Želim dakle postojim

Ja i dan danas sa poštovanjem prelistavam album sa sličicama praistorijskih životinja koje je skupljala moja majka, i rekao bih, kad je već bila student biologije. Ja sam skupljao pet edicija albuma: Svetsko prvenstvo u fudbalu u Španiji 1982, Tarzana 1983, Štrumfove 1984, Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku 1986 i Evropsko prvenstvo u fudbalu Holandiji 1988. To mu dođe, otprilike, jedan album godišnje, a taman su i sličice toliko dugo izlazile. Današnji roditelji mi kažu da sličive izlaze oko dve (2) nedelje, i da u tom periodu može da se skupi album, ako se skupi, skupi, i odmah se prelaz na neki novi, šareniji.

Ne znam tačno za spisak igračaka kojima se igrala moja majka kada je bila mala, sem da su pravili neke topove i kolače od blata. Otac je imao jedan aluminijumski avion. Brat i ja smo već bili bolji, pa smo imali igračaka koje su mogle da stanu u tri ili četiri kutije za cipele. Današnja deca imaju brda igračaka. Čitave sobe sa igračkama.

Mi živimo u pedocentričnom društvu. Dete je centar svega. Taj pojam sam čuo od dr Zorana Milivojevića koji mi je predavao TA(Transakciona analiza, pravac u psihologiji), samo što mislim da on pod tim pojmom podrazumeva fizičko dete, ali ja bih dodao da se ovde i radi i o detetu koje postoji u odrasloj osobi. I kako je dete centar sveta, njegova psihologija upravlja svetom, a to je potrošačka psihologija, psihologija nezasite želje(hoću!!!) . Dete svoju egzistenciju izjednačava sa ispunjenjem želja, i kada mu nije ispunjena želja, onda ono gorko i neutešno plače, pošto, kažu psiholozi, ono svoje neispunjenje želje doživljava kao bol. Kod deteta je vidim = želim, tj. želim sve što vidim.

Postoje neke dve životne zone. Zona preživljavanja i zona udobnosti. U svakoj od tih zona postoje određena pravila. U Zoni preživljavanja su najverovatnije živeli naši roditelji, babe i dede, dok mi, većinom, koliko god male ili velike plate imali, živimo u Zoni udobnosti. Zona udobnosti podrazumeva zadovoljavanje želja. Ali mislim da tu i nastaje problem. OK je zadovoljavati želje, ali šta se dešava kada zadovoljavanje želja postane imperativ, tj. kada zadovoljavanje želje postane smisao života??? Još više stvari, putovanja, eksluzivnih izlazaka, najnovijih mobilnih(detetu u zabavištu treba mobilni????). I da stvar bude još gora, mediji još dodatno rasplamsavaju i stvaraju želje koje nam ni na pamet ne bi palo da imamo.

Ja zbog toga već jedno 4 godine živim bez televizora, i ne želim da ga imam. Ja i ovako imam želja, a ne da mi reklame, ili emisije stvaraju još. Mislim da time što nemam TV mogu da više osluškujem sebe, i da ne gubim vreme na zombiranje. Pod zombiranjem podrazumevam buljene u TV, gde ti lik sa TV otvori lobanju, i saspe ti kanticu gluposti i smeća u glavu, i onda ti zatvori lobanju. Posle tog čina, ostajem kao zombi(Homer Simpsonksi „dough“!!).

Mislim da smo ga ugasili sa ovakvim pristupom životu, i da nas on nigde neće dobro odvesti.