Duhovno smirenje i dijalog ljubavi

Jedine dve stvari koje mene suštinski zanimaju su - duhovno smirenje i dijalog ljubavi koji može da vodi duhovno smirena osoba.

Odbijam! i molim se

Odbijam da prihvatim da nešto ima vrednost, samo ako je neko spreman da plati za to, tj. da je tržište mera vrednosti!

Molim se za porast ljubavi, dobrote i slobode.

Tamo gde projektuješ sebe u budućnosti, tamo ćeš i biti

Juče sam pričao sa kolegom M. On kaže kako se bavio analizom transakcija, tipovima njihovih izolacija itd. Dakle, teška IT dubioza. Onda smo malo ogovarali kolegu X, koji je svom LinkedIn nalogu napisao kako je Team Lead, kako je bio CEO itd.

I onda mi je palo na pamet, da će u perspektivi, njih obojica doći u onu tačku u kojoj sebe vide. Kolega M. će pisati savršene aplikacije, a kolega X, koji u ovom momentu, nema ni team lead ni CEO znanja, će na kraju to i postati - zato što sebe vidi tamo i zato što sebe zamišlja tako i zato što sebe prikazuje tako - ali to sve počiva na uverenju - uverenje o tome ko smo mi zapravo i gde sebe projektujemo.

Ja nemam nikakvu projekciju sebe, ja nisam linearan nego radijalan. Ja ne mogu da se projektujem u budućnost zato što mene zanima jako puno stvari i ja se vrtim u krug. Danas sam čitao knjigu o strateškom razmišljanju. Juče mi je stigao klarinet iz Kine pa sam ga svirao. Danas sam vratio knjige Branka Ćopića i knjige o drugom svetskom ratu u biblioteku. Sutru ću svirati gitaru. Na poslu ću raditi nešto. Za vikend ću ići da se bavim seoskim radovima. Dakle, ja u budućnosti, pošto ne mogu da se projektujem linearno, mogu da pretpostavim da ću biti isto ovo što sam i danas - kvazirenesanski čovek, koji će možda i verovatno uzrastati, ali u vis, po spirali. Vrteću se po istom raznolikom krugu, možda se malo i uzdizati na tom vrćenju, ali to je to.

Ponekad, kao npr. sad, želim da budem linearniji, da vidim sebe jasnije u budućnosti. Nekako ostvarenije - raznolikost i šarolikost ne doživljavam kao ostvarenje. Čini mi se da bez projekcije sebe u budućnosti ni ne znam kuda idem - sutra će se pojaviti nova zanimacija koja će me odvući na svoju stranu, i tako dati novi zamah mojoj životnoj vrtešci.

Georgi Gospodinov - Fizika tuge - Epifanije

Na sajtu Miljenka Jergovića na linku sam naišao na preporuku za čitanje bugarskog pisca Georgi Gospodinova. Otišao sam u biblioteku, i tražio da mi daju knjigu "Prirodni roman" i pošto nisu imali, uzeo sam knjigu "Fizika tuge". Roman je apsolutno fenomenalan i toplo ga preporučujem.

Evo jednog isečka iz istog:"

Epifanije 

Desilo se onda kada sam najmanje očekivao.

Bilo je kasno zimsko popodne, sneg se topio. Nekoliko dana pre nego što sam sasvim prestao da izlazim iz podruma. Išao sam sve sporije, gledao kuće, prazne ulice nedelje, januar...Shvatio sam, po prvi put s ovom jasnoćom (jasnoćom januarskog vazduha), da ono što ostaje nisu vanredni momenti, nisu događaji, već zbir ne-događaja. Vreme, oslobođeno pretenzija na izuzetnost. Sećanja na popodneva, u kojima se ništa nije desilo. Ništa, osim života, u njegovoj čitavoj kompletnosti. Blagi miris dima od drva, kapi, osećaji samoće, tišina, šrkipa snega pod nogama, blagi strah u sutonu, sporom i neopozivom.

