Između gordosti i zavisti

Imam utisak da se čovek ceo život klacka između gordosti i zavisti.

Povratak dozivljaju

Danas dok sam citao jednu knjigu, mi je palo na pamet, kako sam prvu polovinu zivota proveo citajuci knjige i uceci, da bih mogao da shvatim zivot, sebe, druge i svet, zakone po kojima se sve to odvija, da bih sada drugu polovinu zivota proveo pokusavajuci da zaboravim sve to sto sam naucio da bih se, nekad, opet, mozda, vratio onom inicijalnom, decijem dozivljaju sveta, punoce iskustava, detalja i dozivljaja, koji su mi knjige, znanje i "razumevanje?!!" (da li je to uopste bilo razumevanje?) oduzele posmatranjem odvojenih delova tog sveta, i shvatanjem sta je to "under the hood" - ispod haube. Do zadovoljavajuceg odgovora na pitanja razumevanja nisam dosao, video sam da ima raznih delova, masnih, nauljenih, jasnih i manje jasnih, koji stekecu, vrte i pokrecu celu tu masinu (od kojih me vecina nije impresionirala, bar ne sustinski), a izgubio sam onaj dozivljaj novog, nepoznatog, lepog, radosnog - to je dozivljaj deteta koje gleda vrapca, dugu, strelu kako leti, vatru kako gori, svitanje, prasinu kako leti na zraku sunca, hvata pahulje snega jezikom. Hocu taj dozivljaj nazad!

Nestanak straha od smrti suštinskim prihvatanjem njene neminovnosti

Ono što znamo više ne okupira naše misli i energiju - ne plaši nas. Pod "znamo" mislim na suštinski osećaj da je to nešto što suštinski, svojim telom, bićem, osećanjima, a i mislima (mada ovo poslednje nije nužno potrebno) znamo.
Ako nešto mislimo da znamo umom, a ne znamo osećanjima i telom, ili su čak osećanja i um u suprotnosti - tu se hvataju naše sumnje i strahovi.

Evo mog primera:"Prestao sam da se plašim smrti. Za mene je pitanje smisla rešeno. Kako se to desilo? Kako sam prestao da se plašim smrti? Smrt oca je razbila iluziju koje je moje interno dete imalo i nadalo se besmrtnosti, ali je istovremeno znalo da to baš nije tačno, pa je živelo u nekom raskoraku. Moje dete je na telesnom nivou doživelo smrt bliske osobe, ali je istovremeno i preživelo to - npr. kada su ljudi dolazili da izjave saučešće, ja sam na tom nivou, nivou deteta, osećao baskonačnu utehu. Znači dete se oslobodilo iluzije, videlo je da bol može da se podnese, da postoje mehanizmi koje može da iskoristi za zaštitu od bola, da su ljudi tu da pomognu ako treba. Izgubio sam detinjastu iluziju o besmrtnosti. Ali sa gubljenjem te iluzije mogu mnogo lakše da prihvatim smrt. Ne plašim je se više. Doživljavam je kao normalnu pojavu."

Našao sam nešto slično kod Alana Watts-a u knjizi "The book on the taboo against knowing who you are":

"This is no more saying that we ought not to fear death than I was saying that we ought to be  unselfish. Suppressing the fear of death makes it all the stronger. The point is only to know, beyond any shadow of doubt, that "I" and all other "things" now present will vanish, until this knowledge compels you to release them—to know it now as surely as if you had just fallen off the rim of the Grand Canyon."

Korist i interesovanje

Čoveku nisu prvo izrasle noge pa se onda upitao - a šta bih ja mogao da uradim sa njima, nego je potreba za nogama dala čoveku noge.

Dakle, ako smo naučili (ili učimo) neku veštinu ili osobinu, pa se tek naknadno upitamo: "A kako bih ja to mogao da iskoristim?", ukazuje na veštačku, neautentičnu, spolja diktiranu motivaciju.

Nisam protiv učenja. Takođe to nešto "veštački" naučeno može da nas dovede i do neke teme za koju ćemo biti autentično motivisani. Ono što želim da kažem je da čovek treba sluša sebe i radi ono što je on autentično, a u cilju da bude zadovoljniji u životu, i na korist sebi i drugima. To ne znači takođe potvrdu da "ako budem radio ono što volim, biću uspešan u tome", pošto je kategorija uspeha ona koja kvari gornju implikaciju. Neko može da radi što voli, bude super u tome, a da ne bude plaćen za to itd...

