršeni čin, završeno stanje, vrednost je možda, a liči mi da jeste, neprestana aktivnost života, aktivni delatni život koji stvara objekte, situacije, događaje i ljude (koji su prolazni), kao neka vrsta isijavanja i objektiviziranja samog čina stvaranja i tako dok imamo života u sebi. Dakle vrednost kao aktivnost\delanje\trenutno stanje, a ne vrednost kao završenost.

Najbolji primer kojim bih mogao da opišem ono o čemu sam razmišljao gore, je moja baka Anica, koja je oko sebe stvarala život, otelotvoravala život iz sastojaka koje je imala: jaja, brašna, zemlje, vremena, sunca, semena, igala, konca, radosti, ideja, volje, ljubavi, energije. Stvarala je život u svim oblicima - ekonomskom, umetničkom, biološkom, socijalnom, ljudskom, (politikom se nije bavila, verovatno je politika kao nosilac Tame, bila i jeste nešto čime se ljudi Života, kao što je ona bila, ne bave, ne mogu da se bave, Tama je suprotnost Životu), lingvističkom, fizičkom, metafizičkom. Iz njenih ruku su ispadali sirevi, kolači, karte, trava, kukuruz, mleko, čarape, džemperi, pilići, jaja, kokoške, žive i pečene, ona je svojim rukama porađala, na način da se pitam da li je porađala ili stvarala (da li su direktno iz njenih ruku izlazila živa bića), ispadale su sve žive i nežive stvari, iz njenog pogleda je izvirala ljubav i radost prema životu, prema Vremenu, ljudima, ženama koje su kod nje dolazile, pored kojih je ležala u bolnici, iz njenih usta su izlazile priče o mestima na kojima je bila i nije bila, mestima koja je za mene smišljala, pričala priče o stvarima koje su se desile, koje su se mogle desiti, koje su bile stvarne kao da Jesu, reči koje su bile uteha, negovanje, ljubav, psovka, šala, možda nikad podignut glas. Njena pojava je bila skromna, sa osmehom i snagom. Ona je bila Umetnik Života, Stvaralac Života, Nosilac Radosti, Negovatelj, Slobodno i Veselo Dete, Radnik, Ratnik, Borac ona je bila Život i Vrednost.

Dakle, ako želim smisao (a vredno je smisleno), na način kako sam (nadam se) uspeo sebi da ga opišem ovde, moram (hoću, trebam) da praktikujem Život - smisao kao delanje i stvaranje, a ne da tražim vrednost kao završeni unapred pripremljeni objekat ili ideju, koji će uz to da večno traje, u nepromenjenom obliku.

Prirucnik za ratnika svetlosti my ass

Upravo sam sa besom, na polovini citanja, zatvorio Prirucnik za ratnika svetlosti Paula Koelja - zbog sledece recenice i zakljucaka koje sam izveo:"Vedar i spokojan, stize do svetog mesta i obavija se neunistivim plastom vere". Pobesneo sam zbog toga sto autor prodaje svoje licno vidjenje zivota kroz formu Prirucnika! I shvatio sam zasto sam uzivao citajuci Danila Kisa -  zato sto je on opisivao ono sto je dozivljavao, najrealnije moguce se prisecao onoga sto je bilo, a to nije bojio svojim stavovima prema zivotu, nego je davao slobodu citaocu da dozivi, a nije se bavio preobracanjem citaoca, nije ih silovao kao Paulo Koeljo. Koeljo, kao, svojim otvorenim i polumisticnim recenicama daje slobodu citaocu, ali on u stvari daje slobodu citaocu u okviru svog licnog okvira misljenja, vere i stavova. Cim mi neko prodaje svoju filozofiju pod velom umetnosti, to je manipulacija, a Koeljo je izgleda vrhunski manipulator, posto ljudima, na njihova opravdana pitanja (zbog kojih sam i ja uzeo ovu knjigu) ne pomaze da otkriju svoje odgovore, nego im nudi svoje odgovore, zamotane u oblande umetnosti, kao tacne i jedine moguce. Nosi se Koeljo!!

Črna mati zemla - Kristian Novak

Odlomak iz knjige Kristiana Novaka, Črna zati zemla, u kome je dat prikaz razgovora dva petogodišnja dečaka, Matije i Franca:

"Pitao sam Franca šta misli, kako bi zvučale zvijezde da ih možemo čuti i kako bi zvučali mravi. Nama su bili podjednako mali i podjednako udaljeni. Oko mrava smo se prilično brzo složili da laprdaju beskrajno, esosati kak varglajo, da su neprestano u žurbi i da jedni druge požuruju, nemajući vremena za objašnjenja. Nemaju vremena ni sjediti po knjižnicama ili na terasama sa šalicom kave, nego za kišnih dana ostaju u svojim kućicama pod zemljom i pospremaju i čiste ono što ne stigu za sunčanih dana. Kada padne noć, neki od njih dijamantnim periskopima pokušavaju vidjeti što je iznad oblaka, nadajući se da će spaziti svoje daleke rođake, leteće mrave, o kojima kruži legenda. Inače tvrde da je najbitnije drugarstvo, ne idu u crkvu i komunisti su. Za zvijezde je Franc rekao da mu se čini kako gledaju na zemlju sramežljivo se nadajući da će im netko dobaciti kaleidoskop jer se dosađuju gledajući jedan te isti svemir u kojemu se nešto menja samo kada prolaze šleperi puni slatkiša na putu u druge galaksije. Zvijezde se smiju samo kada vide da neka ptica na dalekim planetama poleti toliko visko da izađe iz atmosfere i ostane bez zraka i svijesti, pa padne na tlo kao kruška. Tada upravo umiru od smijeha. Zvijezde vjeruju u Boga i barem tjedno idu u crkvu. Zvijezde šute, govorio je Franc, ništa ne govore, ili govore tako sporo da im jedna riječ traje tisućama godina, pa ono što nazivamo tišinom zapravo nije tišina nego podjednak zvuk kojim izgovaraju zvuk vremena u kome živimo. Pitao sam ga koja je to zvijezdana riječ u čije vreme mi živimo, a Franc nije rekao ništa. Gledali smo u vodu, a iz vode su nam pogled uzvraćali Ajitam i Cnarf. Pitao sam Franca misli li da s one strane odraza dvojica ovakvih kao što smo mi gledaju nas dvojicu i pitaju se iste te stvari. On je zamišljeno rekao da bi mu bilo draže da ta dvojica gledaju ovu stranu bez njega na njoj. Nisam točno znao na što je mislio.

-     - Kak misliš, kakši je to svejt z druge strane? Z druge strane, kakši je tam svejt? Kaj misliš, kakši svejt, Matija?

-     - Kak, z druge strane rejke?

-     - Nej, nego z druge strane…zrcala toga. Od rejke. Zrcala od rejke. Kak se mi ve nutria vidimo, z druge strane od toga, rečemo reče Franc i tegobno uzdahne.

-     - Mislim ka je to svejt de su svi dobri. Tam su svi dobri prema nam Franc. Tij si golman, a jo sem…

-     - …jo sem čul ka je v Muri ulaz v mesto pod zemlom, da su svi mrtvi, i ka oni hodijo po kmici i iščejo izlaza.

-     - Nej, Franc. Jo sem mislio ka je moj tata tam doli…Biu sam siguran. Ali nej je. Rajši bi ka sem to nigdor nej mislijo. Od onda je več nikaj nej kak je predi bilo."

Pitanja ka pronalaženju smisla

Ako pretpostavimo da je pitanje "smisla života" ili kako god već nazvali tu čovekovu potrebu (?) za shvatanjem šta on radi, otkud on tu, kuda ide, ima li nečeg "višeg" u životu, korektno pitanje, onda bi se putanje traženja odgovora mogle definisati sa sledećim pitanjima:

1. da li je smisao lična čovekova stvar ili je to negde izvan njega?
2. da li je smisao čoveka u njemu samom, ili u drugima?
3. učestvuju li drugi u čovekovom smislu, ili je smisao "pohranjen" u čoveku pa je to potrebno na neki način otkriti?
4. da li je traganje za smislom lična ili zajednička aktivnost?
5. da li nas samo razmišljanje o toj potrebi može dovesti do odgovora, ili su tu potrebne i neke druge aktivnost, sem razmišljanja?
6. da li je smisao "prirodna" tj. čulno\emotivno\telesno\umna kategorija tj. da li je to biološka stvar, stvar instinkta, ili je to neka transcedentna kategorija?
7. kako razlikovati ispunjen život sa smislenim životom, da li su to iste stvari ili različite (ovo je samo drugačija formulacija prethodnog pitanja). Da li, ako neko živi ispunjen život (po merilima ljudske biološko\psihološke prirode), da li to znači da on ima i smislen život?
8. da li do odgovora možemo doći koristeći čulno\emotivno\telesno\umne sposobnosti i kategorije, ili je za pronalaženje tog odgovora potrebno koristiti neki drugi, van-biološki alat?
9. da li je put do smislenog života, ili možda do odgovora na pitanje - "šta je to smislen život" - skokovit ili linearan?
10. da li je put do smislenog života pitanje ljudske volje ili neke mistične datosti?
11. da li ja, na dnevnom nivou, mogu da dođem do višeg smisla, jednostavnim pitanjima izbora - ovo što radim, npr. aktivnost A, je smislenija od aktivnosti B, pa je stoga moj život smisleniji? Može li se do smisla doći ovim jednostavnim izborima? Deluje mi prilično jednostavno, makar na nekom osnovnom nivou razlučiti da li je aktivnost A smislenija od aktivnosti B, ali je pitanje da li možemo da idemo ka smislu koristeći taj alat?

Između gordosti i zavisti

Imam utisak da se čovek ceo život klacka između gordosti i zavisti.

Povratak dozivljaju

Danas dok sam citao jednu knjigu, mi je palo na pamet, kako sam prvu polovinu zivota proveo citajuci knjige i uceci, da bih mogao da shvatim zivot, sebe, druge i svet, zakone po kojima se sve to odvija, da bih sada drugu polovinu zivota proveo pokusavajuci da zaboravim sve to sto sam naucio da bih se, nekad, opet, mozda, vratio onom inicijalnom, decijem dozivljaju sveta, punoce iskustava, detalja i dozivljaja, koji su mi knjige, znanje i "razumevanje?!!" (da li je to uopste bilo razumevanje?) oduzele posmatranjem odvojenih delova tog sveta, i shvatanjem sta je to "under the hood" - ispod haube. Do zadovoljavajuceg odgovora na pitanja razumevanja nisam dosao, video sam da ima raznih delova, masnih, nauljenih, jasnih i manje jasnih, koji stekecu, vrte i pokrecu celu tu masinu (od kojih me vecina nije impresionirala, bar ne sustinski), a izgubio sam onaj dozivljaj novog, nepoznatog, lepog, radosnog - to je dozivljaj deteta koje gleda vrapca, dugu, strelu kako leti, vatru kako gori, svitanje, prasinu kako leti na zraku sunca, hvata pahulje snega jezikom. Hocu taj dozivljaj nazad!

Nestanak straha od smrti suštinskim prihvatanjem njene neminovnosti

Ono što znamo više ne okupira naše misli i energiju - ne plaši nas. Pod "znamo" mislim na suštinski osećaj da je to nešto što suštinski, svojim telom, bićem, osećanjima, a i mislima (mada ovo poslednje nije nužno potrebno) znamo.
Ako nešto mislimo da znamo umom, a ne znamo osećanjima i telom, ili su čak osećanja i um u suprotnosti - tu se hvataju naše sumnje i strahovi.

Evo mog primera:"Prestao sam da se plašim smrti. Za mene je pitanje smisla rešeno. Kako se to desilo? Kako sam prestao da se plašim smrti? Smrt oca je razbila iluziju koje je moje interno dete imalo i nadalo se besmrtnosti, ali je istovremeno znalo da to baš nije tačno, pa je živelo u nekom raskoraku. Moje dete je na telesnom nivou doživelo smrt bliske osobe, ali je istovremeno i preživelo to - npr. kada su ljudi dolazili da izjave saučešće, ja sam na tom nivou, nivou deteta, osećao baskonačnu utehu. Znači dete se oslobodilo iluzije, videlo je da bol može da se podnese, da postoje mehanizmi koje može da iskoristi za zaštitu od bola, da su ljudi tu da pomognu ako treba. Izgubio sam detinjastu iluziju o besmrtnosti. Ali sa gubljenjem te iluzije mogu mnogo lakše da prihvatim smrt. Ne plašim je se više. Doživljavam je kao normalnu pojavu."

Našao sam nešto slično kod Alana Watts-a u knjizi "The book on the taboo against knowing who you are":

"This is no more saying that we ought not to fear death than I was saying that we ought to be  unselfish. Suppressing the fear of death makes it all the stronger. The point is only to know, beyond any shadow of doubt, that "I" and all other "things" now present will vanish, until this knowledge compels you to release them—to know it now as surely as if you had just fallen off the rim of the Grand Canyon."