Već znam. Ne želim ponovo da preživim neki od takozvanih događaja u sopstvenom životu - niti onaj prvi događaj rađanja, niti poslednji, koji mi tek predstoji, oba jednako neprijatna. Kao što može da bude neprijatan svaki dolazak i odlazak. Niti pak želim da preživim prvi dan škole, prvo neprestano seksanje sa devojkom, niti odlazak u vojsku, niti prvi posao, niti onu svadbu, niti...ništa od ovoga ne bi mi donelo radost. Menjam ih sve, zajedno sa gomilom slika u vezi sa njima, za ono popodne, u kojem sedim na toplim stepenicama ispred kuće, samo što sam se probudio iz popodnevnog sna, slušam zujanje muva, sanjao sam onu devojčicu koja se nikad ne okreće. Moj deda premešta crevo u baštu i težak miris kasnog letnjeg cveća se uzdiže. Ništa nije konačno, još mi se ništa nije desilo. Sve vreme sveta mi predstoji.

Beznačajno i malo - tamo se skriva život, tamo se on gnezdi. Čudno je kakve stvari na kraju ostaju da svetlucaju, poslednje pre mraka. Niti najvažnije, niti...čak ne mogu biti zapisane ili prepričane. Nebo sećanja se otvara za onaj minut zimskog dana u trenutku padanja mraka u dalekom gradu, u kom mi je osamnaest, začudo ostavljen sam na minut-dva, prelazim ogromni krug kasarne(....)

I, onaj trenutak u kom sam ostao sam u ogromnom krugu kasarne, ispod jednog praznog neba, okružen hladnim vazduhom, prepunim prvim mirisom zime, dima drva i uglja, koji se prikrada iz obližnjeg sela, sumrak i predosećaj, po prvi put sam, po prvi put negde drugde, blagi hladni strah, hladni oblaci. I upravo ovo spajanje beznađa i predosećaja (godina u vojsci tek je počinjala), pomešani s jednim beskrajnim nebom, neobičnim i lepim, lepim na neobičan način, činilo je ovaj minut večnim. Znao sam da ne može da se prepriča.

Naravno, mogu da nabrojim još nekoliko takvih zlatnih kamila u beskonačnom karavanu minuta, tri-četiri, ne više, ali ću pokušati da ispričam samo jednu od njih. Pozno je leto, stojim ispred kuće, zalazak sunca je beskrajan na ovim ravnim prostorima, imam šest godina, putem se krave vraćaju kući, prvo čuješ njihovu laganu zvonjavu, uzvike goniča, mukanje, koje najavljuje mladuncima njihov povratak, rika teladi kao odgovor...to je plač, već tada to znam. Kao plač koji odmah krene iz mene kada se krajem nedelje moja majka vraća iz grada da me vidi. Nikada olakšanje i optužba nisu toliko blizu jedno drugome, kao u tom plaču. Toliko blizu, koliko i plač teladi i plač dece, kada su bila napuštena jedan dan ili nedeljama. Tako ste mi nedostajali, tako sam ljut. Nikada vam neću oprostiti, krave i majke..."

Čitajući ovu knjigu sam donekle shvatio zašto toliko dugo i uporno čitam. A to je da ponekad uspem da pronađem nekog čoveka pisca, istog sentimenta, koji se pita o istim životnim pitanjima, i onda mi nekako bude lakše, kad shvatim, da moja pitanja nisu moja kazna, i da postoje i drugi ljudi koji se time bave, i što je najvažnije - da nisam sam.

Životna pravda koja se, nekim čudom, uvek ostvari

Jedna od najvećih pravdi koje se dese u životu je da uvek dobijemo da se lično bavimo temama za koje smo mislili da smo pametni, iako je lično nismo proživeli, pa smo delili savete i levo i desno, 100% samouvereni kako smo totalno u pravu, i kako to da ta druga osoba ne može da razume i primeni, kad je to tako jasno, kad smo mi tako pametno i tako lepo to sročili za nju...

Onda mi dobijemo isti taj problem i vidimo da većina onoga što smo govorili nije bilo tačno, nije bilo rečeno na pravi način, niti iz pravih pobuda. I onda se bavimo tim problemom. I vremenom, uz puno vežbe, postanemo ponizni, i shvatimo ko smo, šta smo i koliko možemo tj. ne možemo. Sviđa mi se engleska reč za to - postanemo humble. Posle dovoljnog broja takvih "škola" ako budemo dovoljno mudri, prestaćemo da se pravimo pametni.

Sviđa mi se ova i ovakva životna pravda.

