Da cuje paradajz crkvena zvona

Danas sam sa ocem, u basti u Staparu, sejao paradajz iz semena. Posejali smo baba i ja 12x14 kucica = 168. 2 sorte - nas, Novosadski jabucar, i jedan slovenacki, neki Hajnc. Zezali smo se baba i ja, kako ce da izrastu paradajzi sa sesirima - ovi nasi sa crnim, vojvodjanskim, a ovi slovenacki, sa zelenim. Bio je to lep posao. Ono sto mi je bilo interesantno je to sto sam naucio da se paradajz seje na razmaku 50x50 cm, o 4 do 6 komada semena (sitnog) po jednoj kucici, i da se seje plitko. Pricao mi je taja, kako je baka, njegova mati, znala da kaze, da se paradajz seje tako plitko da cuje crkvena zvona :-)

Kaze jos taja, da se dubina sejanja odredjuje po velicini semena, i da se to zove nesto kao energija klijanja. Odnos izmedju dubine semena i njene velicine je 5 do 6 puta. To znaci, da ako je, npr. pasulj, 1 cm, to znaci da se onda on seje na dubinu 5 do 6 cm. A, posto je ovo seme paradajza bas sitno, recimo da je mozda 2 - 3 mm, onda se on seje plitko, do 1 cm dubine….Da cuje crkvnena zvona.

Imala je moja baka jos jednu interesantnu meru. Kada sam bio onako malo mladji, pa sam hteo da impresioniram moju baku, pa sam je pitao, bako, da li znas da se dani posle pocetka zime, produzuju. Na sta je ona rekla - znam. A znas li, bako, koliko, misleci kako nema sanse da baka to zna. A ona je rekla - produzuju se onoliko, koliko petao korakne! A ja, zacudjen, upitah, a koliko je to? I ona pokaza prstima - pa onoliko koliko petao korakne :-) Moja baka.

Povrsnost sagledavanja sveta

Kad sam bio mali, ziveo samo prvih 7 godina svog zivota u Staparu, selu. Za mene je poslednja ulica bila kraj sveta, odlazak na groblje je bio odlazak na Mesec, a odlazak od susednog sela, Brestovca, je bilo intergalakticko putovanje. Mislio sam da je Stapar najvece mesto na svetu.
Onda sam posle otisao u Sombor, grad pored Stapara, gde sam zavrsio osnovnu i srednju skolu. Dok sam ziveo u Somboru, mislio sam da je Sombor najveci grad na svetu. Onda sam otisao na studije u Novi Sad, i tu sam vec poceo da sumnjam, da Novi Sad nije najveci grad na svetu, ali sam verovao da jeste. Kada sam zavrsio studije, bio sam godinu dana u Beogradu (u vojsku), i mislio sam da je Beograd jako velik grad, najveci na svetu. Posle jos godinu dana, pa do danas sam poceo da zivim i radim u Novom Sadu, sada vec 12 godina, i za to vreme sam bio dosta po svetu, ne puno,  ali dovoljno da vidim da su sva mesta u kojima sa ziveo, mala. Danas, kad prodjem kroz Stapar, on je za mene mikro mesto.
Pa mi se otvorilo pitanje - kako to da mi se percepcija toliko promenila - da Stapar, od najveceg mesta na svetu, preraste u mikro mesto? I danas mi je sinuo jedan potencijalni odgovor - a on je povrsnost. Kada sam bio mali, nisam znao za postojanje drugih mesto, i ja sam svim svojim, duhom, dusom i telom uronio u Stapar. Ja sam njega u potpunosi prozivljavao i dozivljavao. Svaka minijaturna prica je za mene bila velika. A danas? Sve mi je malo zato sto sam postao povrsan i zato sto moje misle teze sutrasnjosti, i nisu ukotvljene u danas - nisu ukotvljenje u dozivljaj u iskustvo, nego se one vrte oko potencijalnih stvarnosti, tj. misaonih spekulacije. A te misaone spekulacije, koliko god bile tacne (ili ne?) bitne (ili, takodje ne?) nemaju tu snagu sadasnjosti. Nemaju dubinu sadasnjosti. Ne mogu da je imaju, zbog nacina na koji nas mozak radi - a to je da on interpolira rupe u percepciji. A on cim radi interpolacije, on to jedino moze da uradi sa poznatim stvarima. I tu se gubi draz misaonih spuklacija. Uronjenost u sadasnjost mi omogucava da dozivim dubinu, lepotu i kompleksnost sveta. Sada je bogato dubinom. Sada su ljudi koji su oko tebe sa svojim stvarnim pricama. To nisu ljudi iz misaonih spekulacija. To su ljudi - dobri, losi, srednji, ovakvi, onaki, ali to su ljudi sa svojim trenutnim zivotom i svojim zivotnim pricama, dozivljajima. To je priroda. To su stvarne zivotne okolnosti.
Dakle, coveku (meni) ce biti dovoljan i jedan mikro svet, ako uspem da pustim da ga dozivljavam. Coveku je dovoljno da bude u kontaktu sa trenutnim zivotom da bi kroz njega osetio dubinu, slozentost, cudnost i lepotu - da bi doziveo. 

