Odličan Vladeta

Informacije -> Znanje -> Saznanje

https://www.youtube.com/watch?v=GmK2hVC7nf8

Slab - priznajem!

Danas sam gledao razne slike, od 2007 pa na ovamo. I ono sto sam shvatio gledajuci ih je da je najgore sto se desilo u tom vremenu, a sto bih hteo da zakljucim i da to popravim, je da covek izgubi ljude sa kojima je proveo jaako puno vremena i imao solidne odnose. Nauk je taj, da covek, tj. ja, i nasuprot jakim negativnim emocijama, koje su posledica ko zna kakvih sve sranja, ne smem i necu da postupim u skladu sa njima, zato sto sam, postupajuci u skladu sa njima, oterao od sebe skoro sve ljude sa kojima sam imao blizi ili dalji kontakt. Mogu ja sad da razvodnjavam pricu o tome kako su nam se putevi razisli, ali ja priznajem sa svoje strane - kriv sam zato sto sam bio slab.

How context give a meaning to the facts?

I am thinking about one array which is holding some numbers. These number can be anything, money, pears, stars, number of people. 12, 15, 32, 11, etc. Only by looking at these data, we can not conclude what these data represents in reality.

If we know some information about context in which this array is used, we can start guessing what these numbers in array can be. If the now that context is agriculture (for example) we can narrow our presumption to that context, and remove (for example) stars, an leave money, pears, and looots more which all can be put into context of agriculture.

So, it means that if we know more about context, we should be able to guess more easily what these facts are. But, the question is - how much we would need to know about context that we were able to give a meaning to these facts? Is this question correct? Or maybe the question would be - which model we would use to represent our reality(context) and our facts and how we can find line where these models and facts meet.

Why I started to think about? Because I asked myself - can we trust the facts if we do not understand the context? Can we take facts seriously (or should we trust them), if we do not know about context? And, since we can not know to the details about many contexts, does it mean that we should only believe (trust) the facts, which are coming from the context we absolutely know?  Does context can affect the "truthfulness" of some facts? Are facts context independent, and they represent the truth regardless of context in which they are used? Is it possible to alter the facts by manipulating context in which these facts exist? What is the name of the discipline (science) which can help me finding answers to these questions?  

Osećaj i slojevi sigurnosti

Kada sam bio srednje mali, recimo 10tak godina, brat i ja smo delili malu dečiju sobu. Ona je izgledavala ovako: kada se uđe u nju, vrata se nisu mogla otvoriti do kraja, pošto su udarala u krevet koji se stojao sa leve strane sobe i išao je sve do prozora koji je bio u čelu sobe, znači dužina sobe je bila nekih 2 i po metra. Pored kreveta, a ispod prozora je bio moj radni sto, pored stola mali prolaz, i pored prolaza narandžasti, dečiji orman koji je bio na desnom zidu. Širina sobe je bila tu negde oko 2 i po metra. Pored ormana ispust za dimnjak, i u desnom ćošku mala termo peć. Pored peći mali prolaz, i između peći i vrata, bela polica sa 4 nivoa. Znači, površina sobe oko 6 m2....

I ja se nikad i nigde nisam osećao sigurnije nego u toj sobi, tih godina...

Scena koja mi je u glavi - ja sedim za tim stolom i sastavljam lego kocke. Voleo sam da pravim kamione sa više spratova, to su bile više neke univerzalne, transportne mašine. U sobi je mir. Nisam se tih godina bavio muzikom, to je došlo posle. Ja sam koncentrisam nad time što radim, i uživam u tome. Iako ih ne čujem, znam da su dve sobe dalje (između moje sobe i dnevne sobe je predsoblje) moji roditelji. Iako ja toga tada nisam bio svestan, ali oni su bili zid o kojeg su se razbijale sve nevolje spoljnog sveta - za mene su oni bili apsolutna zaštita.

Pored toga, znao sam da imam babe i dede. Jedne, očeve roditelje, iz Stapara, i druge, mamine roditelje, iz Bačkog Brestovca. Oni, iako su živeli desetak kilometara dalje, su me voleli, i mi smo često išli kod njih, i oni povremeno dolazili kod nas, su vršili svoju zaštintičku funkciju, dobro i sa ljubavlju.

