Iz knjige Vedrane Rudan

"Žene bi se, oslobodene osjecaja krivice, jebale za dušu, ne da bi zadovoljile Državu, Crkvu, multinacionalne kompanije za koje rade poput robova I jednog muškarca u jedinom im životu. Nastao bi kaos!
Sretne žene i sretni muškarci sigurno bi i Crkvi i Državi I Kompanijama postavljali pitanja vezana i za neke druge teme. Zato price o Pepeljugama, Trnoružicama, bijelom konju, vjencanju, zavjetu dok nas smrt ne rastavi!
Prodali su mi lov na princa kao smisao života i strah od samoce kao konja na kome cu jahati dok ne ulovim jedinu pravu srecu.
Udaj se, neceš ostati sama! Brak je robija koja je najbolja ako je doživotna! Prodali su mi tezu kako je nesloboda jedina prava sloboda?! Rodi, kad ostariš, djeca ce ti nositi caj! Nitko ne govori, caj ti djeca nose, kad im to možeš platiti. Ako covjek ima love da bi platio konobare, ti konobari ne moraju biti njegova djeca! Nametanje osjecaja krivice svim ženama, pricanje prica o princu na bijelom
konju svim djevojcicama, nije slucajno. Crkva, Država, Muškarci, Moc,Vlast, svi oni žele u nama ubiti životnu radost. Kad nam otmu životnu radost, mi žene, krecemo za muškarcima koje opsjeda jedna jedina potreba, uništiti svijet na kome živimo. Muškarci! Rušitelji! Palitelji! Ratnici!
Samoubojice!"

Ovo je odlomak iz knjige Vedrane Rudan "Ljubav na poslednji pogled".

Ima i svoj blog http://www.rudan.info/

Korišćenje sposbnosti radi ostvarivanja lične koristi čak i kada znamo da su naše metode manipulacija

Pojavilo mi se interesantno pitanje. Čitam knjigu Crni Labud, koja kaže npr da to što imamo argumente koji potvrđuju neku stvar ne znači da je ta stvar istinita. I sada ako neko zna tu logičku igranku, da li on ima etičko pravo da koristi argumente za ostvarivanje koristi za sebe.
Evo primera - čitam knjigu o zdravoj ishrani koja je prepuna pisama koji potvrđuju da je zdrava ishrana njima spasila ili poboljšala život. A u knjizi nećete naći pisma čitalaca koji nisu preživeli (iako su se hranili zdravo kao i oni što su preživeli) zato što, jel, nisu preživeli, pa ne mogu da napišu pismo.

Tako da iz ovoga proizilazi određen zaključak koji bi trebao da nekoga uveri da ovakva argumentacija nije na mestu. E sad, neko ne može to znati, pa je koristiti, i recimo da onda ta osoba ima opravdanje. A neko ko zna za taj zez da ne koristi i onda je on u recimo lošijem položaju, pošto se ponaša etički.

Istina

Ne znači da je nešto istina:
1. ako smo dugo verovali u to
2. ako nam je bilo jednostavno da verujemo u to
3. ako nam je teško da poverujemo u nešto što je suprotno našoj dosadašnjoj istini

Jednostavno čovečiji mozak nije sazdan da veruje u nešto (a to znači da ima izgrađene dobre neuro auto-puteve i da impulsi lako prolaze), i da onda to u šta smo mi verovali prestane da bude tačno zato što se realnost promenila ili to u šta smo verovali nikad i nije bilo tačno ali smo mi nekritičkim učenjem, pogotovo kada smo mali, prihvatili neke stvari kao tačne.

Čovečiji mozak još uvek funkciniše kao da je praistorijsko okruženje. Jednom naučena stvar da je tigar opasan se neće menjati do kraja života. Niti se menjala u generacijama pre toga, niti će se menjati generacijama posle toga.

U savremenom svetu, pogotovo za veštačke stvari, čovekov mozak loše funkcioniše i teško se oslobađa naučenog. Previše promena - u jednom periodu važi jedna istina, a nakon toga ona više ne važi nego važi druga, pa onda posle te druge dođe i treća istina.

Tako da prava mudrost, pročitao sam negde, ne leži toliko u sposobnosti da naučimo nešto, nego da se odučimo od nečeg. To nije lako, čak bih rekao da je fiziološki i nemoguće, tj. da čovek neupotrebom nekog neurološkog puta neće smanjiti njegovu prohodnost. Ali ono što čovek može da uradi je kreira novu istinu - novi neuro auto put. I dalje će se u njemu, pogotovo kada je emotivno pobudjen, aktivirati stari auto put i verovanje u staru istinu, ali uz vežbu i disciplinu, i novi autoput će postajati sve brži i brži, i čovek će usvajiti novu istinu. Tako će u čoveku koegzistirati stara i nova istina.

Psihološka glad

Kao sto osećamo fizičku glad - pa onda jedemo, tako treba kada osetimo nezadovoljstvo (recimo da je to psihološka "glad"), da jedemo na psihološkom nivou. Šta znači jesti na psihloškom nivou? Moja pretpostavka je da to znači raditi na ispunjavanju svojih želja i življenje događaja (ako ne celog života) koji potvrđuju našu autentičnost.

