Životni pobednik

Čitajući "Životni pobednik", knjigu Mjuriel Džejms i Doroti Džongvard, naleteo sam na referencu na jedan članak iz TA Žurnala (TAJ) iz aprila 1972. sa naslovom:

"What do you do when your script runs out?"

Pošto slučajno imam na CDu taj članak, pročitah ga i evo poente priče:

"Constructive goals are essential for developing a winner script for her remaining life's time.
Goals are more likely to be winner goals if they are based on the reality of talents and potentials of the woman. Vocational and educational consuling are often neccessary to help establish these data. She needs to work hard gathering realistic, Adult information about herself and her possibilities. Her therapy "homework" is centered around gathering this information and setting and reaching goals."

Jeste da se radi o ženi, i šta ona da radi kada njen script "istekne", ali mislim da se ovde radi o generalno dobro receptu kako da se napravi pobednički script.

Nastavak o relativnoj i apsolutnoj vrednosti

Istražujući i družeći se sa ljudima koji mi otrkivaju svoje svetova, naleteo sam na Vitgenštajna. I drugi pdf koji sam krenuo da čitam je već uveo pitanje apsolutne i relativne vrednosti. Pošto mislim da je važan pažnje kačim ga u ovom blogu, ako skontam kako se to radi kroz ovaj alat.

Link na dokument je ovde.

Samo jedan kratak pasus, koji me totalno razvalio, a uzet iz gornjeg dokumenta:

"Etika, ukoliko proističe iz želje da se kaže nešto o krajnjem smislu života, apsolutnom dobru,
apsolutnim vrednostima, ne može biti nauka. Ono što ona govori ne dodaje ništa našem
znanju o svetu u bilo kom smislu. Pa ipak, ona je svedočanstvo o jednoj sklonosti ljudskog
uma koju ja lično ne mogu a da duboko ne poštujem i ne bih je, po cenu mog života, izložio
podsmehu."

Dragon Age Origins

Parafraziran citat iz igre: "Važnost neke stvari zavisi od perspektive iz koje se ta stvar posmatra."
Wow. To znači, da ako je nekome nešto jako važno, drugome ta ista stvar može da izgleda potpuno nevažna. Opet se zalazi u zona nemanja apsolutnih vrednosti. A to opet znači da je čovek mera svih stvari!!! Uf bre, kako to zvuči.

Izgleda da se iz te podele mogu da se izvuku neki generalni pravci:
1. Pojedinac kao mera stvari.
2. Postojanje apsolutnih vrednosti.
3. ? sigurno ima još pravaca ?

Čim sam ovo napisao, odmah sam se setio Braće Karamazova i priče Ivana Karamazova na istu temu. Neverovatno kako je Dostojevski to napisao.

Što se mene lično tiče, ako pretpostavim postojanje ta 2 pristupa, ne sviđa mi se ni jedan. Postojanje apsolutnih vrednosti vodi ka neslobodi, tj. nekakav spolnji faktor(van čoveka) diktira vrednosti, šta treba. šta ne treba, šta je dobro, šta nije dobro, šta se sme i šta se ne sme. Na drugom kraju spektra ako je pojedinac mera stvari, i on određuje šta je važno a šta nije važno (bitno?) to vodi ka narcizmu, sujeti, nemogućnosti prihvatanja drugih ljudi(hmm ovo bi trebalo razraditi, tj. pojasniti šta je tu loše ako je čovek mera stvari).
Ako posmatram samo sebe i kako ja doživljavam to pitanje, ja sam negde između te dve krajnosti. Mada je malo čudno kako te dve krajnosti mogu da koegzistiraju, pošto su isključive, to su babe i žabe, "eksluzivno ili", tj. oko jedne ili oko druge može da se oformi neka subkategorija, ali ne vidim (trenutno :-) ) kako uopšte nešto može da se nađe u preseku te dve kategorije.

