Čitam knjigu "Fire in the valley" o nastanku personalnih računara. Odlična knjiga. A ono što mi je posebno interesantno je pitanje kako su ti ljudi koji su učestvovali u toj revoluciji, imali sve te fenomenalne ideje, kako su im sve te stvari padale na pamet. I kako to da su padale njima, iako je tu tim firmama bilo puno ljudi? Neke stvari su izmicala iz vida čak i ljudima koji su recimo bili na čelu Intela.
iliti jos jedna osobina Staparaca...Kod njih (nas) kupovina nije kupovina nego rizik. Tako meni mama kaže kada pričamo o nečemu, što bi mogli kupiti, a što nije baš potrebno i nužno:"Reskiraj!?" - što u prevodu znači:"Uzmi pa se zezni."
Tako da je u staparskoj kulturi kupovina ista što i rizik, a pošto je jel, rizik, onda se treba dobro razmisliti da li da se to nešto uzme ili ne, a ponajčešće odgovor bude "Ne, šta'ć nam to?!"
I tako Staparci čuvaju svoje novce.
Sređujem svoje elektronske knjige, pdf-ove, epub-ove, docx-ove itd. Među njima ima dosta materijala koji sam skupljao sa raznih strana, neke stvari sam copy paste-ovao sa neta u neki doc fajl. Upravo sam naleteo na jedan takav dokument koji nosi naslov "What To Do When It’s Not Getting Better".
To je jedna jako važna životna tema. Ja sam sad imao priliku da je delimično osetim, pošto sam bio ostao bez posla, i morao sam da tražim drugi, novi posao. Imao sam nekoliko intervjua, a bio sam i u programu koji mi je obezbedila firma koja me je proglasila tehnološkim viškom. Taj program se sastojao od 2*1 sat konverzacije sa čovekom koji treba da mi pomogne da nađem novi posao, plus još testiranje sklonosti i osobina. Tokom tog razgovora, koji je bio veoma otvoren, ja sam rekao tom čoveku:"Ja ne upravljam svojom karijerom, upravlja onaj od gore!" i pokazao sam rukom ka nebu, misleći na Boga.
To je jako povezano sa temom ovog posta. Šta da radite kad stvari ne idu na bolje uz sav trud. Moj trenutni savet je dat dole:
1. Radite najbolje što možete i trudite se da ostvarite ono što ste naumili.
2. Ne paničite.
3. Budite smireni.
4. Nije sve do vas.
5. Molite se Bogu.
6. Osluškujte sebe.
7. Nemojte ići na prvu loptu - prvo rešenje - ako ono nije pravo. Ovo je povezano sa prethodnom tačkom. Oslušnite sebe, i znaćete da li treba da prihvatite taj put, ili da čekate sledeći. Možda nećete imati hrabrosti da propustite prvu priliku koja vam se ukazala. I to je u redu. Ja sam išao na to da po cenu da propustim neke prilike, idem ka onom rešenju za koje procenim da je dobro za mene dugoročno. Za ovo je potrebna određena hrabrost - leap of faith.
8. Stvari se skoro sigurno neće odvijati onako kako ste zamislili. Te situacije ne treba tretirati kao "bad luck" nego kao činjenicu oko koje se ne vredi nervirati, nego je prihvatiti takvu kakva je, a iz osećaja koji budemo imali kada stvari ne budu išle kako želimo, učiti, i slušati. Neće sve što čujemo sami od sebe biti tačno i pametno, ali saslušajmo šta god da je, i dajmo pravo tom delu ličnosti da kaže šta god ima - ne odbacujte ga i ne potiskujte.
9. Ne klonite duhom - gajite veru i nadu da će se stvari pozitivno razrešiti. Ako se i ne razreše u vremenskom periodu koji ste bili zamislili - ne očajavajte. Verujte da postoji Viši plan koji vas čeka - potražite ga.
10. Ako ste i zbog nekih životnih uslova prisiljeni da prihvatite sub-optimalno rešenje, ne očajavajte, ne predajite se, ne klonite duhom, nego to rešenje prihvatite kao priliku da naučite nešto novo, da upoznate sebe u tim novim situacijama. Možda baš iz njih izađe nešto dobro.
