Sve češće imam priliku da vidim da se ljudi u stvari najviše ponašaju po programu. Ja, kad god imam vremenu, sedam za računar, to je moj najčesći program, kojeg vučem još od detinjstva...Iako mi je to posao, ja posle radnog vremena, i uvece sedim za računarom. Sloboda? Ma daj...Sloboda zahteva racionalnu odluku i borbu protiv programa(navike). A to je sve tako teško - i doneti odluku, a još teže se držati te odluke, zato što što one nisu program, navika, nego je to nešto što mora da se izgradi. Ne kažu džabe oni motivacioni gurui (to su oni što znaju ženske - Kišprdilov dr Svetislav) da ako hoćete nešto da uvedete u svoj život pretvorite to u naviku, pošto navika iziskuje najmanje energije da se mlatimo sa njom - ni ne osetiš da si je uradio.
Onda imamo onu izreku - rob svojih navika.
Kako za ponasanje, tako važi i za emocije. I emocije su navika. Mi ćemo najverovatnije na jednu istu stvar, uvek ili skoro uvek, reagovati na isti način, bilo to ispravno ili ne, zato što smo tako naučili, kad smo bili mali, tako nam je mozak izgrađen, napravljeni su nam autoputevi od neurona. Interesanto je da se prvo nauče emocije, pa tek onda onaj racionalni deo. To je verovatno zbog evolucije, tj. da su emocije ranije nastale, i da je njihova "moždana anatomija" razrađenija, a verovatno su u početku i potrebnije emocije.
Tako da, neko ko stalno sprema stan, kad ode negde, čak i u goste, uzme i sprema. Ode kod roditelja, sprema, ode kod momka, sprema.
Svesnost o načini rada ovog ljudskog programa mi samo malo olakšava da sa njim izađem na kraj. Najčešće mi služi samo da pomoću njega opravdam svoje ponašanje i doživljaj sveta. Teško je ne ponašati se i ne reagovati na naučen način...A najgore je u stvari kad su navike ponašanja i reagovanja loše - još kad su dobre, može da prođe, nije to sloboda, ali ne šteti baš puno.
Sa druge strane, koja je alternativa navikama? Da provedemo X vremena svaki put kada treba da odlučimo nešto i još X*X vremena da to i uradimo? Jedino što mi pada na pamet je na neki način svesnost i evaluacija postupaka i emocija - imamo li korist ili štetu od određenog ponašanja, i ako imamo štetu onda menjati. Što je opet borba sa samim sobom i svojim "slabostima"...
Onda imamo onu izreku - rob svojih navika.
Kako za ponasanje, tako važi i za emocije. I emocije su navika. Mi ćemo najverovatnije na jednu istu stvar, uvek ili skoro uvek, reagovati na isti način, bilo to ispravno ili ne, zato što smo tako naučili, kad smo bili mali, tako nam je mozak izgrađen, napravljeni su nam autoputevi od neurona. Interesanto je da se prvo nauče emocije, pa tek onda onaj racionalni deo. To je verovatno zbog evolucije, tj. da su emocije ranije nastale, i da je njihova "moždana anatomija" razrađenija, a verovatno su u početku i potrebnije emocije.
Tako da, neko ko stalno sprema stan, kad ode negde, čak i u goste, uzme i sprema. Ode kod roditelja, sprema, ode kod momka, sprema.
Svesnost o načini rada ovog ljudskog programa mi samo malo olakšava da sa njim izađem na kraj. Najčešće mi služi samo da pomoću njega opravdam svoje ponašanje i doživljaj sveta. Teško je ne ponašati se i ne reagovati na naučen način...A najgore je u stvari kad su navike ponašanja i reagovanja loše - još kad su dobre, može da prođe, nije to sloboda, ali ne šteti baš puno.
Sa druge strane, koja je alternativa navikama? Da provedemo X vremena svaki put kada treba da odlučimo nešto i još X*X vremena da to i uradimo? Jedino što mi pada na pamet je na neki način svesnost i evaluacija postupaka i emocija - imamo li korist ili štetu od određenog ponašanja, i ako imamo štetu onda menjati. Što je opet borba sa samim sobom i svojim "slabostima"...
Нема коментара:
Постави коментар