Torba kao ogledalo

Imam 33 godine.

Evo necenzurisanog sadržaja moje torbe, koje je stalno uz mene, kada idem na posao, sa njega, po gradu.

Stvari koje su uvek u njoj:
- kafetin (lek protiv jače glavobolje)
- šumeće tablete magnezijuma(protiv slabije glavobolje)
- vlažne maramice za nedaj-bože
- uputstvo za novi transecnd USB hard diks -> pravim digitalnu biblioteku
- papirne maramice
- zdravstvena knjižica
- konac za zube

U glavnoj pregradi:
- drvene bojice
- hemijska olovka (skoro potrošena)
- kesa u koju svako jutro stavim jabuku kada idem na posao
- zaostali račun za krem kafu (mmmmm...) iz Greenet Kafea
- "Životni pobednik" - Mjuriel Džejms i Doroti Džongvard - knjiga iz TA u izdanju Psihopolisa
- scrapbook - sveska u koju pišem kada mi nešto podne na pamet, planovi, ideje, rasporedi
- "Report on Project Management in NASA" - našao link sa Peter Norvigovog sajta. Director of research in Google. Wow :-) preterani gari.
- note iz kojih sam sa horom Sveti Georgije pripremao koncert u Kotoru, leto 2009. i iz kojih pripremamo i kompozicije za Božićni koncert.
- kišobran
- i hit, juče ga našao na desktopu svoga računara na poslu, rad "The Role of Deliberate Practice in the Acquisition of Expert Performance" autora K. Anders Ericsson, Ralf Th. Kramp and Clemens Tesch-Romer. Link na njega opet našao na Norvigovom sajtu.

"Život umije biti lijep". Pogotovo subotom poslepodne, kada i pišem ovo. A napolju se namešta da padne sneg. Cool ;-)))

Uveren sam da ova torba opisuje mene u dobroj meri. Kao što se vidi, u spisku nisam naveo "cojones" hehe.

Pre svega život

Često mi se desi da odlutam, ali na svu sreću, ponekad se nešto desi u životu pa me prosvetli i podseti me na pravi put. Radi se o pitanju, šta je najvažnije u životu. Ne šta je smisao života, nego upravo to, šta je najvažnije u životu. I kratak odgovor: najvažniji je život, u svom biološkom smislu.

A evo i dokaza za tu tvrdnju. Neverovatno koliko smo opterećeni gomilom, a u poslednje vreme ta gomila raste i raste, stvari koje nas bomarduju sa svih strana, koje ulete u život i kažu "Ja sam najvažnija". Pa nam je onda važan posao, koliku platu imamo, da li možemo da se pohvalimo sa nečim, da li smo bili na nekom letovanju, da li imamo auto, kuću, stan, decu, ženu, fakultet, mainstream život ili offstrem život i trilion drugih stavri. Pa smo onda još dodatno opterećeni pitanjima izgleda, popularnosti, moći, zajednice.

I sad treba zamisliti situaciju, gde saznamo da npr. bolujemo od neke opake bolesti tipa raka. I šta nam je tad najvažnije u životu?????? Da li bi nam tada palo na pamet da razmišljamo o tome da li sam bio na 10 ili 15 putovanja, da li sam se nekom dopao/la, da li sam proveo dovoljno vremena na poslu? Ništa od toga. Pravi i jedini odgovor bio bio "Život mi je najbitniji, tj. zdravlje!"

I onda se ja upitam, posebno kada je lep dana u proleće i kada prilika za cenjenje života ima na svakom koraku:"Da li je potrebno da se razbolim da bih saznao šta je najvažnije, tj. da bih krenuo da cenim život?????!!" To je moje lutanje. Često se život i zdravlje uzimaju kao datost i manje više nešto što se podrazumeva. A kako nam je ono dato, i nismo morali da se otkinemo od posla/rada da bismo došli do njega, pošto nam i zdravlje i život pripadaju po rođenju, onda to ne umemo ni da cenimo. I zato što to imaju i drugi, pa nas onda to ne čini pojedincem.

(O tome zašto je čoveku toliko bitno da bude individua ću, nadam se, kada još sazrim i umudrim, pisati naširoko i nadugačko. Samo kratko, da ne ulazim previše, možda je to ok, i tako je dobro i treba da bude, ali da je problem način i sredstva kojima neko postoje individua. Opet ona Vladetina podela na individuu i ličnost. To ću proučiti :-)

I to je pogrešna, konzumentska logika. Nikad nisam zadovoljan ovim što imam, hoću još!!! Hoću veštačke sise, dupe plastično, hoću nova kola, hoću, hoću, hoću i samo hoću!!!!! I zar je to što nam donosi novi poredak vrednosti. Ovde ću sad sam sebe ispraviti, sećajući se predavanja Vladete Jerotića koji je rekao da nama zapad i zapadna kultura nudi i puno toga i dobrog (pored lošeg) i da je na nama da napravimo filter za gluposti i da prihvatimo, koliko možemo dobre stvari.

Sad već čujem u sebi glas(hmm, ko to kaže u meni): "Ali tako je ljudski želeti" O, daaa. Ajmo se izvlačiti na floskule. Evo jedne fenomenalne izjave Viktora Frankla: "Naravno da čovek poseduje instinkte, ali ovi instinkti ne poseduju njega. Mi nemamo ništa protiv instinkata, niti protiv toga da ih čovek prihvati. Ali mi smatramo da to prihvatanje mora, takođe, pretpostaviti mogućnost odbacivanja. Drugim rečima mora postojati sloboda odlučivanja." Ovo je malo u vezi sa onim što sam pričao gore, ali kao što je Frankl rekao za instinkte tako i mi možemo da kažemo za "naučena" ponašanja i želje.

Da se vratim na poentu: svaki put kada smo nesrećni, ne treba da budemo. Imamo život, biološki život. A on sam po sebi već predstavlja takvo čudo da samo kada se zamislimo malo nad time što smo dobili i što imamo, to je neprocenjivo bogatstvo. I treba da budemo srećni zbog toga, i da cenimo to. I potrebno je brinuti o životu i zdravlju jer jedino iz života i zdravlja mogu da proisteknu i ostale dobre životne stvari.

Yes man

Svako moje "Da" mi je donelo nekakav rast u zivotu. Iskustvo = rast. Čak i iz negativnih, teških i loših iskustava, sam vremenom, srećom, uspeo da izvučem nekakav zaključak i korist.
"Ne" je blokirajuće. Iz "Ne" ne proizilazi nikakva akcija. "Ne" je stagnacija i odbacivanje šansi.
A onda je pitanje, zašto češće ne govorim "Da"? Kod mene je "Ne", i pored svesti o korisnosti "Da" prilično dominantno. Verovatno iz straha da neki problem koji normalno donosi prihtavanje nečega, neću uspeti da rešim. Za više "Da" treba više vere u sebe. Ali ne može se čekati da vera i samopouzdanje porastu pa da se tek onda kaže "Da". Da bi vera narasla, prvo mora da bude "Da". "Da" čak i nasuprot strahu da se ono izrekne. I onda tako redom, malo "Da", pa malo više samopouzdanja, pa malo jače "Da" itd. Jedno drugo vuče i gradi.
Sad se setih austrijskog pisca(kome zaboravih ime) koji je pisao o motivaciji i smislio kako je on to nazvao, "model piva". 10% količinski problema težine 150%. 75% količinski problema težine 100% - 110% (Mihalj Čiksentmihalj bi rekao "flow") i preostalih 15% količinski rutinskih problema, čija težina nije velika.
Al sam sada svašta izmešao u ovom postu. Ali kasno je, a ja sam umoran. Poruka je jasna, rekao bih :-)
Borislav Pekić je živeo od 1930 - 1992 godine. Ždral se na latinskom zove Grus grus.

Čopor (tekst napisan 2002. godine)

Ovaj tekst sam vizionarski napisao 2002. godine, negde proleće/leto. Ne bih ga ni publikovao ovde da ova tema nije sada postala aktuelna. Malo je naivno napisan, sada bih ga verovatno malo drugačije napisao, ali je poruka ista.

" Radnja se dešava u udubljenju ćiriličnog slova P, koga tvore delovi zgrade studenstkog doma Novi B, u Novom Sadu. Dva sata je iza ponoći. Svojim plamenom vatra crta nemirne senke na zidinama Doma, a oko nje stoji budući intelektualni krem ove države, i priziva duhove prošlosti, prošla vremena, i prošle ratove.

Silna se tu sermija iskupila: Ćiriličari, Obražani, Otačastvenici, Levaci i Dešnjaci, Narodnjaci i pripadnici plemena Gornjih i Donjih Homo Erectusa. Od Sapiensa ni S! Mada su različiti, uspeli su da se slože u zajedničkoj molitvi, i svu energiju su usmerili ka želji za njeno ostvarenje.

Da bi molitva bila bolje prihvaćena i lakše izgovorena, oni sveti čin obavljaju uz sakralne tonove najboljih srpskih pesama "Straže Đenerala Draže", "Ratovaće, ako bude sreže", "Čase lomim, ruke mi krvave".

Slušao sam i divio se nenadmašnoj suptilnosti sa kojom je čopor uspevao da artikuliše svoje emocije, na jedan neviđen i originalan način. Njihova sposobnost izražavanja je u tom transu dovedena do vrhunca i liči na urlanje uz vatru, korišćenjem jednosložnih reči i prostih rečenica...

Zamišljam u njihovim glavama slike raznih M-ova, T-ova, kolaca, bodeža, osvete, noževa, sekira, kratkih mačeva i pištolja dugih cevi, krvi... Jer kakav bi to ritual bio ako bar krvi i slomljenih čaša ne bi bilo?

Mladunci, deset godina odgajani na crnom mleku mržnje, su stasali. U njihovim ustima su reči koje su njihovi očevi i majke sa istim takvim žarom izgovarali početkom 90-ih godina, dok je nacionalizam još bio igračka i dete, i dok se maštalo o ciljevima, teritorijama, svim Srbima u jednoj državi, Srbiji do Tokija... Pre nego što je neko krenuo da se bavi ostvarivanjem tih želja i maštarija.

Kako je kratko pamćenje čopora! Ili se možda varam? Možda oni žele da se istorija ponovi, nebi li se ispravile nanesene nepravde: "O bože rata, prebaci nas samo malo u ono vreme, samo malo da budemo u prošlosti, da pokoljemo ono što je preteklo. Još samo nekoliko desetina, stotina, hiljada.... Ma daj nam samo jednog, da osetimo tu slast, jer prošle su već godine, a čopor se zaželeo krvi."

Kako li tek razmišlja statistički prosečan čovek, kada mlad i obrazovan, koji bi trebao da bude nosilac zdravih ideja i tolerancije sanja o Dražama, oslobadjanjima, ratovima, rušenjima, Radovanima i Slobodanima!? Šta očekivati od države koju će jednog dana, što je dosta verovatno, povesti jedan od pripadnika čopora? Pazimo, oni su jaki, oni su uporni, oni su opasni, njih ima, oni su sposobni da se izbore za vlast!

Putniče, kada kročis u tamnu šumu, i čuješ zvuke koji te plaše, ne stavljaj ni mere ni granice svome opravdanom strahu. Okreni se i beži! Jer to su zvuci divljeg čopora. Da, došao si u Zemlju Srbiju. Ovde se opet oštre kandže i bele očnjaci. I jedino će krv moći da umiri čopor koji zavija."

Glup i zao

Kaže Tomas Hobs za Sokrata: "Zalagao se za princip po kome se bolje živi čineći dobro nego zlo. Ako skoro niko to ne shvata, to je zato što su većina ljudi neznalice i brkaju imati sa postojati. Zli ljudi, naime, još pre nego što su zli, oni su glupi.
Da se rodio četiri veka kasnije, samo zbog ove misli, Sokrat, umesto da bude osuđen da ispije kukutu, bio bi razapet na krst. "

Putovanje nakraj noći - Luj-Ferdinand Selin

"Možda to i tražimo u životu, samo to, najveću moguću žalost, da bismo postali ono što jesmo pre no što ćemo umreti."

Želim dakle postojim

Ja i dan danas sa poštovanjem prelistavam album sa sličicama praistorijskih životinja koje je skupljala moja majka, i rekao bih, kad je već bila student biologije. Ja sam skupljao pet edicija albuma: Svetsko prvenstvo u fudbalu u Španiji 1982, Tarzana 1983, Štrumfove 1984, Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku 1986 i Evropsko prvenstvo u fudbalu Holandiji 1988. To mu dođe, otprilike, jedan album godišnje, a taman su i sličice toliko dugo izlazile. Današnji roditelji mi kažu da sličive izlaze oko dve (2) nedelje, i da u tom periodu može da se skupi album, ako se skupi, skupi, i odmah se prelaz na neki novi, šareniji.

Ne znam tačno za spisak igračaka kojima se igrala moja majka kada je bila mala, sem da su pravili neke topove i kolače od blata. Otac je imao jedan aluminijumski avion. Brat i ja smo već bili bolji, pa smo imali igračaka koje su mogle da stanu u tri ili četiri kutije za cipele. Današnja deca imaju brda igračaka. Čitave sobe sa igračkama.

Mi živimo u pedocentričnom društvu. Dete je centar svega. Taj pojam sam čuo od dr Zorana Milivojevića koji mi je predavao TA(Transakciona analiza, pravac u psihologiji), samo što mislim da on pod tim pojmom podrazumeva fizičko dete, ali ja bih dodao da se ovde i radi i o detetu koje postoji u odrasloj osobi. I kako je dete centar sveta, njegova psihologija upravlja svetom, a to je potrošačka psihologija, psihologija nezasite želje(hoću!!!) . Dete svoju egzistenciju izjednačava sa ispunjenjem želja, i kada mu nije ispunjena želja, onda ono gorko i neutešno plače, pošto, kažu psiholozi, ono svoje neispunjenje želje doživljava kao bol. Kod deteta je vidim = želim, tj. želim sve što vidim.

Postoje neke dve životne zone. Zona preživljavanja i zona udobnosti. U svakoj od tih zona postoje određena pravila. U Zoni preživljavanja su najverovatnije živeli naši roditelji, babe i dede, dok mi, većinom, koliko god male ili velike plate imali, živimo u Zoni udobnosti. Zona udobnosti podrazumeva zadovoljavanje želja. Ali mislim da tu i nastaje problem. OK je zadovoljavati želje, ali šta se dešava kada zadovoljavanje želja postane imperativ, tj. kada zadovoljavanje želje postane smisao života??? Još više stvari, putovanja, eksluzivnih izlazaka, najnovijih mobilnih(detetu u zabavištu treba mobilni????). I da stvar bude još gora, mediji još dodatno rasplamsavaju i stvaraju želje koje nam ni na pamet ne bi palo da imamo.

Ja zbog toga već jedno 4 godine živim bez televizora, i ne želim da ga imam. Ja i ovako imam želja, a ne da mi reklame, ili emisije stvaraju još. Mislim da time što nemam TV mogu da više osluškujem sebe, i da ne gubim vreme na zombiranje. Pod zombiranjem podrazumevam buljene u TV, gde ti lik sa TV otvori lobanju, i saspe ti kanticu gluposti i smeća u glavu, i onda ti zatvori lobanju. Posle tog čina, ostajem kao zombi(Homer Simpsonksi „dough“!!).