Odličan Vladeta

Informacije -> Znanje -> Saznanje

https://www.youtube.com/watch?v=GmK2hVC7nf8

Slab - priznajem!

Danas sam gledao razne slike, od 2007 pa na ovamo. I ono sto sam shvatio gledajuci ih je da je najgore sto se desilo u tom vremenu, a sto bih hteo da zakljucim i da to popravim, je da covek izgubi ljude sa kojima je proveo jaako puno vremena i imao solidne odnose. Nauk je taj, da covek, tj. ja, i nasuprot jakim negativnim emocijama, koje su posledica ko zna kakvih sve sranja, ne smem i necu da postupim u skladu sa njima, zato sto sam, postupajuci u skladu sa njima, oterao od sebe skoro sve ljude sa kojima sam imao blizi ili dalji kontakt. Mogu ja sad da razvodnjavam pricu o tome kako su nam se putevi razisli, ali ja priznajem sa svoje strane - kriv sam zato sto sam bio slab.

How context give a meaning to the facts?

I am thinking about one array which is holding some numbers. These number can be anything, money, pears, stars, number of people. 12, 15, 32, 11, etc. Only by looking at these data, we can not conclude what these data represents in reality.

If we know some information about context in which this array is used, we can start guessing what these numbers in array can be. If the now that context is agriculture (for example) we can narrow our presumption to that context, and remove (for example) stars, an leave money, pears, and looots more which all can be put into context of agriculture.

So, it means that if we know more about context, we should be able to guess more easily what these facts are. But, the question is - how much we would need to know about context that we were able to give a meaning to these facts? Is this question correct? Or maybe the question would be - which model we would use to represent our reality(context) and our facts and how we can find line where these models and facts meet.

Why I started to think about? Because I asked myself - can we trust the facts if we do not understand the context? Can we take facts seriously (or should we trust them), if we do not know about context? And, since we can not know to the details about many contexts, does it mean that we should only believe (trust) the facts, which are coming from the context we absolutely know?  Does context can affect the "truthfulness" of some facts? Are facts context independent, and they represent the truth regardless of context in which they are used? Is it possible to alter the facts by manipulating context in which these facts exist? What is the name of the discipline (science) which can help me finding answers to these questions?  

Osećaj i slojevi sigurnosti

Kada sam bio srednje mali, recimo 10tak godina, brat i ja smo delili malu dečiju sobu. Ona je izgledavala ovako: kada se uđe u nju, vrata se nisu mogla otvoriti do kraja, pošto su udarala u krevet koji se stojao sa leve strane sobe i išao je sve do prozora koji je bio u čelu sobe, znači dužina sobe je bila nekih 2 i po metra. Pored kreveta, a ispod prozora je bio moj radni sto, pored stola mali prolaz, i pored prolaza narandžasti, dečiji orman koji je bio na desnom zidu. Širina sobe je bila tu negde oko 2 i po metra. Pored ormana ispust za dimnjak, i u desnom ćošku mala termo peć. Pored peći mali prolaz, i između peći i vrata, bela polica sa 4 nivoa. Znači, površina sobe oko 6 m2....

I ja se nikad i nigde nisam osećao sigurnije nego u toj sobi, tih godina...

Scena koja mi je u glavi - ja sedim za tim stolom i sastavljam lego kocke. Voleo sam da pravim kamione sa više spratova, to su bile više neke univerzalne, transportne mašine. U sobi je mir. Nisam se tih godina bavio muzikom, to je došlo posle. Ja sam koncentrisam nad time što radim, i uživam u tome. Iako ih ne čujem, znam da su dve sobe dalje (između moje sobe i dnevne sobe je predsoblje) moji roditelji. Iako ja toga tada nisam bio svestan, ali oni su bili zid o kojeg su se razbijale sve nevolje spoljnog sveta - za mene su oni bili apsolutna zaštita.

Pored toga, znao sam da imam babe i dede. Jedne, očeve roditelje, iz Stapara, i druge, mamine roditelje, iz Bačkog Brestovca. Oni, iako su živeli desetak kilometara dalje, su me voleli, i mi smo često išli kod njih, i oni povremeno dolazili kod nas, su vršili svoju zaštintičku funkciju, dobro i sa ljubavlju.

Uvek smo imali životinje u kući, tj. u kući i dvorištu - papagaje, grlice, koke, golubove, zečeve, morke. U bašti je bilo svega, a u prednjem dvorištu cveće. Taj red, uređenost, život i obilje je meni tada (nesvesno) davao osećaj sigurnosti.

