Kada se osećamo ekstremno, i tako duže vreme, mislimo kako samo ekstremno rešenje može da nas "izvadi" iz takvkog ekstremnog stanja. A to je pogrešno razmišljanje, indukovano tim ekstremnim nivoom nekog osećanja. Postoje jednostavna i bliža rešenja koja nikako nisu ekstremna, nego čak suptilna, koja, ako ih iskoristimo, možemo da izađemo iz tog ekstremnog stanja. Za razumevanje, evo i jedne priče, u pitanju je čista metafora. Npr. nalazimo se u sred požara, osećamo se ekstremno uplašeno, i možemo pogrešno zamišljati ekstremno rešenje kako bi bilo dobro da se pojavi džinovski helikopter sa onim buretom sa vodom, i sruči tu vodu i ugasi vatru. Ili ćemo jednostavno otvoriti vrata i izaći iz te zapaljene prostorije.
петак, 26. јул 2019.
субота, 20. јул 2019.
Idealista
Ja sam idealista. Ja ne razumem, ne mogu da razumem, ne zelim da razumem, kako funkcionise realan svet.
среда, 17. јул 2019.
Mera vrednosti života
Život nema nikakvu vrednost. Ne zato što sam ja sad depresivan, ili želim da ubijem sebe ili drugog - uopšte se ne osećam tako, nego objektivno, život nema nikakvu vrednost. Ne u smislu da je njegova cena mala, nego da je nemerljiva. Bolje da iskažem to na način da ljudski zivot ima vrednost kao život jedne ptice. Na to me je asociralo vise stvari. Jedan pogled na golubarnik u danu kada je majka na stolu poslužila kuvano golubije meso. U tom golubarniku je bilo nekoliko poštarčića a nekoliko ih je i nedostajalo, posto ih je majka zaklala. Ovi ostali golubovi (ljudi) su nastavili svoj život dalje. Pogled na golubarnik nije oslikavao nedostatak 4 mlada golubčeta.
Čak i da je njihova majka (ili naša majka) to nekako osetila i bila tužna - da li je količina tuge\ljubavi\radosti merilo vrednosti????? Ne može biti, pošto su tuga\ljubav\radost emocije koje služe samo jednom - adaptaciji! Jačina i nedostatak istog ne može da bude merilo vrednosti nečijeg zivota. Mi u stvari simuliramo vrednost. Osećamo ljubav, osećamo radost, imamo prijatelje - i onda imamo neku vrednost. A mislim da se osećanja ne mogu uzeti kao merilo vrednost tj. nevrednosti nekog života. Sam osećaj u meni mi kaže da je moj život ekvivalentan životu jednog goluba - toliko je vredan\bezvredan, toliko je osetljiv, a toliko je vredan tj. bezvredan. Istovremeno i vredan i bezvredan. Ne u smislu da ima malu cenu, nego da nema meru vrednosti. I u golubu i u meni plamti ista mala - velik iskra života. Nema razlike.
Da bi se ocenila neka vrednost nečega mora da postoji neki merni sistem kojim bi se ta vrednost izmerila. A da bi postojao sistem mora da se zna šta se zapravo meri, tj. koja je to veličina koju merimo? To što ja osećam neku svest u sebi, što se pokrećem, što osećam ljubav prema sinu, danu, što ću sutra valjda ustati živ i raditi, što će biti lep dan, što sam imao lepe dane, što sam imao ovakve i onakve dane, događaje, ljude, osećanja, sebe, zemlje, okruženja, rađanja, smrti, paklove, ratove, rajeve, knjige, dobrotu, zlo, lukavstvo - to apsolutno ne može da bude nikako povezano sa merilom bez-vrednosti jednog života. Tj. ne jednog zivota, nego Života kao univerzalnog svojstva živih i ostalih bića.