Mislim da smo ga ugasili sa ovakvim pristupom životu, i da nas on nigde neće dobro odvesti.

Smisao u dva koraka

Kaže dr Justin Popović: „Produžite ma koji problem do kraja, on će se neminovno izviti u problem smrti. Otuda, od rešenja problema smrti leži rešenje svih ostalih problema.“

I sam, svojom logikom, još pre nego što sam imao priliku da bilo gde ovo pročitam, dođoh do sličnog zaključka. Moja priča je ovako nekako išla. Da ne bih konstantno ostao kod prvog problema prihvatanja Boga, a to je pitanje njegovog postojanja, na koje nikakvom ni logikom ni činjenicama nisam mogao da dam odgovor, pokušao sam da se više uzaludno ne zamaram time, jer jednostavno na tako nešto nije moguće dati logičan odgovor.

Umesto toga pitanja, postavio sam aksiom:“Bog postoji“ da bih mogao da nastavim sa svojim zaključivanjem dalje. Evo čak i sad kada sam napisao „Bog postoji“, ponovo sam osetio ono neverovatno smirenje, kao i kada sam prvi put o tome razmišljao. Zašto? Zato što već u prvoj narednoj logičkoj iteraciji pronalazim smisao življenja, pošto ga ta pretpostavka odmah stvara.

Prihvatanjem te pretpostavke, Boga, a njega kao alegorije besmrtnosti, odmah dolazimo do toga, da sve što radimo, svaka mala stvar koju smo uradili, napravili, učinili, nije samo za sada, ili za neki kratak rok važenja, nego je to nešto što će beskonačno imati uticaj. Na primer, ako učinim nekome nešto dobro, to će ostati na mojoj pozitivnoj „saldovnoj“ strani ne samo 2 minuta posle toga, dok sam sabe pohvaljivao što sam uradio dobru stvar, nego ja taj svoj „račun“ nosim sa sobom i posle smrti, tako da ću ja i posle smrti, u nekom tamo svetu, koga neminovno stvara verovanje u Boga, imati taj osećaj dobrote i smislenosti!!!

Što će reći, ako prihvatim da ovo što radim, nije kratkog veka, nego beskonačnog, odmah želim i više takvih stvari da uradim, pošto sama ta beskonačnost daje smisao tom delanju, jer i to delanje nastavlja da živi beskonačno, tj. nije besmisleno, tj. ono je smisleno, tj. moj život prihvatanjem Boga dobija smisao.

A o temi koja neminovno sledi i čija prva rečenica bi počela sa „međutim...“, drugi put :-)

Filozofija

Neverovatna količina međusobno suprotstavljenih istina!!! Pa ko bih ja trebao da budem da bih mogao da otkrijem pravu? Da li ću konačno poverovati u Boga, zato što vera, tj. usvajanje apsolutnih vrednosti, aksioma, daje makar nekakvu stabilnu podlogu?
A možda je to nerealno, i možda i glupo, očekivati apsolutne vrednosti? Pa zar mi nije super bio primer gde neke dve naizgled nespojive stvari koegzistiraju zajedno, i čak pomažu jedna drugoj? A možda taj primer govori u prilog apsolutnoj istini :-)
I onda oni pametnjakovići koji pričaju da je ceo život u stvari potraga za smislom, koga nećeš naći, ali iako to znaš da ga nećeš naći, moraš da nastaviš da ga tražiš!!! Au brale.
Sa druge strane, kakav bi to bio život, ako bi mu smisao davale konzumerska roba, vesti koje su danas interesantne, a sutra već nisu, porno glumice, brzi kvizovi, ....
I onda se dođe možda do zaključka da je istina negde na sredini između čiste filozofije i čiste potrošačke logike, gde gomilanje materijalnog pretstavlja smisao. A kako je to moguće, matematički, da se dokaže, da nešto može da ima i karakteristike jednog i karakteristike drugog? Da ne znači onda to da True/False matematika ne valja???? Ili da ne valja za neke primere? A kako da se ja, inženjer, što mu dodje nešto kao metamatičar, odviknem od crno-belog pristupa?
Pa zar sam mozak ne teži da mu činjenice sa kojma raspolaže budu kongruentne, i da odbacuje one koje narušavaju taj neki logički mir? Zato što postojanje suprotstavljenih činjenica stvara disbalans, a on nije prijatan, i mi težimo da uspostavimo "harmoniju" a to znači izbaciti uljeza. A možda je baš uljez istinit...i tako u krug.
Damn.