Vrednost kao otelotvorenje Života

Opet sa druge strane, koja i kakva je to “vrednost”, koja je nestala sa promenom sistema? Da li to znači da umetnosti i umetnike, ekonomiste, poslove, vrednosti, propagiraju političke elite i društveni sistemi, (ovo je prilično sigurno), ali verovatno postoje i umetnosti i umetnici koji prolaze kroz barijeru vremena jednog koje prelazi u vreme drugo, kada se ruše države, sistemi, ekonomije, kulture, umetnosti, vere, društva. Šta kad se sve sruši, kao što se srušilo kod nas u zemlji, u duhovnom, materijalnom, duševnom, kulturnom i svim ostalim aspektima? Kada su se ljudi ubijali, ratovali, krali, kada su države krale svoj sopstveni narod, gurale ga u ratove i klanja, a uz sve to sa TV-a propagilale najogavnije laži. Kada posle tog rušenja, umesto nečeg dobrog, krene da cveta još veći kriminal, mafija, kada pravda ne postoji, kada država postaje još okoreliji tirarnin, lažljivi zavodljivac, lopov, ubica. Koji je to brod u koji čovek može da sedne pa da iz jednog vremena pređe u drugo, zajedno sa transvremenskim vrednostima koje su uspele da “prežive”? Ne govorim ovde o fizičkom preživljavanju, ili očuvanju “dobrote” i u teškim vremenima, ovde pišem tj. pokušavam da shvatim koja je to vrednost kojoj bi se čovek predao, koju bi negovao, koja bi mu dala nadu, da sva ta realnost koja se dešava (urušava i umire i NE rađa se ponovo), ima neki smisao. Možda to ne postoji? Znam da bi crkva ponudila ideju Boga (ili Boga, ne kao ideju, nego kao realnost, tj. Boga - bez ideje), ali gde je on? I kakav je to Bog koji se skriva, a toliko je tražen i potreban. Ne želim da ovo pisanje ode u pravcu potrage za Bogom...

Ono što mi pada na pamet kao jedino rešenje o kome sad mogu da domislim je život (i smrt, ali kao ono u matemetici, rešenje koje se odbacuje, zato što daje iracionalan broj kao rezultat). A to znači - za života graditi, graditi život, kroz izgrađivanje vrednosti - ne zato što će te vrednosti preživeti neku sledeću vremensku barijeru (pogotovo neće preživeti zbog “običnosti” mene koji gradim te vrednost). Dakle vrednost nije objekat, svršeni čin, završeno stanje, vrednost je možda, a liči mi da jeste, neprestana aktivnost života, aktivni delatni život koji stvara objekte, situacije, događaje i ljude (koji su prolazni), kao neka vrsta isijavanja i objektiviziranja samog čina stvaranja i tako dok imamo života u sebi. Dakle vrednost kao aktivnost\delanje\trenutno stanje, a ne vrednost kao završenost.

Najbolji primer kojim bih mogao da opišem ono o čemu sam razmišljao gore, je moja baka Anica, koja je oko sebe stvarala život, otelotvoravala život iz sastojaka koje je imala: jaja, brašna, zemlje, vremena, sunca, semena, igala, konca, radosti, ideja, volje, ljubavi, energije. Stvarala je život u svim oblicima - ekonomskom, umetničkom, biološkom, socijalnom, ljudskom, (politikom se nije bavila, verovatno je politika kao nosilac Tame, bila i jeste nešto čime se ljudi Života, kao što je ona bila, ne bave, ne mogu da se bave, Tama je suprotnost Životu), lingvističkom, fizičkom, metafizičkom. Iz njenih ruku su ispadali sirevi, kolači, karte, trava, kukuruz, mleko, čarape, džemperi, pilići, jaja, kokoške, žive i pečene, ona je svojim rukama porađala, na način da se pitam da li je porađala ili stvarala (da li su direktno iz njenih ruku izlazila živa bića), ispadale su sve žive i nežive stvari, iz njenog pogleda je izvirala ljubav i radost prema životu, prema Vremenu, ljudima, ženama koje su kod nje dolazile, pored kojih je ležala u bolnici, iz njenih usta su izlazile priče o mestima na kojima je bila i nije bila, mestima koja je za mene smišljala, pričala priče o stvarima koje su se desile, koje su se mogle desiti, koje su bile stvarne kao da Jesu, reči koje su bile uteha, negovanje, ljubav, psovka, šala, možda nikad podignut glas. Njena pojava je bila skromna, sa osmehom i snagom. Ona je bila Umetnik Života, Stvaralac Života, Nosilac Radosti, Negovatelj, Slobodno i Veselo Dete, Radnik, Ratnik, Borac ona je bila Život i Vrednost.

