Kaže dr Justin Popović: „Produžite ma koji problem do kraja, on će se neminovno izviti u problem smrti. Otuda, od rešenja problema smrti leži rešenje svih ostalih problema.“
I sam, svojom logikom, još pre nego što sam imao priliku da bilo gde ovo pročitam, dođoh do sličnog zaključka. Moja priča je ovako nekako išla. Da ne bih konstantno ostao kod prvog problema prihvatanja Boga, a to je pitanje njegovog postojanja, na koje nikakvom ni logikom ni činjenicama nisam mogao da dam odgovor, pokušao sam da se više uzaludno ne zamaram time, jer jednostavno na tako nešto nije moguće dati logičan odgovor.
Umesto toga pitanja, postavio sam aksiom:“Bog postoji“ da bih mogao da nastavim sa svojim zaključivanjem dalje. Evo čak i sad kada sam napisao „Bog postoji“, ponovo sam osetio ono neverovatno smirenje, kao i kada sam prvi put o tome razmišljao. Zašto? Zato što već u prvoj narednoj logičkoj iteraciji pronalazim smisao življenja, pošto ga ta pretpostavka odmah stvara.
Prihvatanjem te pretpostavke, Boga, a njega kao alegorije besmrtnosti, odmah dolazimo do toga, da sve što radimo, svaka mala stvar koju smo uradili, napravili, učinili, nije samo za sada, ili za neki kratak rok važenja, nego je to nešto što će beskonačno imati uticaj. Na primer, ako učinim nekome nešto dobro, to će ostati na mojoj pozitivnoj „saldovnoj“ strani ne samo 2 minuta posle toga, dok sam sabe pohvaljivao što sam uradio dobru stvar, nego ja taj svoj „račun“ nosim sa sobom i posle smrti, tako da ću ja i posle smrti, u nekom tamo svetu, koga neminovno stvara verovanje u Boga, imati taj osećaj dobrote i smislenosti!!!
Što će reći, ako prihvatim da ovo što radim, nije kratkog veka, nego beskonačnog, odmah želim i više takvih stvari da uradim, pošto sama ta beskonačnost daje smisao tom delanju, jer i to delanje nastavlja da živi beskonačno, tj. nije besmisleno, tj. ono je smisleno, tj. moj život prihvatanjem Boga dobija smisao.
A o temi koja neminovno sledi i čija prva rečenica bi počela sa „međutim...“, drugi put :-)
Нема коментара:
Постави коментар