Baka

Moja baka, Anica Depalov, Ana, je ušla u svoju 83ću godinu. Nocas sam je sanjao, u njenoj tipičnoj ulozi, kako se vraća sa njive, i kako silazi iz prikolice. Bilo mi je čudno, kako još uvek može da se penje i silazi, ali znajući kakav je čovek, mogao sam da razumem.
A ona je takva kombinacija da nisam mogao da ne poželim da i ja budem makar malo kao ona. Možda bi njena najbolja definicija bila nasmejani borac :-) U snu sam posebno video njene oči, koji su se i pored bora i smežuranog lica smejale. Kakvu je samo životnu energiju imala moja baka. Jednom smo tako pričali, pošto sam je pitao kako su se stvari odvijale kod nas u porodici, tj. navodio sam je da mi priča o prošlosti, i ono što je na mene ostavilo najveći utisak je sledeća rečenica:"Da mi se samo svojih kola uhvatiti, i ni na šta se neću žaliti." Pozadina te priče je da su posle rata svi ljudi u selu, Staparu, morali da daju svoju zemlju u zadrugu, i onda je su tu, zajedničku zemlju, svi oni koji su dali zemlju, zajedno morali da rade. Nisam najbolje ispratio šta tu baš nije dobro bilo, ali u svakom slučaju su bili siromašni u tom periodu, i cela ta priča baš nije funkcionisala. Uveče su se svi ti radnici, seljaci, vraćali sa njiva kućama, u starim seoskim kolima, koje su vukli konji, i verovatno se žalili jedni drugima.
I onda su oni rešili da napuste zadrugu, dobili su jedan, manji deo, svoje zemlje nazad i krenuli da rade. I to je bio taj korak kada je moja baka znala da sve što bude radila da joj neće biti teško, zato što za sebe radi. I tako je bilo.
Ja sam se na sceni pojavio malo kasnije, jedno 30tak godina, oni su još uvek bili mladi i radili su, i mogu da kažem da mi je baka( kao verovatno i većina drugih baka tog kova) radila nenormalno puno, sve moguće poslove, od kuvanja, spremanja kuće, rada na njivi, čišćenja i hranjenja krava, kokošaka, svinja, ovaca, rada u bašti...i uvek je bila dobro raspoložena, ne nasmejana, ali je iz nje sijalo isijavalo zadovoljstvo!!!
Svaka čast takvim ljudima, starog kova, koji su imali zdrav, težak, ispunjen i zadovoljan život.

Kada sam je skoro pitao da li bi opet htela da proživi još jednom, rekla je:"Ne daj Bože da moram još jednom kroz sve to da prođem, dosta joj je bilo jedanput." Ja sam to drugačije shvatio. Ona je svoj život živela i proživela, i nije joj potreban još jednan da bi možda nešto ispravila, drugačije uradila. E to je za mene jedan pravi život. Život sa smislom.

Ona se ne plaši smrti, zato što u njenom životu, njena smrt ne predstavlja tragediju, nego logičan završetak jedne ispričane priče.

Moja baka :-)