Život imamo dok smo svesni. Kad nismo svesni, nemamo život. Tako da život možemo da drugačije definišemo kao period svesnosti između trenutka rodjenja i trenutka smrti. Kada nismo svesni ne živimo život. Ali život nismo samo mi, ali nas život smo mi + ostalo. Život postoji i bez nas, ali ga mi necemo biti svesni, tako da to što je život van nas, to nije naš život - pošto ga nismo svesni. Dakle, svest o životu je život. Ovo sve ne daje odgovor na pitanje vrednosti tj. merljivosti vrednosti jednog života. A bez merljivosto nema vrednosti, opet, ne da ona ne postoji (mislim vrednost) nego ne možemo da je izmerimo. Ako nema merne jedinice, mozda to znaci da je vrednost života pogrešna i nepostojeca kategorije? Ali šta onda moze da bude postojeća kategorija? Pada mi na pamet - ispunjenost zivota - to je verovatno stanje gde je količina, intenzitet i različitost emocija u stvari mera ispunjenosti života - sto više to bolje. Ali to opet nije vrednost. To je samo ispunjenost. Zar je ispunjenost samo??
I kao što su 4 mlada goluba nestala i objektivni svet nije trepnuo, tako neće trepnuti ni kada ja nestanem. Nekima će biti zao - ali opet, tuga-ljubav ne može biti mera vrednosti mene-života, tako da iako će biti tuge i ljubavi (mozda se neko bude i radovao?) čak i da ceo svet plače ili se raduje, to ne moze biti potvrda (ali ni negacija!) vrednosti moga života. Ako nešto ne može biti ni potvrda ni negacija nečega, to znači da: ili to nije prava merna jedinica, ili da to što pokušavamo da “izmerimo” nije merljivo. Dakle, hoću da kažem, da pošto ne postoji mera vrednosti života, da onda ni vrednost života ne postoji.
Čak i kada bismo živeli milion godina, i živeli toliko dugo koliko postoji svemir, šta bi i u tom slučaju bila mera vrednosti? Da, imali bismo mnogo doživljaja, bili bismo multivečni, ali opet ne bi znali da li nam je zivot bio vredan. On bi bio vredan, ali mi ne bismo to znali, posto ne bi znali šta da merimo. Taj život bi bio sigurno bogat život - bogat svime, vremenom, aktivnostima, emocijama, doživljajima, delima i ko zna šta sve ne - ali opet, kako da znamo da li je (bio?) vredan življenja? Kako da znamo da li je život vredan življenja ako nemamo meru vrednosti nekog života, tj. ako ne znamo šta uopšte predstavlja vrednost života, a znamo da je jedini život koji je vredan življenja upravo on - vredan život, tj. život koji je vredilo živeti. Vijam svoj rep kao pas, vrtim se u krug, pokušavam da majeutičkim pristupom nešto uhvatim, ali samo vijam svoj rep. No intuitivno osećam da nisam uspeo da nadjem pa to za mene lično i znači da vrednost života nije merljiva, tj. da se život ne moze okarakterisati osobinama vredan - bezvredan. Što je u neku ruku i oslobađajuće - možemo da prestanemo da opterećujemo sebe tim pitanjem.
Nema suštinske razlike izmedju golubova u golubarniku i ljudskih života.
Čak i kada bi Bog postojao, i bilo sve tačno što piše u raznim verskim knjigama - da li ta “činjenica” menja nešto u proceni (oceni) vrednosti? Koje “feature” bismo tada imali tj. otkrili u sebi (ili van sebe?) kada bi Bog postojao? Nekakvu beskonačnost, raj, beskonačan život, beskonačne moći, nekakvo beskonačno blaženstvo. Da li bi sve to - i sve ostalo što se pridodaje Bogu pa onda valjda i nama - moglo da utiče na definiciju vrednosti čovekovog života? Da li bi nam svi ti “feature-i” koje bismo tada recimo imali, učinili da život možemo da izmerimo sa stanovišta vrednosti, da mu damo osobinu vrednosti, tj. da u njemu pronađemo vrednost? Koji bi to bio feature čijim postojanjem i mogućnošću detekcije bismo mogli reći da je život vredan?
