Črna mati zemla - Kristian Novak

Odlomak iz knjige Kristiana Novaka, Črna zati zemla, u kome je dat prikaz razgovora dva petogodišnja dečaka, Matije i Franca:

"Pitao sam Franca šta misli, kako bi zvučale zvijezde da ih možemo čuti i kako bi zvučali mravi. Nama su bili podjednako mali i podjednako udaljeni. Oko mrava smo se prilično brzo složili da laprdaju beskrajno, esosati kak varglajo, da su neprestano u žurbi i da jedni druge požuruju, nemajući vremena za objašnjenja. Nemaju vremena ni sjediti po knjižnicama ili na terasama sa šalicom kave, nego za kišnih dana ostaju u svojim kućicama pod zemljom i pospremaju i čiste ono što ne stigu za sunčanih dana. Kada padne noć, neki od njih dijamantnim periskopima pokušavaju vidjeti što je iznad oblaka, nadajući se da će spaziti svoje daleke rođake, leteće mrave, o kojima kruži legenda. Inače tvrde da je najbitnije drugarstvo, ne idu u crkvu i komunisti su. Za zvijezde je Franc rekao da mu se čini kako gledaju na zemlju sramežljivo se nadajući da će im netko dobaciti kaleidoskop jer se dosađuju gledajući jedan te isti svemir u kojemu se nešto menja samo kada prolaze šleperi puni slatkiša na putu u druge galaksije. Zvijezde se smiju samo kada vide da neka ptica na dalekim planetama poleti toliko visko da izađe iz atmosfere i ostane bez zraka i svijesti, pa padne na tlo kao kruška. Tada upravo umiru od smijeha. Zvijezde vjeruju u Boga i barem tjedno idu u crkvu. Zvijezde šute, govorio je Franc, ništa ne govore, ili govore tako sporo da im jedna riječ traje tisućama godina, pa ono što nazivamo tišinom zapravo nije tišina nego podjednak zvuk kojim izgovaraju zvuk vremena u kome živimo. Pitao sam ga koja je to zvijezdana riječ u čije vreme mi živimo, a Franc nije rekao ništa. Gledali smo u vodu, a iz vode su nam pogled uzvraćali Ajitam i Cnarf. Pitao sam Franca misli li da s one strane odraza dvojica ovakvih kao što smo mi gledaju nas dvojicu i pitaju se iste te stvari. On je zamišljeno rekao da bi mu bilo draže da ta dvojica gledaju ovu stranu bez njega na njoj. Nisam točno znao na što je mislio.

-     - Kak misliš, kakši je to svejt z druge strane? Z druge strane, kakši je tam svejt? Kaj misliš, kakši svejt, Matija?

-     - Kak, z druge strane rejke?

-     - Nej, nego z druge strane…zrcala toga. Od rejke. Zrcala od rejke. Kak se mi ve nutria vidimo, z druge strane od toga, rečemo reče Franc i tegobno uzdahne.

-     - Mislim ka je to svejt de su svi dobri. Tam su svi dobri prema nam Franc. Tij si golman, a jo sem…

-     - …jo sem čul ka je v Muri ulaz v mesto pod zemlom, da su svi mrtvi, i ka oni hodijo po kmici i iščejo izlaza.

-     - Nej, Franc. Jo sem mislio ka je moj tata tam doli…Biu sam siguran. Ali nej je. Rajši bi ka sem to nigdor nej mislijo. Od onda je več nikaj nej kak je predi bilo."