Dakle, ako želim smisao (a vredno je smisleno), na način kako sam (nadam se) uspeo sebi da ga opišem ovde, moram (hoću, trebam) da praktikujem Život - smisao kao delanje i stvaranje, a ne da tražim vrednost kao završeni unapred pripremljeni objekat ili ideju, koji će uz to da večno traje, u nepromenjenom obliku.

Prirucnik za ratnika svetlosti my ass

Upravo sam sa besom, na polovini citanja, zatvorio Prirucnik za ratnika svetlosti Paula Koelja - zbog sledece recenice i zakljucaka koje sam izveo:"Vedar i spokojan, stize do svetog mesta i obavija se neunistivim plastom vere". Pobesneo sam zbog toga sto autor prodaje svoje licno vidjenje zivota kroz formu Prirucnika! I shvatio sam zasto sam uzivao citajuci Danila Kisa -  zato sto je on opisivao ono sto je dozivljavao, najrealnije moguce se prisecao onoga sto je bilo, a to nije bojio svojim stavovima prema zivotu, nego je davao slobodu citaocu da dozivi, a nije se bavio preobracanjem citaoca, nije ih silovao kao Paulo Koeljo. Koeljo, kao, svojim otvorenim i polumisticnim recenicama daje slobodu citaocu, ali on u stvari daje slobodu citaocu u okviru svog licnog okvira misljenja, vere i stavova. Cim mi neko prodaje svoju filozofiju pod velom umetnosti, to je manipulacija, a Koeljo je izgleda vrhunski manipulator, posto ljudima, na njihova opravdana pitanja (zbog kojih sam i ja uzeo ovu knjigu) ne pomaze da otkriju svoje odgovore, nego im nudi svoje odgovore, zamotane u oblande umetnosti, kao tacne i jedine moguce. Nosi se Koeljo!!

Črna mati zemla - Kristian Novak

Odlomak iz knjige Kristiana Novaka, Črna zati zemla, u kome je dat prikaz razgovora dva petogodišnja dečaka, Matije i Franca:

"Pitao sam Franca šta misli, kako bi zvučale zvijezde da ih možemo čuti i kako bi zvučali mravi. Nama su bili podjednako mali i podjednako udaljeni. Oko mrava smo se prilično brzo složili da laprdaju beskrajno, esosati kak varglajo, da su neprestano u žurbi i da jedni druge požuruju, nemajući vremena za objašnjenja. Nemaju vremena ni sjediti po knjižnicama ili na terasama sa šalicom kave, nego za kišnih dana ostaju u svojim kućicama pod zemljom i pospremaju i čiste ono što ne stigu za sunčanih dana. Kada padne noć, neki od njih dijamantnim periskopima pokušavaju vidjeti što je iznad oblaka, nadajući se da će spaziti svoje daleke rođake, leteće mrave, o kojima kruži legenda. Inače tvrde da je najbitnije drugarstvo, ne idu u crkvu i komunisti su. Za zvijezde je Franc rekao da mu se čini kako gledaju na zemlju sramežljivo se nadajući da će im netko dobaciti kaleidoskop jer se dosađuju gledajući jedan te isti svemir u kojemu se nešto menja samo kada prolaze šleperi puni slatkiša na putu u druge galaksije. Zvijezde se smiju samo kada vide da neka ptica na dalekim planetama poleti toliko visko da izađe iz atmosfere i ostane bez zraka i svijesti, pa padne na tlo kao kruška. Tada upravo umiru od smijeha. Zvijezde vjeruju u Boga i barem tjedno idu u crkvu. Zvijezde šute, govorio je Franc, ništa ne govore, ili govore tako sporo da im jedna riječ traje tisućama godina, pa ono što nazivamo tišinom zapravo nije tišina nego podjednak zvuk kojim izgovaraju zvuk vremena u kome živimo. Pitao sam ga koja je to zvijezdana riječ u čije vreme mi živimo, a Franc nije rekao ništa. Gledali smo u vodu, a iz vode su nam pogled uzvraćali Ajitam i Cnarf. Pitao sam Franca misli li da s one strane odraza dvojica ovakvih kao što smo mi gledaju nas dvojicu i pitaju se iste te stvari. On je zamišljeno rekao da bi mu bilo draže da ta dvojica gledaju ovu stranu bez njega na njoj. Nisam točno znao na što je mislio.