Za učenje je potrebna voljna aktivnost, dakle moramo da se prisilimo da učimo, pošto autentična volja brzo ispari.

Kod mene je sledeći primer - ja se npr. nikad nisam upitao, nakon što sam pročitao neku knjigu - kakvu korist bih ja sad mogao izvući iz te knjige, niti pri izboru knjige konsultujem pitanje koristi. Jer čim postavim sebi pitanje koristi, ja znam da to nije moja autentična želja i da tu stvar, za koju se pitam, kakvu bih korist imao od toga, nikad neću dovršiti. Tome svedoče većina stručnih, nepročitanih knjiga, koje sam kupovao sa stanovišta koristi, a ne sa stanovišta interesovanja za to.

Naravno, postoje (kod nekoga) i idealne kombinacije gde neko iz onoga što ga interesuje ima i korist.

Upozorenje kod nasleđivanja

Proces nasleđivanja može biti veoma bolan (čitaj skup). Država hvata ljude na kvake - nije isto prihvatiti se nasledstva i ustupiti ga, u poređenju sa odreći se nasledstva iako suštinski to završi kod iste osobe.

Posao javnog beležnika bi bio da upozori ljude na te kvake, ali on to, bar u našem slučaju nije radio, nije nas upozorio na posledice deobe koju smo načinili, kao ni na posledice tih suptilinih formulacija. A od formulacije(dakle ne suštine, nego formulacije!!) ugovora o nasleđivanju zavisi koliki će se porez platiti, a država je napravila beskonačno kvaka i rupa, na kojima ljudi koji to ne znaju, mogu da padnu, kao što smo pali ja i moja porodica.

Tako da je najsigurnije angažovati dobrog advokata, kome je to struka(nasleđivanje i porezi), kome će naravno trebati platiti tu uslugu, ali će njegova usluga biti daleko jeftinija nego što će biti plaćene greške koje će svako nevičan pravu platiti ako pokuša taj proces da izvede sam.

SFRJ i Tinder

Dok ja čitam Marka Vidojkovića o tome kako bi potencijalno izgledala Jugoslavija (SFRJ) da se nije raspala u knjizi "E baš vam hvala!", i analiziram zapise Latinke Perović o uzrocima raspada SFRJ, i još neke tako knjige, čujem, slušam vidim i ne verujem, da je nivo konzumerskog pristupa dosegao danas tako daleko, da postoji aplikacija kao što je Tinder, gde na swipe levo desno, upoznaješ i muvaš se sa nekim....Užasnut sam time i shvatio sam koliko sam mator i gde su ostale zarobljene moje misli\stil\emocije\mindeset - u SFRJ. Jesam ja prihvatio i neke nove stvari, ali te nove stvari nužno imaju neko uporište u nekom, za mene, normalnom sistemu vrednosti, dok ovaj današnji sistem vrednosti deklarišem kao potpuno, ne nenormalan, nego nakazan, glup, antidruštveni, antiljudski, nekulturni, ne znam ni sam koju više reč da nađem za to. U stvari znam - mator sam i pregazilo me vreme...ali nije mi ni žao što ne pristajem i ne učestvujem u ludačkoj civilizaciji.

(Ne)promenljivost

Pokušati zaboraviti nešto što je duboko u nama (rezultat ranog učenja) je kao pokušaj da se, na primer, zaboravi maternji jezik - ne može se svesno raditi na zaboravljanju maternjeg jezika(ovo je samo metafora za ostale, dublje, psihološke stvari).

Ono što jedino može da se uradi je da se maternji jezik ne koristi, da se ne misli na njemu, nego na stranom jeziku, i tako puno vremena(više desetina godina?), a i onda je pitanje da li ćemo ga u potpunosti zaboraviti - nećemo!! Zaboravićemo neke reči, ali jezik nećemo.

On nije dostupan našem raciju, mi ne znamo kako ga znamo, koja su njegova pravila (sem nekih, koja nisu baš intuitivna, npr. da li se da li piše zajedno ili odvojeno). Mi ne znamo ništa o jeziku, a opet znamo da ga govorimo i razumemo.

Tako je, po mome mišljenju, sa svime što čini deo ranog učenja, a to opet znači da kako smo u detinjstvu iskrojeni(kroz sve ono što je deo nas, čini nas, i ne vidimo ga u velikom mozgu - dakle nije deo mišljenja) je manje više nepromenljivo. Možemo da učimo nove obrasce, ali stari, nesvesni, stavovi i dalje deluju u nama i utiču na nas.