Svako moje "Da" mi je donelo nekakav rast u zivotu. Iskustvo = rast. Čak i iz negativnih, teških i loših iskustava, sam vremenom, srećom, uspeo da izvučem nekakav zaključak i korist.
"Ne" je blokirajuće. Iz "Ne" ne proizilazi nikakva akcija. "Ne" je stagnacija i odbacivanje šansi.
A onda je pitanje, zašto češće ne govorim "Da"? Kod mene je "Ne", i pored svesti o korisnosti "Da" prilično dominantno. Verovatno iz straha da neki problem koji normalno donosi prihtavanje nečega, neću uspeti da rešim. Za više "Da" treba više vere u sebe. Ali ne može se čekati da vera i samopouzdanje porastu pa da se tek onda kaže "Da". Da bi vera narasla, prvo mora da bude "Da". "Da" čak i nasuprot strahu da se ono izrekne. I onda tako redom, malo "Da", pa malo više samopouzdanja, pa malo jače "Da" itd. Jedno drugo vuče i gradi.
Sad se setih austrijskog pisca(kome zaboravih ime) koji je pisao o motivaciji i smislio kako je on to nazvao, "model piva". 10% količinski problema težine 150%. 75% količinski problema težine 100% - 110% (Mihalj Čiksentmihalj bi rekao "flow") i preostalih 15% količinski rutinskih problema, čija težina nije velika.
Al sam sada svašta izmešao u ovom postu. Ali kasno je, a ja sam umoran. Poruka je jasna, rekao bih :-)
Borislav Pekić je živeo od 1930 - 1992 godine. Ždral se na latinskom zove Grus grus.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар