Opet sa druge strane, koja i kakva je to “vrednost”, koja je nestala sa promenom sistema? Da li to znači da umetnosti i umetnike, ekonomiste, poslove, vrednosti, propagiraju političke elite i društveni sistemi, (ovo je prilično sigurno), ali verovatno postoje i umetnosti i umetnici koji prolaze kroz barijeru vremena jednog koje prelazi u vreme drugo, kada se ruše države, sistemi, ekonomije, kulture, umetnosti, vere, društva. Šta kad se sve sruši, kao što se srušilo kod nas u zemlji, u duhovnom, materijalnom, duševnom, kulturnom i svim ostalim aspektima? Kada su se ljudi ubijali, ratovali, krali, kada su države krale svoj sopstveni narod, gurale ga u ratove i klanja, a uz sve to sa TV-a propagilale najogavnije laži. Kada posle tog rušenja, umesto nečeg dobrog, krene da cveta još veći kriminal, mafija, kada pravda ne postoji, kada država postaje još okoreliji tirarnin, lažljivi zavodljivac, lopov, ubica. Koji je to brod u koji čovek može da sedne pa da iz jednog vremena pređe u drugo, zajedno sa transvremenskim vrednostima koje su uspele da “prežive”? Ne govorim ovde o fizičkom preživljavanju, ili očuvanju “dobrote” i u teškim vremenima, ovde pišem tj. pokušavam da shvatim koja je to vrednost kojoj bi se čovek predao, koju bi negovao, koja bi mu dala nadu, da sva ta realnost koja se dešava (urušava i umire i NE rađa se ponovo), ima neki smisao. Možda to ne postoji? Znam da bi crkva ponudila ideju Boga (ili Boga, ne kao ideju, nego kao realnost, tj. Boga - bez ideje), ali gde je on? I kakav je to Bog koji se skriva, a toliko je tražen i potreban. Ne želim da ovo pisanje ode u pravcu potrage za Bogom...
Ono što mi pada na pamet kao jedino rešenje o kome sad mogu da domislim je život (i smrt, ali kao ono u matemetici, rešenje koje se odbacuje, zato što daje iracionalan broj kao rezultat). A to znači - za života graditi, graditi život, kroz izgrađivanje vrednosti - ne zato što će te vrednosti preživeti neku sledeću vremensku barijeru (pogotovo neće preživeti zbog “običnosti” mene koji gradim te vrednost). Dakle vrednost nije objekat, svršeni čin, završeno stanje, vrednost je možda, a liči mi da jeste, neprestana aktivnost života, aktivni delatni život koji stvara objekte, situacije, događaje i ljude (koji su prolazni), kao neka vrsta isijavanja i objektiviziranja samog čina stvaranja i tako dok imamo života u sebi. Dakle vrednost kao aktivnost\delanje\trenutno stanje, a ne vrednost kao završenost.
Najbolji primer kojim bih mogao da opišem ono o čemu sam razmišljao gore, je moja baka Anica, koja je oko sebe stvarala život, otelotvoravala život iz sastojaka koje je imala: jaja, brašna, zemlje, vremena, sunca, semena, igala, konca, radosti, ideja, volje, ljubavi, energije. Stvarala je život u svim oblicima - ekonomskom, umetničkom, biološkom, socijalnom, ljudskom, (politikom se nije bavila, verovatno je politika kao nosilac Tame, bila i jeste nešto čime se ljudi Života, kao što je ona bila, ne bave, ne mogu da se bave, Tama je suprotnost Životu), lingvističkom, fizičkom, metafizičkom. Iz njenih ruku su ispadali sirevi, kolači, karte, trava, kukuruz, mleko, čarape, džemperi, pilići, jaja, kokoške, žive i pečene, ona je svojim rukama porađala, na način da se pitam da li je porađala ili stvarala (da li su direktno iz njenih ruku izlazila živa bića), ispadale su sve žive i nežive stvari, iz njenog pogleda je izvirala ljubav i radost prema životu, prema Vremenu, ljudima, ženama koje su kod nje dolazile, pored kojih je ležala u bolnici, iz njenih usta su izlazile priče o mestima na kojima je bila i nije bila, mestima koja je za mene smišljala, pričala priče o stvarima koje su se desile, koje su se mogle desiti, koje su bile stvarne kao da Jesu, reči koje su bile uteha, negovanje, ljubav, psovka, šala, možda nikad podignut glas. Njena pojava je bila skromna, sa osmehom i snagom. Ona je bila Umetnik Života, Stvaralac Života, Nosilac Radosti, Negovatelj, Slobodno i Veselo Dete, Radnik, Ratnik, Borac ona je bila Život i Vrednost.
Dakle, ako želim smisao (a vredno je smisleno), na način kako sam (nadam se) uspeo sebi da ga opišem ovde, moram (hoću, trebam) da praktikujem Život - smisao kao delanje i stvaranje, a ne da tražim vrednost kao završeni unapred pripremljeni objekat ili ideju, koji će uz to da večno traje, u nepromenjenom obliku.
Нема коментара:
Постави коментар