Mislim da ljudi (i ja) greše kada fizičku glad zadovoljavaju nekoliko puta dnevno, a pitanje da li i koliko puta zadovoljavaju psihološku glad i koliko je sami sebi opravdavaju i odlažu to "psihloško jelo", smatrajući ga kao manje bitna (ili manje hitna?) stvar. Moje mišljenje je i da tu vrstu gladi treba podjednako zadovoljavati kao i fizičku glad.

Jedan članak koji me je, ne znam zašto, prilično pokrenuo i motivisao

http://www.businessinsider.com/tim-armstrong-patch-aol-2013-10?op=1

Priča o CEO-u AOL-a Timu Armstrongu.

Ima puno stvari koje su interesantne u članku a jedna ću ovde da izdvojim - "underpromise and overdeliver".

Klupe u Bakarišu

Ne znam iz kog razloga, i kako mi je to doslo na pamet, ali sinoc sam kada sam legao, razmisljao kod koga su u ulici Dr. Stevana Popovica (bivsi naziv Ive Lole Ribara, a u Staparu poznata kao Bakariš) na ulici bile klupe ispred kuće, u onom delu Bakariša u kome sam ja odrastao. To je deo od Joce pa do Abića.
Idem prvo tom stranom ulice - kod Joce je bila i još uvek postoji klupa, mi je u šali zovemo parlament, pošto se tamo vode veoma važni razgovori - Staparci će znati o čemu pričam.
Onda ide kuća moga druga Steve (Šoleta). Kod njega ne mogu da se setim da li ima klupa, ali je bila sigurno.
Zatim ide Rajkina kuća. Kod njih je bila klupa, ali sada je nema. Kod komšije Slavka nema klupe, a tu nije ni postojala klupa pošto kada sam ja bio u Staparu kao dete, tu i nije bila kuća.
Kod nas, na broju 79 nije bila klupa.
Onda pored nas, kod Marinka je bila i ima klupa. Kod Ivše i Zore mislim da nema klupa, ali da je možda bila kada im je ispred kuće bio prilično razvijen šimšir.Znam da je u tom šimširu bio neki ogroman kamen - stena. Danas Ivša i Zora izlaze na ulicu i sede na pletenim stolicama.
Kod Grozde je bila i ima klupa. Onda pored nje je Vukicina kuća. Tu mislim da nikad nije bilo klupe. Onda kod Lale Aperlića je bila klupa i na toj klupi, koja je sa jedne strane bila uprta u orah sam proveo jako puno vremena. Bila je nekako mekana, niska, i na njoj smo igrali fliper. O tome kako smo pravili svoje flipere na dasci, od eksera, gumica i štipaljki ću napisati poseban članak pošto je to stvarno bilo dečije tehnloško dostignuće.
Dalje kod Tuljka je bila i mislim da još uvek ima klupa. Abićeva kuća gleda na drugu ulicu, tako da sad prelazim na preku stranu. Sa preke strane ima 2 kuće za koje nisam nikad znao ko su ti ljudi, kao što ni sada ne znam ko tamo živi. Onda dolazimo do Drage kod koga ima klupa. Onda opet jedna kuća koja je bila izgleda od nekih gastarbajtera i nisam nikad znao ko su oni i da li dolaze uopšte. Onda ide kuća Branka tesara, gde ima klupa. Pa kuća od Krstića gde je bila klupa, pa kuća od Legionara (zaboravio sam kako se zove), gde je bila klupa (naslonjena na plavo ofarbana drva), pa onda Kajina i Mirina kuća, gde je, dok sam ja bio mali, bilo glavno mesto za okupljenje i divan a ponekad i kartanje. Tu je svako veče sedelo više ljudi, i kada smo išli u selo oni se ućute kada prolazimo, zagledaju ko je to i čiji je to deran, mi smo se uvek fino javljali dobro veče,a oni su onda nastavljali sa svojim razgovorima.
Pored Kajine kuće je Drenkina kuća, ispred koje je bila klupa, pa Ikina gde je takođe bila klupa, sada ne znam, da li ima, i kuća Deje Tomića, gde je bila klupa. Kod Baće je bila klupa i kod Vlaste takođe. Kod Limara i na kraju kod Duše je bila klupa.
Dakle, puno klupa u jednoj ulici. 26 kuća. Od tih 26 kuća klupu ispred kuće je imalo 20 kuća, za 4 kuće ne mogu da se setim i samo za 2 mogu 100% da kažem da nisu imale, a jedna od te 2 nije ni postojala kada sam ja bio mali, tako da jedina kuća kada sam ja bio mali koja nije imala klupu, je kuća moga dede.
A zašto? To ću jednom drugom prilikom, kao i o značenju tih klupa šta su one predstavljale itd.

Odmaraliste u Novom Vinodolskom

Nasao sam i odmaraliste u Novom Vinodolskom. Tu sam bio u prvom i trecem(ili cetvrtom) razredu osnovne skole, znaci 1984. i 1987.(ili 1988.). Vidim da se sada prodaje, a ne znam kako je uopste i doslo u status da se prodaje...

Nadam se da cu i tamo uspeti jednom da odem.