Pre svega život

Često mi se desi da odlutam, ali na svu sreću, ponekad se nešto desi u životu pa me prosvetli i podseti me na pravi put. Radi se o pitanju, šta je najvažnije u životu. Ne šta je smisao života, nego upravo to, šta je najvažnije u životu. I kratak odgovor: najvažniji je život, u svom biološkom smislu.

A evo i dokaza za tu tvrdnju. Neverovatno koliko smo opterećeni gomilom, a u poslednje vreme ta gomila raste i raste, stvari koje nas bomarduju sa svih strana, koje ulete u život i kažu "Ja sam najvažnija". Pa nam je onda važan posao, koliku platu imamo, da li možemo da se pohvalimo sa nečim, da li smo bili na nekom letovanju, da li imamo auto, kuću, stan, decu, ženu, fakultet, mainstream život ili offstrem život i trilion drugih stavri. Pa smo onda još dodatno opterećeni pitanjima izgleda, popularnosti, moći, zajednice.

I sad treba zamisliti situaciju, gde saznamo da npr. bolujemo od neke opake bolesti tipa raka. I šta nam je tad najvažnije u životu?????? Da li bi nam tada palo na pamet da razmišljamo o tome da li sam bio na 10 ili 15 putovanja, da li sam se nekom dopao/la, da li sam proveo dovoljno vremena na poslu? Ništa od toga. Pravi i jedini odgovor bio bio "Život mi je najbitniji, tj. zdravlje!"

I onda se ja upitam, posebno kada je lep dana u proleće i kada prilika za cenjenje života ima na svakom koraku:"Da li je potrebno da se razbolim da bih saznao šta je najvažnije, tj. da bih krenuo da cenim život?????!!" To je moje lutanje. Često se život i zdravlje uzimaju kao datost i manje više nešto što se podrazumeva. A kako nam je ono dato, i nismo morali da se otkinemo od posla/rada da bismo došli do njega, pošto nam i zdravlje i život pripadaju po rođenju, onda to ne umemo ni da cenimo. I zato što to imaju i drugi, pa nas onda to ne čini pojedincem.

(O tome zašto je čoveku toliko bitno da bude individua ću, nadam se, kada još sazrim i umudrim, pisati naširoko i nadugačko. Samo kratko, da ne ulazim previše, možda je to ok, i tako je dobro i treba da bude, ali da je problem način i sredstva kojima neko postoje individua. Opet ona Vladetina podela na individuu i ličnost. To ću proučiti :-)

I to je pogrešna, konzumentska logika. Nikad nisam zadovoljan ovim što imam, hoću još!!! Hoću veštačke sise, dupe plastično, hoću nova kola, hoću, hoću, hoću i samo hoću!!!!! I zar je to što nam donosi novi poredak vrednosti. Ovde ću sad sam sebe ispraviti, sećajući se predavanja Vladete Jerotića koji je rekao da nama zapad i zapadna kultura nudi i puno toga i dobrog (pored lošeg) i da je na nama da napravimo filter za gluposti i da prihvatimo, koliko možemo dobre stvari.

Sad već čujem u sebi glas(hmm, ko to kaže u meni): "Ali tako je ljudski želeti" O, daaa. Ajmo se izvlačiti na floskule. Evo jedne fenomenalne izjave Viktora Frankla: "Naravno da čovek poseduje instinkte, ali ovi instinkti ne poseduju njega. Mi nemamo ništa protiv instinkata, niti protiv toga da ih čovek prihvati. Ali mi smatramo da to prihvatanje mora, takođe, pretpostaviti mogućnost odbacivanja. Drugim rečima mora postojati sloboda odlučivanja." Ovo je malo u vezi sa onim što sam pričao gore, ali kao što je Frankl rekao za instinkte tako i mi možemo da kažemo za "naučena" ponašanja i želje.

Da se vratim na poentu: svaki put kada smo nesrećni, ne treba da budemo. Imamo život, biološki život. A on sam po sebi već predstavlja takvo čudo da samo kada se zamislimo malo nad time što smo dobili i što imamo, to je neprocenjivo bogatstvo. I treba da budemo srećni zbog toga, i da cenimo to. I potrebno je brinuti o životu i zdravlju jer jedino iz života i zdravlja mogu da proisteknu i ostale dobre životne stvari.