11. Ovo nije recept. Ljudi, životi i okolnosti su toliko različite da svako mora da otkrije i patentira svoj recept - nema univerzalnog. Ovo su samo smernice, koja ja trenutno osećam, a znam da nisu konačne i da ću u nekoj drugoj situaciji morati da smišljam novi prilaz. Ali imam neku početnu poziciju sa koje polazim, a to je ovo što sam ovde napisao. Treba shvatiti da je sve što nam se dešava životna situacija koja zahteva naš odgovor. Svaka situacija zahteva novi i originalan odgovor. Teško da ima dve iste životne situacije. Treba da verujemo da smo mi, uz molitvu i Božiju pomoć, sposobni da smislimo originalno rešenje, da verujemo u njega i da ga sprovodimo, najbolje što možemo. Grešićemo, bićemo slabi, padaćemo. I to je u redu. Moramo da naučimo o sebi i prihvatimo sebe. Tek tako možemo, uz mudrost, vežbu, veru, nadu, Boga, molitvu, trud, strpljenje, da se popravimo, malo po malo, za sledeći neki put...I tako ceo život. Taj proces ne prestaje nikada.
(slika je izgenerisana pomoću ChatGPT-a)
Ja sam išao u gimnaziju "Veljko Petrović" u Somboru od 1991. do 1995. godine. Mislim da smo u četvrtom razredu bili dobili predmet Sociologija. Koliko nisam mogao da je podnesem. Slično je bilo sa Logikom, Filozofijom, Istorijom. Mislim da mozak jednostavno nije bio narihtan za te predmete. U tim godinama sam imao 18 godina i zanimali su me izlasci, sport, druženje, muzika, teretana, kako ću da izgledam, da li sam lep, da li sam zabavan, a šta drugi misle o meni itd itd...A prema tim, gore navedenim predmetima sam imao otpor. Nisam im se prepuštao, nisam im se posvećivao. Neki nenormalno egoističan - dečiji (mladalački?) duh\mozak je vladao mnome. Prilično je bio ograničen. A danas, kada imam 48 godina, te su mi teme najlepše!! Nad njima i sa njima provodim najviše vremena i najviše o njima razmišljam. Ne mogu da kažem da bih želeo da mi je ova pamet i ona godine, pošto i one "magareće" godine traže svoje da proteraju. Ali bih voleo da sam imao kapaciteta da primim to što se tada učilo, da sam se makar malo zainteresovao. I žao mi je što sam to vreme na časovima proveo u stanju bunta prema profesorima i gradivu, umesto da sam upijao znanje od njih, čitao, interesovao se...Bilo bi bolje i meni i njima. A ja sam provodio vreme tražeći u knjizi Sociologije stvari kojima bih mogao da je diskreditujem i proglasim glupošću. Ponekad se pitam, kako sam sa takvim odnosom uspeo bilo šta da uradim....Verovatno su nastavnici bili dobri i bili tolerantni i nisu nas poslali u tri lepe...što su mogli kakav i kakvi smo pojedini bili. Izvinite profesori! I izvini ti Vojo iz tih godina što nisam mogao bolje od toga.
Jedna dobra knjiga koja se bavi promenom prilikom prelaska u srednje godine, gde čovek oseti da se menja i gde više na pale teme iz mladosti (bar ne u tolikoj meri) je Awakening at Midlife autorke Kathleen A. Brehony.
Ja sam bio žedan i gladan Švajcarske! Moj bitan životni cilj je bio ostvaren kada sam prvi a posle drugi i treći put i još par puta išao u Švajcarsku. Najuzbudljivije i najvrednije iskustvo je bilo kada smo autom nas četvoro išli do Švajcarske, do Villmergena, gde moja tetka Sofija ima kuću. Prvo smo išli do Bleda, prespavali smo tamo i 11.7.2010. smo krenuli i stigli u Villmergen, preko Salzburga, Rotkreuza, Insbrucka, Feldkircha, preko Rajne, kroz Lihtenštajn, Cirih. U Villmergenu smo ostali jedno 10tak dana, i onda smo odatle (kroz tunel Gothard, dužine 17km, Italiju, Sloveniju) otišli na letovanje u Pulu, Istra, gde smo bili još nekih 10tak dana. To letovanje i dan danas zovemo The Letovanje.