-     - Kak misliš, kakši je to svejt z druge strane? Z druge strane, kakši je tam svejt? Kaj misliš, kakši svejt, Matija?

-     - Kak, z druge strane rejke?

-     - Nej, nego z druge strane…zrcala toga. Od rejke. Zrcala od rejke. Kak se mi ve nutria vidimo, z druge strane od toga, rečemo reče Franc i tegobno uzdahne.

-     - Mislim ka je to svejt de su svi dobri. Tam su svi dobri prema nam Franc. Tij si golman, a jo sem…

-     - …jo sem čul ka je v Muri ulaz v mesto pod zemlom, da su svi mrtvi, i ka oni hodijo po kmici i iščejo izlaza.

-     - Nej, Franc. Jo sem mislio ka je moj tata tam doli…Biu sam siguran. Ali nej je. Rajši bi ka sem to nigdor nej mislijo. Od onda je več nikaj nej kak je predi bilo."

Pitanja ka pronalaženju smisla

Ako pretpostavimo da je pitanje "smisla života" ili kako god već nazvali tu čovekovu potrebu (?) za shvatanjem šta on radi, otkud on tu, kuda ide, ima li nečeg "višeg" u životu, korektno pitanje, onda bi se putanje traženja odgovora mogle definisati sa sledećim pitanjima:

1. da li je smisao lična čovekova stvar ili je to negde izvan njega?
2. da li je smisao čoveka u njemu samom, ili u drugima?
3. učestvuju li drugi u čovekovom smislu, ili je smisao "pohranjen" u čoveku pa je to potrebno na neki način otkriti?
4. da li je traganje za smislom lična ili zajednička aktivnost?
5. da li nas samo razmišljanje o toj potrebi može dovesti do odgovora, ili su tu potrebne i neke druge aktivnost, sem razmišljanja?
6. da li je smisao "prirodna" tj. čulno\emotivno\telesno\umna kategorija tj. da li je to biološka stvar, stvar instinkta, ili je to neka transcedentna kategorija?
7. kako razlikovati ispunjen život sa smislenim životom, da li su to iste stvari ili različite (ovo je samo drugačija formulacija prethodnog pitanja). Da li, ako neko živi ispunjen život (po merilima ljudske biološko\psihološke prirode), da li to znači da on ima i smislen život?
8. da li do odgovora možemo doći koristeći čulno\emotivno\telesno\umne sposobnosti i kategorije, ili je za pronalaženje tog odgovora potrebno koristiti neki drugi, van-biološki alat?
9. da li je put do smislenog života, ili možda do odgovora na pitanje - "šta je to smislen život" - skokovit ili linearan?
10. da li je put do smislenog života pitanje ljudske volje ili neke mistične datosti?
11. da li ja, na dnevnom nivou, mogu da dođem do višeg smisla, jednostavnim pitanjima izbora - ovo što radim, npr. aktivnost A, je smislenija od aktivnosti B, pa je stoga moj život smisleniji? Može li se do smisla doći ovim jednostavnim izborima? Deluje mi prilično jednostavno, makar na nekom osnovnom nivou razlučiti da li je aktivnost A smislenija od aktivnosti B, ali je pitanje da li možemo da idemo ka smislu koristeći taj alat?

Između gordosti i zavisti

Imam utisak da se čovek ceo život klacka između gordosti i zavisti.

Povratak dozivljaju

Danas dok sam citao jednu knjigu, mi je palo na pamet, kako sam prvu polovinu zivota proveo citajuci knjige i uceci, da bih mogao da shvatim zivot, sebe, druge i svet, zakone po kojima se sve to odvija, da bih sada drugu polovinu zivota proveo pokusavajuci da zaboravim sve to sto sam naucio da bih se, nekad, opet, mozda, vratio onom inicijalnom, decijem dozivljaju sveta, punoce iskustava, detalja i dozivljaja, koji su mi knjige, znanje i "razumevanje?!!" (da li je to uopste bilo razumevanje?) oduzele posmatranjem odvojenih delova tog sveta, i shvatanjem sta je to "under the hood" - ispod haube. Do zadovoljavajuceg odgovora na pitanja razumevanja nisam dosao, video sam da ima raznih delova, masnih, nauljenih, jasnih i manje jasnih, koji stekecu, vrte i pokrecu celu tu masinu (od kojih me vecina nije impresionirala, bar ne sustinski), a izgubio sam onaj dozivljaj novog, nepoznatog, lepog, radosnog - to je dozivljaj deteta koje gleda vrapca, dugu, strelu kako leti, vatru kako gori, svitanje, prasinu kako leti na zraku sunca, hvata pahulje snega jezikom. Hocu taj dozivljaj nazad!

