Gde je logout iz aplikacije?????

Danas sam poludeo na novi telefon koji sam dobio - poslovni, pošto je starom istekao ugovor. Pametni, android based telefon!!!! Ono što me je najviše iznerviralo je to što ne postoji logout dugme!!! Skoro ni jedna aplikacija ga nema!! Sad najobičnija glupa stvar koja treba kratkoročno da odradi neki posao smatra da treba da bude servis koji će da trči u pozadini!!! Naći logout na Messindžeru - ne može, naći na Skajpu - ne može. Odvratno....Po meni je to odvratan potez tvoraca aplikacija, rekao bih da je to silovanje - aplikativno silovanje, gde ne možeš da kažeš - sad je dosta. Muka mi je od toga. Onda moram da idem i da ubijam aplikaciju, ali i to nisam baš siguran da je odradilo posao, pošto, za razliku od starog android telefona koji sam imao, ne postoji lista aplikacija koje trenutno trče. Onda se skine neka Task Manager aplikacija, koja to kao prikaže, koja takođe nema logout dugme!!! Dođe mi da ga zavitlim kroz prozor. 

Moć nemoćnog

Moć. Mogućnost da se nešto uradi.
Recimo, neko nema moć, na neki način je dobije, i onda reši da je upotrebi za nešto.
Po meni je već sam čin upotrebe moći, u kojegod svrhe ta moć bila upotrebljena, već zloupotreba moći. Da moć ne bi bila zloupotrebljena, ona mora biti tako korištana da ne propagira izvor te moći i\ili ideje koje taj izvor podržava. Evo jednog primera koji mi pada na pamet.
Crkva je u komunizmu, po meni, bila "čistija" nego što je danas, u duhovnom smislu.
Danas je crkvi vraćena zemlja, zgrade itd, i sad se crkva obnavlja. U jednom momentu neće imati šta da obnavlja, pa će rešiti da propagira svoje ideje. Onda će se crkva upitati, sad kad imamo moć da nešto uradimo, šta bi to moglo da bude? Pa će recimo da odabere ili formira političku partiju koju će moći da finansira i da ta partija zastupa njene interese. I eto zloupotrebe moći. Čim krenu da se zastupaju partikularni interesi jedne ideje. Zato je jedino čista moć - moć nemoćnog - kao crkva u komunizmu - moć, koja je po meni, dozvoljena da se upotrebljava.

Tako da bih rekao, ali više po osećaju nego što sam duboko promislio o tome - da je sam čin upotrebe moći, već zloupotreba moći. 

Moje misljenje, generalizacija i mudrost

Shvatio sam da sam postao protivnik generalizacija. A to bi znacilo da sam postao protivnik i mudrosti, posto "mudri" saveti su recimo neka destilovana "istina" koju smo mi spoznali u svome zivotu. Pa posto se te dve stvari potiru - generalizacija i mudrost - dosao do zakljucka da je bolje cutati i ne davati nikakve savete, sem kad sam eksplicitno pitan za misljenje. Znam da ce to biti tesko, ali eto...
Zasto sam postao protivnik generalizacije? Zato sto sam shvatio da je svaka situacija posebna i da je svaki covek poseban, i da davanje generalnih saveta nece imati koristi ili ce imati cak i stete, a moze i da ima neku korist, ali je to korist pre slucajna, nego sistemska. Na to razmisljanje me je navelo moje iskustvo sa zlaticama u krompiru. Naime, imao sam zlatice u krompiru. A posto nisam nikakav poljoprivrednik, moje generalizovano znanje se zasnivalo na tome da je potrebno da se koristi neki opsti insekticid, i da je dovoljno kupiti insekticid da bi se pobile zlatice. Ali to nije bilo tacno, posto za zlatice postoji specijalni insekticid bas za njih. Tako da bih opstim insetkicidom samo jos dodatno zatrovao krompir, a ne bih se resio zlatica. Dakle, nema generalnih resenja!!!
Druga stvar je da je nase znanje, tj. nas model realnosti uvek manje i manje slozeno, nego sto je slozena realnost. To opet znaci da mi u svakom momentu imamo nepotpun model realnosti. I davanje suda o realnosti, na osnovu modela, je uvek manje vise osudjeno na propast, posto mi opet uvodimo odredjenu generalizaciju u nas odgovor, koliko god se trudili da on bude specifican, ali ne moze, posto je realnost ipak slozenija (specificnija) u odnosu na nas interni model (koji drzimo u glavi) i na osnovu koga jedino mozemo da donosimo zakljucke. Ovo naravno moze da dovede u tesku neodlucnost, ali takodje moze i da dovede i do manje pogresnih sudova, koraka ili odluka. Pogotovo je danas u rekao bih prilicno slozeno vreme tesko imati stvarni model realnosti ili oblasti realnosti, posto je realnost podlozna mnogim uticajima, brzim promenama itd. Naravno, inzenjerski pristup bi bio da se donese dovoljno dobro resenje, na osnovu informacija koje imamo, ali ja samo zelim da kazem da covek treba da bude rezervisan kod primenjivanja opstih principa na pojedinacne slucajeve. Mislim da je bolje cutati i drzati svoje misljenje za sebe. Manje je stete od toga, nego sto bi bilo koristi da se to misljenje iznese sa 100% vere u njega. Tako da ja, iako mi to nekad zvuci debilno, uz sve sto kazem, imam ako ne zivi, a ono interni samogovor, da je to samo moje misljenje, zasnovano na ogranicenom setu informacija i da ono moze jedino da bude to - moje misljenje.
Ja razumem da je za neke uloge potrebno donositi odluke sa ogranicenim setom informacija, i da je preveliko oklevanje, u ocekivanju skupljanja dodatnih informacija, losije nego da se izvede akcija(odluka) kakva god da je, i ne zelim ovim da potenciram neodlucnost. Samo zelim sebi da kazem da se smirim sa generalizacijama i prividom mudrosti.

Svečari

Ne mogu baš tačno da objasnim zašto, i neki zdrav razum ne može da to objasni, ali su meni na naki način prilično bitni moji preci. I Stapar. Te stvari i priče koje sam čuo, detinjstvo koje sam tamo proživeo su prilično odredile mene kakav sam sada.

Tako da, iako se prezivam Depalov, ja u sebi imam po jednu polovinu Depalov i jednu polovinu Zarić.

Imam jednu četvrtinu Depalov, jednu četvrtinu Božin, jednu četvrtinu Zarić i jednu četvrtinu Aničin.

Moj deda po ocu, Radmilo Depalov, je polovina Depalov, a polovina Popić.

Maja baka po ocu, Anica Božin, je polovina Božin, a polovina Radin.

Moj deda po majci, Branko Zarić, je polovina Zarić, a polovina Lazić.

Moja baba po majci, Evica Aničin, je polovina Aničin, a polovina Sogić.

Tako da sam ja, iako Depalov po prezimenu, jedna osmina Depalov, jedna osmina Popić, jedna osmina Božin, jedna osmina Radin, jedna osmina Zarić, jedna osmina Lazić, jedna osmina Aničin, i jedna osmina Sogić.

Sutra su svečari, 14.11. i piše mi se opet o tome kako je to izgledalo kad je deda bio živ, kako su se slavili, kako je bio postavljen sto, kako se sedelo, o čemu se pričalo, i kako se pilo vino, ali ne mogu sad...

Odgovornost

Čovek je odgovoran na ono na šta može da utiče. Čovek nije odgovoran za stvari koje nisu u domenu njegove moći uticaja na to.

Grlica

Kada čujem kako grlica peva, a onako, joj nije baš vreme, tipa sada, srce mi brže zakuca, i osetim neku milinu koja se iz stomaka razleže po celom biću. Podseća me na onaj period godine, kada posle duge zime, dođe proleće, sneg se polako topi, sunce duže sija, čuje se žubor vode koja se slika sa krovova, nabubrele viseće rese lešnika, prelamanje svetlosti kroz kapljice vode i snega, i zvuk, pevanje, grlice. 

Pozitivan uticaj na druge ljude

Kakav je to uticaj i na koji način se taj uticaj ostvaruje, da ljudi koji su pod dejstvom tog uticaja, žele da se promene na bolje, da budu bolji ljudi, ili budu bolji u nečemu što rade?

Danas sam na facebook-u video svoju profesoricu fizičkog Miru Trifunov, i kada sam razmišljao o njoj, shvatio sam da je ona u celoj gimnaziji od svih profesora jedina imala uticaj na mene (i dobar deo razreda) da budemo bolji. Ostali nastavnici su većinom bili ok, i naravno da smo i kod njih i od njih naučili dosta, ali niko od njih, bar mene lično, nije inspirisao, gurao, navodio da budem bolji nego od onog minimuma koji je bio potreban da bih dobio dobru ocenu.

Kakav je to bio uticaj i kako je on nastao? Profesorica Mira Trifunov je bila poštena, stroga, ali na dobar i pošten način, tražila je puno od nas, ali je bila dobra sa nama. Nije volela one koji se izvlače, ali ih nije zbog toga martretirala, a ostale je drilovala i tražila da se radi. To je tako bilo u prvoj i drugoj godini, da bi na trećoj i četvrtoj ona samo pogledala iz hodnika na spratu i videla nas kako smo se već sami organizovali tako da ona često nije ni vodila čas. Sećam se da smo posle nekih predmeta trčali na fizičko, samo da nam čas traje duže. Ja sam u četvrtoj godini išao na duple časove fizičkog, imao sam neke rupe u rasporedu, tako da sam išao u salu, ko god da je imao čas, i ja sam radio sa njima.

Pored svojih redovnih aktivnosti, ona je bila razredni starešina, i njen razred je bio jako dobar. Zimi se bavila organizacijom i izvođenjem klizanja u dvorištu škole, tako da smo mi u gimnaziji zimi preko raspusta imali klizalište. Ona je trener u Atletskom klubu "Maraton" iz Sombora. Vidim na facebook-u da vodi đake u Beč, druga tura na zimovanje. Takođe, koliko sam shvatio, uspela je i da se izbori i za proširenje sale za fizičko.

Razmišljajući o njoj sam se upitao - zašto je ona sve to radila? Mogla je da ništa od toga ne uradi, nego da sedi kod kuće i pije kafu? Odakle joj motivacija za sve to?

Palo mi je na pamet da je radila to zato što joj je to bilo važno! I da tim stavom, da je važno kako ćemo da preskočimo kozlić, da je važno da li ćemo pošteno da odradimo neku vežbu u parteru, da je važno kako ćemo da se izvrtimo u razboju (i ona nam je na primeru pokazivala!), ona nas je "terala" da se trudimo, i nekako smo svi usvojili taj stav i trudili se maksimalno.

Kako je neko tako aktivan, i ostavlja puno dobrog iza sebe i ima tako pozitivan uticaj na ljude i okruženje? Jedna stvar je da je to osobi autentično stalo do toga i da onda ona to širi oko sebe, a druga je, rekao bih, da su toj osobi važni i ti ljudi na koje ona širi svoj uticaj, da na neki način ta osoba voli te ljude, kao što je profesorica Mira Trifunov volela svoje đake, rekao bih?

I na kraju pitanje, šta je važno za mene?