Uvek smo imali životinje u kući, tj. u kući i dvorištu - papagaje, grlice, koke, golubove, zečeve, morke. U bašti je bilo svega, a u prednjem dvorištu cveće. Taj red, uređenost, život i obilje je meni tada (nesvesno) davao osećaj sigurnosti.

Ponekad je dolazila kod nas, i ostajala više meseci, najčešće preko zime, mamina baba, Rođena, kako smo je zvali, Angelina Sogić. Ona je bila tiha, i rekao bih stroga, nije nas mnogo mazila, ali je odrađivala poslove po kući, ispraćala i dočekivala mene i brata iz škole. Nju ni tad nisam doživljavao kao zaštitu - verovatno zbog nedostatka topline koji nije krasio njen rad. Ali objektivno, i ona je bila zaštita.

Onda relativno širok i blizak krug rođaka, najviše ujak.

Tu su onda još bile komšije, sa kojima smo pričali, znali ih po imenu, išli kod njih kad nam pređe lopta ogradu, jednom me je i komšinica čuvala - popeo sam se na zid do nje, pošto sam se plašio da ostanem sam kod kuće i ona me je onda tako čuvala, tako što ja sedim na zidu između našeg i njenog dvorišta.

Čak na kraju i majkine i tajine kolege sa posla - roditelji su me ponekad vodili na posao, i njihove kolege su bile jako prijateljski nastrojeni, sećam se nasmejanih i zadovoljnih ljudi.

I na kraju, država tj. vreme koje je tad bilo. Kako god da je bilo, bio je neki red, i bilo je mira, bilo je poštovanja, ljudi, posla, novca dovoljno.

A danas? Svi ti slojevi zaštite su nestali, i ja sam taj koji stoji na vetrometini i pravim zaštitu za svoga sina. Babe i dede su pomrli, roditelji su relativno stari, i njih više, iako me vole, ne doživljavam kao zaštitu, živim u stanu, živim u drugom gradu, živim u drugoj i drugačijoj sobi, nema životinja, bašte, cveća, o državi ne vredi ni govoriti. Komšije u zgradi ni ne znam kako se zovu, niti imam nekon kontakta sa njima sem kurtoaznog javljanja. Sa rodbinom sam u manjem kontaktu i manje bliskom. Prijatelja slabo imam. Moj sin ne zna ni gde radim, ni ko su mi kolege, i postoji i zabrana dovođenja dece na radno mesto. Svi slojevi zaštite su nestali i dodir sa golom realnošću me onespokojava. Nema zaštite, makar subjektivne, a realnost je prilično surova.

Kako oživeti tu dečiju sobu...Kako se desilo to da su sve zaštite razorene...Da li su se i moji roditelji osećali kao ja danas, ili je onda stvarno bilo drugačije...Mogu li ja opet stvoriti te slojeve zaštite...Da li je nesigurnost svetsko i širom rasprostranjeno osećanje...

Programirano ponašanje

Sve češće imam priliku da vidim da se ljudi u stvari najviše ponašaju po programu. Ja, kad god imam vremenu, sedam za računar, to je moj najčesći program, kojeg vučem još od detinjstva...Iako mi je to posao, ja posle radnog vremena, i uvece sedim za računarom. Sloboda? Ma daj...Sloboda zahteva racionalnu odluku i borbu protiv programa(navike). A to je sve tako teško - i doneti odluku, a još teže se držati te odluke, zato što što one nisu program, navika, nego je to nešto što mora da se izgradi. Ne kažu džabe oni motivacioni gurui (to su oni što znaju ženske - Kišprdilov dr Svetislav) da ako hoćete nešto da uvedete u svoj život pretvorite to u naviku, pošto navika iziskuje najmanje energije da se mlatimo sa njom - ni ne osetiš da si je uradio.
Onda imamo onu izreku - rob svojih navika.
Kako za ponasanje, tako važi i za emocije. I emocije su navika. Mi ćemo najverovatnije na jednu istu stvar, uvek ili skoro uvek, reagovati na isti način, bilo to ispravno ili ne, zato što smo tako naučili, kad smo bili mali, tako nam je mozak izgrađen, napravljeni su nam autoputevi od neurona. Interesanto je da se prvo nauče emocije, pa tek onda onaj racionalni deo. To je verovatno zbog evolucije, tj. da su emocije ranije nastale, i da je njihova "moždana anatomija" razrađenija, a verovatno su u početku i potrebnije emocije.
Tako da, neko ko stalno sprema stan, kad ode negde, čak i u goste, uzme i sprema. Ode kod roditelja, sprema, ode kod momka, sprema.
Svesnost o načini rada ovog ljudskog programa mi samo malo olakšava da sa njim izađem na kraj. Najčešće mi služi samo da pomoću njega opravdam svoje ponašanje i doživljaj sveta. Teško je ne ponašati se i ne reagovati na naučen način...A najgore je u stvari kad su navike ponašanja i reagovanja loše - još kad su dobre, može da prođe, nije to sloboda, ali ne šteti baš puno.
Sa druge strane, koja je alternativa navikama? Da provedemo X vremena svaki put kada treba da odlučimo nešto i još X*X vremena da to i uradimo? Jedino što mi pada na pamet je na neki način svesnost i evaluacija postupaka i emocija - imamo li korist ili štetu od određenog ponašanja, i ako imamo štetu onda menjati. Što je opet borba sa samim sobom i svojim "slabostima"...