Pitanja ka pronalaženju smisla

Ako pretpostavimo da je pitanje "smisla života" ili kako god već nazvali tu čovekovu potrebu (?) za shvatanjem šta on radi, otkud on tu, kuda ide, ima li nečeg "višeg" u životu, korektno pitanje, onda bi se putanje traženja odgovora mogle definisati sa sledećim pitanjima:

1. da li je smisao lična čovekova stvar ili je to negde izvan njega?
2. da li je smisao čoveka u njemu samom, ili u drugima?
3. učestvuju li drugi u čovekovom smislu, ili je smisao "pohranjen" u čoveku pa je to potrebno na neki način otkriti?
4. da li je traganje za smislom lična ili zajednička aktivnost?
5. da li nas samo razmišljanje o toj potrebi može dovesti do odgovora, ili su tu potrebne i neke druge aktivnost, sem razmišljanja?
6. da li je smisao "prirodna" tj. čulno\emotivno\telesno\umna kategorija tj. da li je to biološka stvar, stvar instinkta, ili je to neka transcedentna kategorija?
7. kako razlikovati ispunjen život sa smislenim životom, da li su to iste stvari ili različite (ovo je samo drugačija formulacija prethodnog pitanja). Da li, ako neko živi ispunjen život (po merilima ljudske biološko\psihološke prirode), da li to znači da on ima i smislen život?
8. da li do odgovora možemo doći koristeći čulno\emotivno\telesno\umne sposobnosti i kategorije, ili je za pronalaženje tog odgovora potrebno koristiti neki drugi, van-biološki alat?
9. da li je put do smislenog života, ili možda do odgovora na pitanje - "šta je to smislen život" - skokovit ili linearan?
10. da li je put do smislenog života pitanje ljudske volje ili neke mistične datosti?
11. da li ja, na dnevnom nivou, mogu da dođem do višeg smisla, jednostavnim pitanjima izbora - ovo što radim, npr. aktivnost A, je smislenija od aktivnosti B, pa je stoga moj život smisleniji? Može li se do smisla doći ovim jednostavnim izborima? Deluje mi prilično jednostavno, makar na nekom osnovnom nivou razlučiti da li je aktivnost A smislenija od aktivnosti B, ali je pitanje da li možemo da idemo ka smislu koristeći taj alat?

Između gordosti i zavisti

Imam utisak da se čovek ceo život klacka između gordosti i zavisti.

Povratak dozivljaju

Danas dok sam citao jednu knjigu, mi je palo na pamet, kako sam prvu polovinu zivota proveo citajuci knjige i uceci, da bih mogao da shvatim zivot, sebe, druge i svet, zakone po kojima se sve to odvija, da bih sada drugu polovinu zivota proveo pokusavajuci da zaboravim sve to sto sam naucio da bih se, nekad, opet, mozda, vratio onom inicijalnom, decijem dozivljaju sveta, punoce iskustava, detalja i dozivljaja, koji su mi knjige, znanje i "razumevanje?!!" (da li je to uopste bilo razumevanje?) oduzele posmatranjem odvojenih delova tog sveta, i shvatanjem sta je to "under the hood" - ispod haube. Do zadovoljavajuceg odgovora na pitanja razumevanja nisam dosao, video sam da ima raznih delova, masnih, nauljenih, jasnih i manje jasnih, koji stekecu, vrte i pokrecu celu tu masinu (od kojih me vecina nije impresionirala, bar ne sustinski), a izgubio sam onaj dozivljaj novog, nepoznatog, lepog, radosnog - to je dozivljaj deteta koje gleda vrapca, dugu, strelu kako leti, vatru kako gori, svitanje, prasinu kako leti na zraku sunca, hvata pahulje snega jezikom. Hocu taj dozivljaj nazad!

Nestanak straha od smrti suštinskim prihvatanjem njene neminovnosti

Ono što znamo više ne okupira naše misli i energiju - ne plaši nas. Pod "znamo" mislim na suštinski osećaj da je to nešto što suštinski, svojim telom, bićem, osećanjima, a i mislima (mada ovo poslednje nije nužno potrebno) znamo.
Ako nešto mislimo da znamo umom, a ne znamo osećanjima i telom, ili su čak osećanja i um u suprotnosti - tu se hvataju naše sumnje i strahovi.