Nestanak straha od smrti suštinskim prihvatanjem njene neminovnosti

Ono što znamo više ne okupira naše misli i energiju - ne plaši nas. Pod "znamo" mislim na suštinski osećaj da je to nešto što suštinski, svojim telom, bićem, osećanjima, a i mislima (mada ovo poslednje nije nužno potrebno) znamo.
Ako nešto mislimo da znamo umom, a ne znamo osećanjima i telom, ili su čak osećanja i um u suprotnosti - tu se hvataju naše sumnje i strahovi.

Evo mog primera:"Prestao sam da se plašim smrti. Za mene je pitanje smisla rešeno. Kako se to desilo? Kako sam prestao da se plašim smrti? Smrt oca je razbila iluziju koje je moje interno dete imalo i nadalo se besmrtnosti, ali je istovremeno znalo da to baš nije tačno, pa je živelo u nekom raskoraku. Moje dete je na telesnom nivou doživelo smrt bliske osobe, ali je istovremeno i preživelo to - npr. kada su ljudi dolazili da izjave saučešće, ja sam na tom nivou, nivou deteta, osećao baskonačnu utehu. Znači dete se oslobodilo iluzije, videlo je da bol može da se podnese, da postoje mehanizmi koje može da iskoristi za zaštitu od bola, da su ljudi tu da pomognu ako treba. Izgubio sam detinjastu iluziju o besmrtnosti. Ali sa gubljenjem te iluzije mogu mnogo lakše da prihvatim smrt. Ne plašim je se više. Doživljavam je kao normalnu pojavu."

Našao sam nešto slično kod Alana Watts-a u knjizi "The book on the taboo against knowing who you are":

"This is no more saying that we ought not to fear death than I was saying that we ought to be  unselfish. Suppressing the fear of death makes it all the stronger. The point is only to know, beyond any shadow of doubt, that "I" and all other "things" now present will vanish, until this knowledge compels you to release them—to know it now as surely as if you had just fallen off the rim of the Grand Canyon."

Korist i interesovanje

Čoveku nisu prvo izrasle noge pa se onda upitao - a šta bih ja mogao da uradim sa njima, nego je potreba za nogama dala čoveku noge.

Dakle, ako smo naučili (ili učimo) neku veštinu ili osobinu, pa se tek naknadno upitamo: "A kako bih ja to mogao da iskoristim?", ukazuje na veštačku, neautentičnu, spolja diktiranu motivaciju.

Nisam protiv učenja. Takođe to nešto "veštački" naučeno može da nas dovede i do neke teme za koju ćemo biti autentično motivisani. Ono što želim da kažem je da čovek treba sluša sebe i radi ono što je on autentično, a u cilju da bude zadovoljniji u životu, i na korist sebi i drugima. To ne znači takođe potvrdu da "ako budem radio ono što volim, biću uspešan u tome", pošto je kategorija uspeha ona koja kvari gornju implikaciju. Neko može da radi što voli, bude super u tome, a da ne bude plaćen za to itd...

Za učenje je potrebna voljna aktivnost, dakle moramo da se prisilimo da učimo, pošto autentična volja brzo ispari.

Kod mene je sledeći primer - ja se npr. nikad nisam upitao, nakon što sam pročitao neku knjigu - kakvu korist bih ja sad mogao izvući iz te knjige, niti pri izboru knjige konsultujem pitanje koristi. Jer čim postavim sebi pitanje koristi, ja znam da to nije moja autentična želja i da tu stvar, za koju se pitam, kakvu bih korist imao od toga, nikad neću dovršiti. Tome svedoče većina stručnih, nepročitanih knjiga, koje sam kupovao sa stanovišta koristi, a ne sa stanovišta interesovanja za to.

Naravno, postoje (kod nekoga) i idealne kombinacije gde neko iz onoga što ga interesuje ima i korist.