Zima detinjstva

Da li je moguce da je zivot u stvari potraga za izgubljenim, nevinim, bezbrinim, dozivljajima iz detinjstva? Naravno da se zivot moze provesti i na drugaciji nacin, ali da li su ti ostali nacini "zadovoljavajuci"?
Setao sam danas ulicom. Napolju je bio sneg. Prosao sam pored komsijine cuprije sa koje sam se kao decak spustao sankama, pre 30tak godina. Kakav sam flashback imao! Kao da sam sebe video kako se spustam. Video sam gustinu snega, sanke, neociscen put - tada jos nije tom ulicom prolazilo toliko automobila. Zamalo su mi krenule suze. Morao sam dosta da se kontrolisem da bih prebacio misli na neku drugu temu. Naravno, znam razne tehnike, i razna objasnjenja kako da se izborim sa "down" osecanjima, i mogu skoro uvek da ih proimenim - morao sam da naucim to, ali…Sta nije u redu sa tom slikom detinjstva? Razumljivo je da zalim za njom, ali ne smem sebi da dozvolim da razmisljam o njoj, posto me nemogucnost povratka i izvesnost protoka vremena i promena, dovodi do tuge i depresije.
Naravno, kao neki racionalni odgovor bi bio - ok, pronadji sta je u toj slici bitno za tebe, koja je sustina te slike i probaj da je rekonstruises u realnom, tekucem vremenu. Ali imam dosta pesimisticna ocekivanja o mogucnosti ostvarenja toga…Glavna stvar koja mi to ometa je racio. On previse kalkulise. Ne dozvoljava stanje "nekalkulisanosti". Kao kod Ekart Tole-a, mozak je od sluge (alata) postao gospodar. Sa 10 godina sam imao manje mozga i lakse sam mogao da upadnem u flow. Lakse sam mogao da ga ne cujem. Lakse sam mogao da se prepustim situaciji. Nisam imao briga. Mama i tata su radili i bili zadovoljni, dolazili su kuci, to je bilo 80ih, i drzava je bila manje vise normalna. Oni su bili bezbrizniji nego ja sad(ili ja to sebi tako opisujem, ko zna, mozda i njima nije bilo lako?). A moje zelje su bile samo da se igram! Da pravim iglo, da se sankam, da gledam vatru kako gori u Kreki Veso, idem u skolu, gledam kako pada sneg, prolecuci preko snopa svetlosti ulicne svetiljke. Nisam razmisljao o smislu toga, ucinkovitosti toga, potrebi toga. Nisam sumnjao, nisam preispitivao, nisam vrednovao, nisam imao sud... Takodje me niko nije ni gnjavio oko toga. Mogao sam da budem bezbrizan. Mogao sam da se prepustim (cak ne ni na silu, da ja sad nesto sebi kazem, vidi kako lep sneg, nego je to bilo prirodno, da ne kazem, instinktivno, stanje!!!).
Sad na netu pronalazim neku super cool teoriju - mindfulness. Da li je to to? Jel se to mozda prevodi sa svesnost? (zar nije to conciousness?). Koja je to teorija\praksa koja dovodi do tog stanja?
Jedino sto mi pada na pamet je (sic!) ono sto znam :-) Da je pravi uspeh hriscanina da bude dete -  da dozivljava svet kako dete, posto je to cist dozivljaj. Blago niscima duhom, njihvo je carstvo nebesko. To niscima duhom moze da se tumaci - cistog srca, dobri, kao deca(valjda?). Dakle, to osecanje, bezvremenosti, radoznalosti, otvorenosti, mira, ljubavi(da, ljubav od roditelja, baba i deda, cak imam utisak i da je i drzava na neki svoj cudan nacin tada pokazivala neku vrstu zainteresovanosti - stalo joj je do mene, dok danasnju drzavu ne zanimam ni u kom aspektu, imam utisak da bi samo htela da me se otrese).
Blazenstvo detinjstva. Blazanstvo…i opet pitanje - da li je moguce blazenstvo bez detinjstva? Za vernike mozda. A za mene? Racionalni pristup opisan gore!!! Damn! Necu...