Pada mi na pamet da život ima vrednost (možda, ovo je samo razmišljanje) dok ne postaneš svestan svega ovoga o čemu ja pišem i svih ovih pitanja i tlapnji - dakle ima vrednost dok si dete. Ajd da to izanaliziram, zašto se kao dete nisam mučio ovim pitanjima? Nisam bio svestan - samo sam upijao. Svaki dan je bio nov, svaki dan je bio uzbudljiv, zanimljiv, radostan, svaki dan je bio u boji. Ovo je paradoks - život ima vrednost sve dok se ne upitamo to pitanje, a kad se upitamo to pitanje, život postaje “nemerljiv” sa stanovišta vrednosti!! Kao Hajzenbergov princip neodređenosti - što se više pitamo o vrednosti, to nam vrednost više izmiče; prestanemo li da se pitamo, život će biti vredan življenja, ali mi nećemo biti svesni te vrednosti.
Čak i da je njihova majka (ili naša majka) to nekako osetila i bila tužna - da li je količina tuge\ljubavi\radosti merilo vrednosti????? Ne može biti, pošto su tuga\ljubav\radost emocije koje služe samo jednom - adaptaciji! Jačina i nedostatak istog ne može da bude merilo vrednosti nečijeg zivota. Mi u stvari simuliramo vrednost. Osećamo ljubav, osećamo radost, imamo prijatelje - i onda imamo neku vrednost. A mislim da se osećanja ne mogu uzeti kao merilo vrednost tj. nevrednosti nekog života. Sam osećaj u meni mi kaže da je moj život ekvivalentan životu jednog goluba - toliko je vredan\bezvredan, toliko je osetljiv, a toliko je vredan tj. bezvredan. Istovremeno i vredan i bezvredan. Ne u smislu da ima malu cenu, nego da nema meru vrednosti. I u golubu i u meni plamti ista mala - velik iskra života. Nema razlike.
Da bi se ocenila neka vrednost nečega mora da postoji neki merni sistem kojim bi se ta vrednost izmerila. A da bi postojao sistem mora da se zna šta se zapravo meri, tj. koja je to veličina koju merimo? To što ja osećam neku svest u sebi, što se pokrećem, što osećam ljubav prema sinu, danu, što ću sutra valjda ustati živ i raditi, što će biti lep dan, što sam imao lepe dane, što sam imao ovakve i onakve dane, događaje, ljude, osećanja, sebe, zemlje, okruženja, rađanja, smrti, paklove, ratove, rajeve, knjige, dobrotu, zlo, lukavstvo - to apsolutno ne može da bude nikako povezano sa merilom bez-vrednosti jednog života. Tj. ne jednog zivota, nego Života kao univerzalnog svojstva živih i ostalih bića.
Digresija o životu i svesti
Život imamo dok smo svesni. Kad nismo svesni, nemamo život. Tako da život možemo da drugačije definišemo kao period svesnosti između trenutka rodjenja i trenutka smrti. Kada nismo svesni ne živimo život. Ali život nismo samo mi, ali nas život smo mi + ostalo. Život postoji i bez nas, ali ga mi necemo biti svesni, tako da to što je život van nas, to nije naš život - pošto ga nismo svesni. Dakle, svest o životu je život. Ovo sve ne daje odgovor na pitanje vrednosti tj. merljivosti vrednosti jednog života. A bez merljivosto nema vrednosti, opet, ne da ona ne postoji (mislim vrednost) nego ne možemo da je izmerimo. Ako nema merne jedinice, mozda to znaci da je vrednost života pogrešna i nepostojeca kategorije? Ali šta onda moze da bude postojeća kategorija? Pada mi na pamet - ispunjenost zivota - to je verovatno stanje gde je količina, intenzitet i različitost emocija u stvari mera ispunjenosti života - sto više to bolje. Ali to opet nije vrednost. To je samo ispunjenost. Zar je ispunjenost samo??