Upozorenje kod nasleđivanja

Proces nasleđivanja može biti veoma bolan (čitaj skup). Država hvata ljude na kvake - nije isto prihvatiti se nasledstva i ustupiti ga, u poređenju sa odreći se nasledstva iako suštinski to završi kod iste osobe.

Posao javnog beležnika bi bio da upozori ljude na te kvake, ali on to, bar u našem slučaju nije radio, nije nas upozorio na posledice deobe koju smo načinili, kao ni na posledice tih suptilinih formulacija. A od formulacije(dakle ne suštine, nego formulacije!!) ugovora o nasleđivanju zavisi koliki će se porez platiti, a država je napravila beskonačno kvaka i rupa, na kojima ljudi koji to ne znaju, mogu da padnu, kao što smo pali ja i moja porodica.

Tako da je najsigurnije angažovati dobrog advokata, kome je to struka(nasleđivanje i porezi), kome će naravno trebati platiti tu uslugu, ali će njegova usluga biti daleko jeftinija nego što će biti plaćene greške koje će svako nevičan pravu platiti ako pokuša taj proces da izvede sam.

SFRJ i Tinder

Dok ja čitam Marka Vidojkovića o tome kako bi potencijalno izgledala Jugoslavija (SFRJ) da se nije raspala u knjizi "E baš vam hvala!", i analiziram zapise Latinke Perović o uzrocima raspada SFRJ, i još neke tako knjige, čujem, slušam vidim i ne verujem, da je nivo konzumerskog pristupa dosegao danas tako daleko, da postoji aplikacija kao što je Tinder, gde na swipe levo desno, upoznaješ i muvaš se sa nekim....Užasnut sam time i shvatio sam koliko sam mator i gde su ostale zarobljene moje misli\stil\emocije\mindeset - u SFRJ. Jesam ja prihvatio i neke nove stvari, ali te nove stvari nužno imaju neko uporište u nekom, za mene, normalnom sistemu vrednosti, dok ovaj današnji sistem vrednosti deklarišem kao potpuno, ne nenormalan, nego nakazan, glup, antidruštveni, antiljudski, nekulturni, ne znam ni sam koju više reč da nađem za to. U stvari znam - mator sam i pregazilo me vreme...ali nije mi ni žao što ne pristajem i ne učestvujem u ludačkoj civilizaciji.

(Ne)promenljivost

Pokušati zaboraviti nešto što je duboko u nama (rezultat ranog učenja) je kao pokušaj da se, na primer, zaboravi maternji jezik - ne može se svesno raditi na zaboravljanju maternjeg jezika(ovo je samo metafora za ostale, dublje, psihološke stvari).

Ono što jedino može da se uradi je da se maternji jezik ne koristi, da se ne misli na njemu, nego na stranom jeziku, i tako puno vremena(više desetina godina?), a i onda je pitanje da li ćemo ga u potpunosti zaboraviti - nećemo!! Zaboravićemo neke reči, ali jezik nećemo.

On nije dostupan našem raciju, mi ne znamo kako ga znamo, koja su njegova pravila (sem nekih, koja nisu baš intuitivna, npr. da li se da li piše zajedno ili odvojeno). Mi ne znamo ništa o jeziku, a opet znamo da ga govorimo i razumemo.

Tako je, po mome mišljenju, sa svime što čini deo ranog učenja, a to opet znači da kako smo u detinjstvu iskrojeni(kroz sve ono što je deo nas, čini nas, i ne vidimo ga u velikom mozgu - dakle nije deo mišljenja) je manje više nepromenljivo. Možemo da učimo nove obrasce, ali stari, nesvesni, stavovi i dalje deluju u nama i utiču na nas.

Isceljenje

Tokom gledanja filma Isceljenje, u glavi mi se pojavila jedna misao. Ne mogu da govorim za ostale vere, pa ću da kažem samo za pravoslavlje - "U pravoslavlju nema mesta očajanju!!!!" To je toliko jaka misao, odsustvo očajanja, da mi čitav psihofizički sistem odreaguje na tu misao - sa osmehom na licu, i prijatnim osećajem u stomaku - kao da osetim neku vrstu sreće.

Konačno nešto o definiciji modela

Ovo sam uzeo sa sajta Stivena Hokinga:"One can not ask whether the model represents reality, only whether it works. A model is a good model if first it interprets a wide range of observations, in terms of a simple and elegant model. And second, if the model makes definite predictions that can be tested and possibly falsified by observation."