Asocijacije - Stapar

Jaša Božin, Vrbana, Ćoroš, zadnja kapija prema Vrbani, kako se zvao pas (Bobi?) koji je stajao na vratima i kao dete nisam smeo da prodjem pored njega, iako je imao taman lanac da ne može da me dohvati. Taj pas je bio jako privržen Jaši i baba Mari. Kada je baba Mara umrla 1985. on je sa Jašom išao na groblje, a posle, kada je Jaša umro u 90. godini, išao je sam na groblje. Ode od kuće, nadje grob, bude malo tamo i vrati se. Posle, kada su prodavali kuću, su morali da ga ubiju, pošto je na sve režao...
Helikopter koji se pustao rukama, i onda se ono gore odlepi od držalja, i taj leteći deo završi na krovu. Grožđe. Prednja leva soba, na kraju gonka puna sa okrunjenim kukuruzom na podu. Poljski WC. Štala u kojoj je bio konj - Riđa. Mašina za sejanje žita. Fijaker. Američki ključ za drvenu vrata. Drvena kapija. Klupa ispred kuće. Ispred klupe kanal u koji sam upao nekoliko puta, i kvasio se, dok su baba i deda dizali kukuruze na tavan. Onda ja odem kod babe. Nije me bio strah da će me baba grditi. Bila je dobrodušna žena. Anica Depalov, rođena Božin, od oca Jakova (Jaše) Božinog i Mare Božin (rođene Radin). Letnja kuhinja sa zidanim šporetom, baba Mara u crnom, sa naočarima, zemljani pod, pravi mi topljeni sir u šerpici i kaže kako je to najpoznatije švajcarsko jelo. Meni je bilo obično, ništa specijalno. Gonak. Česma ispred kuće. U kući nije bilo vode, nego su svu vodu morali da vade iz bunara. Sude je baba Mara prala u vangli, a pošto nije koristila hemiju, tu vodu su posle davali svinjama kao pomije. Kupatilo nisu imali, kupali su se u koritu. Leti u letnjoj kujni, zimi u kuhinji - rašire pokrovac, stave korito, naspu vode. Moj otac, Vitomir Depalov, kaže, da je tamo proveo dobar deo svog detinjstva i da je prao noge u "tanuru". Tanur za pranje nogu - drveni lavor. Kaže da je bio dobar zato što se u njemu ne ohladi voda. Kaže da je izgledao kao u drvetu izdubljena rupa.
Zima - Đurđic, svečari. Po mraku, posle zabavišta, idem kod njih na svečare. Sneg. Ulično osvetljenje. Ogrizine. Paorska peć. Otvaram ložište i gledam kako gori vatra unutra. Iz njega izbija jara. Ložilo se iz kuhinje. Vrata crna. Sa druge strane, u dnevnoj sobi, klupa oko paorske peći. Paorska peć je u uglu sobe, i sa dve strane ima klupu. Klupa sa druge strane dodiruje prozor i može da se sedi i gleda napolje. Zidni sat. Radio. Mašina za šivenje. Gramofon. Ikona. Baba Marin i deda Jašin krevet - 2 komada koji se dodiruju čelima. Čiviluk. Slike Sofije, Miladina, teče (Dejana Volića - Deje, muža rođene sestre moje bake, Mile) kad je bio mornar.
Deda Jaša dolazi kod nas konjem - Riđa vuče konjsku prikolicu. Vozio je bicikl skoro do svoje 90.te godine.
Brijao se Jaša na malo ogledalo koje bilo nasađeno na kutiju u kojoj je stojao pribor za brijanje.