I kao što su 4 mlada goluba nestala i objektivni svet nije trepnuo, tako neće trepnuti ni kada ja nestanem. Nekima će biti zao - ali opet, tuga-ljubav ne može biti mera vrednosti mene-života, tako da iako će biti tuge i ljubavi (mozda se neko bude i radovao?) čak i da ceo svet plače ili se raduje, to ne moze biti potvrda (ali ni negacija!) vrednosti moga života. Ako nešto ne može biti ni potvrda ni negacija nečega, to znači da: ili to nije prava merna jedinica, ili da to što pokušavamo da “izmerimo” nije merljivo. Dakle, hoću da kažem, da pošto ne postoji mera vrednosti života, da onda ni vrednost života ne postoji.
Čak i kada bismo živeli milion godina, i živeli toliko dugo koliko postoji svemir, šta bi i u tom slučaju bila mera vrednosti? Da, imali bismo mnogo doživljaja, bili bismo multivečni, ali opet ne bi znali da li nam je zivot bio vredan. On bi bio vredan, ali mi ne bismo to znali, posto ne bi znali šta da merimo. Taj život bi bio sigurno bogat život - bogat svime, vremenom, aktivnostima, emocijama, doživljajima, delima i ko zna šta sve ne - ali opet, kako da znamo da li je (bio?) vredan življenja? Kako da znamo da li je život vredan življenja ako nemamo meru vrednosti nekog života, tj. ako ne znamo šta uopšte predstavlja vrednost života, a znamo da je jedini život koji je vredan življenja upravo on - vredan život, tj. život koji je vredilo živeti. Vijam svoj rep kao pas, vrtim se u krug, pokušavam da majeutičkim pristupom nešto uhvatim, ali samo vijam svoj rep. No intuitivno osećam da nisam uspeo da nadjem pa to za mene lično i znači da vrednost života nije merljiva, tj. da se život ne moze okarakterisati osobinama vredan - bezvredan. Što je u neku ruku i oslobađajuće - možemo da prestanemo da opterećujemo sebe tim pitanjem.
Nema suštinske razlike izmedju golubova u golubarniku i ljudskih života.
Obrada teme uz pretpostavku da Bog postoji
Čak i kada bi Bog postojao, i bilo sve tačno što piše u raznim verskim knjigama - da li ta “činjenica” menja nešto u proceni (oceni) vrednosti? Koje “feature” bismo tada imali tj. otkrili u sebi (ili van sebe?) kada bi Bog postojao? Nekakvu beskonačnost, raj, beskonačan život, beskonačne moći, nekakvo beskonačno blaženstvo. Da li bi sve to - i sve ostalo što se pridodaje Bogu pa onda valjda i nama - moglo da utiče na definiciju vrednosti čovekovog života? Da li bi nam svi ti “feature-i” koje bismo tada recimo imali, učinili da život možemo da izmerimo sa stanovišta vrednosti, da mu damo osobinu vrednosti, tj. da u njemu pronađemo vrednost? Koji bi to bio feature čijim postojanjem i mogućnošću detekcije bismo mogli reći da je život vredan?
Pada mi na pamet da život ima vrednost (možda, ovo je samo razmišljanje) dok ne postaneš svestan svega ovoga o čemu ja pišem i svih ovih pitanja i tlapnji - dakle ima vrednost dok si dete. Ajd da to izanaliziram, zašto se kao dete nisam mučio ovim pitanjima? Nisam bio svestan - samo sam upijao. Svaki dan je bio nov, svaki dan je bio uzbudljiv, zanimljiv, radostan, svaki dan je bio u boji. Ovo je paradoks - život ima vrednost sve dok se ne upitamo to pitanje, a kad se upitamo to pitanje, život postaje “nemerljiv” sa stanovišta vrednosti!! Kao Hajzenbergov princip neodređenosti - što se više pitamo o vrednosti, to nam vrednost više izmiče; prestanemo li da se pitamo, život će biti vredan življenja, ali mi nećemo biti svesni te vrednosti.