Ono o čemu sam hteo da pišem je mesto koje smo posetili naš prvi dan boravka tamo, 12.7.2010. Ne znam tačno gde smo preko dana bili, možda smo se odmarali od puta, upoznavali se sa kućom, išli u nabavke hrane, kuvali, ko zna, i predveče, da nam na propadne dan smo rešili da idemo da obiđemo nešto što je bilo blizu Villmergena, i tu je isplivao zamak Halvil. Već se bila spremala kiša, oblaci su se bili navukli, ali smo se mi spremili i otišli. Dok smo stigli tamo, kiša je počela da pada, ali mi, ako smo već stigli tamo, smo hteli nešto i da vidimo. A ono što je meni ostalo u sećanju je zvuk lupkanja kiše po kišobranu. Danas sam u filmu The Reader (Ćitač) u poslednjoj sceni čuo taj zvuk kiše, i to me asociralo na zamak Halvil. Evo ih par slika odatle. Slikane su 12.7.2010. oko 8 sati uveče.
Dok sam bio mali, dečak, i malo stariji, momak, mladić, išao samo kod staparskih i somborskih lekara - pedijatara. U Staparu, gde smo živeli do moje 6. godine sam išao kod doktora Borka (ne znam prezime). Posle, kada smo se preselili u Sombor sam išao u Mirnu ulicu, kod sledećih lekara: dr Vere Popović, dr Vladimira Panića, dr Pinter ili Peter, žena, na mogu da joj se setim imena, a ni prezimena tačno. Verovatno je bio još neko od doktora, ali se ne sećam.
Tada se još išlo kod lekara sam. Ja sam najčešće išao sam kod lekara, bez roditelja. Kad sam bio bolestan, otišao bih tamo. U čekaonici, na Dečijem odeljenju u Mirnoj ulici, nije bilo gužve skoro nikad. Preda bih zdravstvenu knjižicu na šalter i čekao da me prozovu, prvo na šalteru. Tu su me pitali koja sam škola i koji sam razred i onda su na osnovu tih informacija sestre pronalazile moj zdravstveni karton. Kada su ga pronašle ja bih se vratio na stolicu i čekao da me prozovu. Kada su me prozvale ušao bih u sobu u kojoj su bila 2 stola, za kojima su sedele 2 medicinske sestre, i bila su na suptronim stranama sobe vrata, koja su vodila u lekarsku ordinaciju. To je bio jedan set gde su 2 sestre opsluživale 2 lekara. Ne znam tačno da li su raspoređivale pacijente po izabranom lekaru, ili ko je bio slobodan. Tako da se uđe u tu prostoriju, dobije se karton i sestrice ti kažu da li ćeš ići levo ili desno, kod jednog ili drugog lekara. Kada bi prethodni pacijent izašao, ja bih ušao, onda bi me doktor pregledao itd. Nakon pregleda sam se opet vraća u tu centralnu prostoriju, gde bi se ispisivali recepti, opravdanja za izostanak iz škole ili opravdanje za poštedu iz fizičkog, a sledeće dete\bolesnik bi čekalo svoj red.
U sećanju mi je ostala vedra, plava, nasmejana dr Vera Popović, dr-a Peter koja je bila stroga i koje sam se plašio. Takođe se sećam i osunčane čekaonice koja je okrenuta prema istoku, i taj istočni deo čekaonice je bio sav u prozorima i tokom prepodneva je čekaonica bila prepuna sunca. Takođe su mi u sećanju ostale i injekcije. Bio sam prilično bolešljiv kao mali, stalno neka muka sa plućima i prehladama, tako da sam dobio dosta komada. Moj sin, koji je sada 12 godina je u svom životu dobio samo jednu. Ja sam ih do njegovih godina primio prilično. Ne znam da li je to onda bila praksa a sada nije, da li je zbog dece koja su sad mekanija, ali mi je interesantna ta razlika.
