Čopor (tekst napisan 2002. godine)

Ovaj tekst sam vizionarski napisao 2002. godine, negde proleće/leto. Ne bih ga ni publikovao ovde da ova tema nije sada postala aktuelna. Malo je naivno napisan, sada bih ga verovatno malo drugačije napisao, ali je poruka ista.

" Radnja se dešava u udubljenju ćiriličnog slova P, koga tvore delovi zgrade studenstkog doma Novi B, u Novom Sadu. Dva sata je iza ponoći. Svojim plamenom vatra crta nemirne senke na zidinama Doma, a oko nje stoji budući intelektualni krem ove države, i priziva duhove prošlosti, prošla vremena, i prošle ratove.

Silna se tu sermija iskupila: Ćiriličari, Obražani, Otačastvenici, Levaci i Dešnjaci, Narodnjaci i pripadnici plemena Gornjih i Donjih Homo Erectusa. Od Sapiensa ni S! Mada su različiti, uspeli su da se slože u zajedničkoj molitvi, i svu energiju su usmerili ka želji za njeno ostvarenje.

Da bi molitva bila bolje prihvaćena i lakše izgovorena, oni sveti čin obavljaju uz sakralne tonove najboljih srpskih pesama "Straže Đenerala Draže", "Ratovaće, ako bude sreže", "Čase lomim, ruke mi krvave".

Slušao sam i divio se nenadmašnoj suptilnosti sa kojom je čopor uspevao da artikuliše svoje emocije, na jedan neviđen i originalan način. Njihova sposobnost izražavanja je u tom transu dovedena do vrhunca i liči na urlanje uz vatru, korišćenjem jednosložnih reči i prostih rečenica...

Zamišljam u njihovim glavama slike raznih M-ova, T-ova, kolaca, bodeža, osvete, noževa, sekira, kratkih mačeva i pištolja dugih cevi, krvi... Jer kakav bi to ritual bio ako bar krvi i slomljenih čaša ne bi bilo?

Mladunci, deset godina odgajani na crnom mleku mržnje, su stasali. U njihovim ustima su reči koje su njihovi očevi i majke sa istim takvim žarom izgovarali početkom 90-ih godina, dok je nacionalizam još bio igračka i dete, i dok se maštalo o ciljevima, teritorijama, svim Srbima u jednoj državi, Srbiji do Tokija... Pre nego što je neko krenuo da se bavi ostvarivanjem tih želja i maštarija.

Kako je kratko pamćenje čopora! Ili se možda varam? Možda oni žele da se istorija ponovi, nebi li se ispravile nanesene nepravde: "O bože rata, prebaci nas samo malo u ono vreme, samo malo da budemo u prošlosti, da pokoljemo ono što je preteklo. Još samo nekoliko desetina, stotina, hiljada.... Ma daj nam samo jednog, da osetimo tu slast, jer prošle su već godine, a čopor se zaželeo krvi."

Kako li tek razmišlja statistički prosečan čovek, kada mlad i obrazovan, koji bi trebao da bude nosilac zdravih ideja i tolerancije sanja o Dražama, oslobadjanjima, ratovima, rušenjima, Radovanima i Slobodanima!? Šta očekivati od države koju će jednog dana, što je dosta verovatno, povesti jedan od pripadnika čopora? Pazimo, oni su jaki, oni su uporni, oni su opasni, njih ima, oni su sposobni da se izbore za vlast!

Putniče, kada kročis u tamnu šumu, i čuješ zvuke koji te plaše, ne stavljaj ni mere ni granice svome opravdanom strahu. Okreni se i beži! Jer to su zvuci divljeg čopora. Da, došao si u Zemlju Srbiju. Ovde se opet oštre kandže i bele očnjaci. I jedino će krv moći da umiri čopor koji zavija."