Evo mog primera:"Prestao sam da se plašim smrti. Za mene je pitanje smisla rešeno. Kako se to desilo? Kako sam prestao da se plašim smrti? Smrt oca je razbila iluziju koje je moje interno dete imalo i nadalo se besmrtnosti, ali je istovremeno znalo da to baš nije tačno, pa je živelo u nekom raskoraku. Moje dete je na telesnom nivou doživelo smrt bliske osobe, ali je istovremeno i preživelo to - npr. kada su ljudi dolazili da izjave saučešće, ja sam na tom nivou, nivou deteta, osećao baskonačnu utehu. Znači dete se oslobodilo iluzije, videlo je da bol može da se podnese, da postoje mehanizmi koje može da iskoristi za zaštitu od bola, da su ljudi tu da pomognu ako treba. Izgubio sam detinjastu iluziju o besmrtnosti. Ali sa gubljenjem te iluzije mogu mnogo lakše da prihvatim smrt. Ne plašim je se više. Doživljavam je kao normalnu pojavu."

Našao sam nešto slično kod Alana Watts-a u knjizi "The book on the taboo against knowing who you are":

"This is no more saying that we ought not to fear death than I was saying that we ought to be  unselfish. Suppressing the fear of death makes it all the stronger. The point is only to know, beyond any shadow of doubt, that "I" and all other "things" now present will vanish, until this knowledge compels you to release them—to know it now as surely as if you had just fallen off the rim of the Grand Canyon."

Korist i interesovanje

Čoveku nisu prvo izrasle noge pa se onda upitao - a šta bih ja mogao da uradim sa njima, nego je potreba za nogama dala čoveku noge.

Dakle, ako smo naučili (ili učimo) neku veštinu ili osobinu, pa se tek naknadno upitamo: "A kako bih ja to mogao da iskoristim?", ukazuje na veštačku, neautentičnu, spolja diktiranu motivaciju.

Nisam protiv učenja. Takođe to nešto "veštački" naučeno može da nas dovede i do neke teme za koju ćemo biti autentično motivisani. Ono što želim da kažem je da čovek treba sluša sebe i radi ono što je on autentično, a u cilju da bude zadovoljniji u životu, i na korist sebi i drugima. To ne znači takođe potvrdu da "ako budem radio ono što volim, biću uspešan u tome", pošto je kategorija uspeha ona koja kvari gornju implikaciju. Neko može da radi što voli, bude super u tome, a da ne bude plaćen za to itd...

Za učenje je potrebna voljna aktivnost, dakle moramo da se prisilimo da učimo, pošto autentična volja brzo ispari.

Kod mene je sledeći primer - ja se npr. nikad nisam upitao, nakon što sam pročitao neku knjigu - kakvu korist bih ja sad mogao izvući iz te knjige, niti pri izboru knjige konsultujem pitanje koristi. Jer čim postavim sebi pitanje koristi, ja znam da to nije moja autentična želja i da tu stvar, za koju se pitam, kakvu bih korist imao od toga, nikad neću dovršiti. Tome svedoče većina stručnih, nepročitanih knjiga, koje sam kupovao sa stanovišta koristi, a ne sa stanovišta interesovanja za to.

Naravno, postoje (kod nekoga) i idealne kombinacije gde neko iz onoga što ga interesuje ima i korist.

Upozorenje kod nasleđivanja

Proces nasleđivanja može biti veoma bolan (čitaj skup). Država hvata ljude na kvake - nije isto prihvatiti se nasledstva i ustupiti ga, u poređenju sa odreći se nasledstva iako suštinski to završi kod iste osobe.

Posao javnog beležnika bi bio da upozori ljude na te kvake, ali on to, bar u našem slučaju nije radio, nije nas upozorio na posledice deobe koju smo načinili, kao ni na posledice tih suptilinih formulacija. A od formulacije(dakle ne suštine, nego formulacije!!) ugovora o nasleđivanju zavisi koliki će se porez platiti, a država je napravila beskonačno kvaka i rupa, na kojima ljudi koji to ne znaju, mogu da padnu, kao što smo pali ja i moja porodica.

Tako da je najsigurnije angažovati dobrog advokata, kome je to struka(nasleđivanje i porezi), kome će naravno trebati platiti tu uslugu, ali će njegova usluga biti daleko jeftinija nego što će biti plaćene greške koje će svako nevičan pravu platiti ako pokuša taj proces da izvede sam.