Ponekad je dolazila kod nas, i ostajala više meseci, najčešće preko zime, mamina baba, Rođena, kako smo je zvali, Angelina Sogić. Ona je bila tiha, i rekao bih stroga, nije nas mnogo mazila, ali je odrađivala poslove po kući, ispraćala i dočekivala mene i brata iz škole. Nju ni tad nisam doživljavao kao zaštitu - verovatno zbog nedostatka topline koji nije krasio njen rad. Ali objektivno, i ona je bila zaštita.

Onda relativno širok i blizak krug rođaka, najviše ujak.

Tu su onda još bile komšije, sa kojima smo pričali, znali ih po imenu, išli kod njih kad nam pređe lopta ogradu, jednom me je i komšinica čuvala - popeo sam se na zid do nje, pošto sam se plašio da ostanem sam kod kuće i ona me je onda tako čuvala, tako što ja sedim na zidu između našeg i njenog dvorišta.

Čak na kraju i majkine i tajine kolege sa posla - roditelji su me ponekad vodili na posao, i njihove kolege su bile jako prijateljski nastrojeni, sećam se nasmejanih i zadovoljnih ljudi.

I na kraju, država tj. vreme koje je tad bilo. Kako god da je bilo, bio je neki red, i bilo je mira, bilo je poštovanja, ljudi, posla, novca dovoljno.

A danas? Svi ti slojevi zaštite su nestali, i ja sam taj koji stoji na vetrometini i pravim zaštitu za svoga sina. Babe i dede su pomrli, roditelji su relativno stari, i njih više, iako me vole, ne doživljavam kao zaštitu, živim u stanu, živim u drugom gradu, živim u drugoj i drugačijoj sobi, nema životinja, bašte, cveća, o državi ne vredi ni govoriti. Komšije u zgradi ni ne znam kako se zovu, niti imam nekon kontakta sa njima sem kurtoaznog javljanja. Sa rodbinom sam u manjem kontaktu i manje bliskom. Prijatelja slabo imam. Moj sin ne zna ni gde radim, ni ko su mi kolege, i postoji i zabrana dovođenja dece na radno mesto. Svi slojevi zaštite su nestali i dodir sa golom realnošću me onespokojava. Nema zaštite, makar subjektivne, a realnost je prilično surova.

Kako oživeti tu dečiju sobu...Kako se desilo to da su sve zaštite razorene...Da li su se i moji roditelji osećali kao ja danas, ili je onda stvarno bilo drugačije...Mogu li ja opet stvoriti te slojeve zaštite...Da li je nesigurnost svetsko i širom rasprostranjeno osećanje...

Programirano ponašanje

Sve češće imam priliku da vidim da se ljudi u stvari najviše ponašaju po programu. Ja, kad god imam vremenu, sedam za računar, to je moj najčesći program, kojeg vučem još od detinjstva...Iako mi je to posao, ja posle radnog vremena, i uvece sedim za računarom. Sloboda? Ma daj...Sloboda zahteva racionalnu odluku i borbu protiv programa(navike). A to je sve tako teško - i doneti odluku, a još teže se držati te odluke, zato što što one nisu program, navika, nego je to nešto što mora da se izgradi. Ne kažu džabe oni motivacioni gurui (to su oni što znaju ženske - Kišprdilov dr Svetislav) da ako hoćete nešto da uvedete u svoj život pretvorite to u naviku, pošto navika iziskuje najmanje energije da se mlatimo sa njom - ni ne osetiš da si je uradio.
Onda imamo onu izreku - rob svojih navika.
Kako za ponasanje, tako važi i za emocije. I emocije su navika. Mi ćemo najverovatnije na jednu istu stvar, uvek ili skoro uvek, reagovati na isti način, bilo to ispravno ili ne, zato što smo tako naučili, kad smo bili mali, tako nam je mozak izgrađen, napravljeni su nam autoputevi od neurona. Interesanto je da se prvo nauče emocije, pa tek onda onaj racionalni deo. To je verovatno zbog evolucije, tj. da su emocije ranije nastale, i da je njihova "moždana anatomija" razrađenija, a verovatno su u početku i potrebnije emocije.
Tako da, neko ko stalno sprema stan, kad ode negde, čak i u goste, uzme i sprema. Ode kod roditelja, sprema, ode kod momka, sprema.
Svesnost o načini rada ovog ljudskog programa mi samo malo olakšava da sa njim izađem na kraj. Najčešće mi služi samo da pomoću njega opravdam svoje ponašanje i doživljaj sveta. Teško je ne ponašati se i ne reagovati na naučen način...A najgore je u stvari kad su navike ponašanja i reagovanja loše - još kad su dobre, može da prođe, nije to sloboda, ali ne šteti baš puno.
Sa druge strane, koja je alternativa navikama? Da provedemo X vremena svaki put kada treba da odlučimo nešto i još X*X vremena da to i uradimo? Jedino što mi pada na pamet je na neki način svesnost i evaluacija postupaka i emocija - imamo li korist ili štetu od određenog ponašanja, i ako imamo štetu onda menjati. Što je opet borba sa samim sobom i svojim "slabostima"...