понедељак, 14. јануар 2019.
Kultura i približavanje ljudi
Kultura je skup normi koje omogućavaju da se ljudi povežu na socijalnom nivou, ali je pogrešno očekivanje da se dublje povezivanje među ljudima može ostvariti preko kulture. Kultura je društveno kreiran konsenzus pravila. Ona nije ljudski imanentna. Ona može da posluži, možda, da privuče ljude do određene mere blizine-udaljenosti, ali da bi se ljudi nastavili dalje približavati, potrebno je odbaciti kulturne norme, postati "nekulturan". Dakle postati ono što jesi. Ono što je problem u svemu ovome je to što "kulturni" ljudi smatraju i osećaju kulturu kao deo sebe, deo visokoh vrednosti (ja sam se upitao - da nije ovu moju kulturu osmislila jedna država, Austrougarska, i ja to kao doživljavam kao neku vrednost, a suštinski ispade da je kultura političko-socijalno-društveni konstrukt) koji služi državi, donekle služi ljudima (možda?) ali ona je manje više veštačka tvorevina, a sigurno je veštačka ako preko nje hoćemo da se blisko povežemo sa ljudima.
четвртак, 22. новембар 2018.
Duhovno smirenje i dijalog ljubavi
Jedine dve stvari koje mene suštinski zanimaju su - duhovno smirenje i dijalog ljubavi koji može da vodi duhovno smirena osoba.
понедељак, 19. новембар 2018.
Odbijam! i molim se
Odbijam da prihvatim da nešto ima vrednost, samo ako je neko spreman da plati za to, tj. da je tržište mera vrednosti!
Molim se za porast ljubavi, dobrote i slobode.
Molim se za porast ljubavi, dobrote i slobode.
среда, 17. октобар 2018.
Tamo gde projektuješ sebe u budućnosti, tamo ćeš i biti
Juče sam pričao sa kolegom M. On kaže kako se bavio analizom transakcija, tipovima njihovih izolacija itd. Dakle, teška IT dubioza. Onda smo malo ogovarali kolegu X, koji je svom LinkedIn nalogu napisao kako je Team Lead, kako je bio CEO itd.
I onda mi je palo na pamet, da će u perspektivi, njih obojica doći u onu tačku u kojoj sebe vide. Kolega M. će pisati savršene aplikacije, a kolega X, koji u ovom momentu, nema ni team lead ni CEO znanja, će na kraju to i postati - zato što sebe vidi tamo i zato što sebe zamišlja tako i zato što sebe prikazuje tako - ali to sve počiva na uverenju - uverenje o tome ko smo mi zapravo i gde sebe projektujemo.
Ja nemam nikakvu projekciju sebe, ja nisam linearan nego radijalan. Ja ne mogu da se projektujem u budućnost zato što mene zanima jako puno stvari i ja se vrtim u krug. Danas sam čitao knjigu o strateškom razmišljanju. Juče mi je stigao klarinet iz Kine pa sam ga svirao. Danas sam vratio knjige Branka Ćopića i knjige o drugom svetskom ratu u biblioteku. Sutru ću svirati gitaru. Na poslu ću raditi nešto. Za vikend ću ići da se bavim seoskim radovima. Dakle, ja u budućnosti, pošto ne mogu da se projektujem linearno, mogu da pretpostavim da ću biti isto ovo što sam i danas - kvazirenesanski čovek, koji će možda i verovatno uzrastati, ali u vis, po spirali. Vrteću se po istom raznolikom krugu, možda se malo i uzdizati na tom vrćenju, ali to je to.
Ponekad, kao npr. sad, želim da budem linearniji, da vidim sebe jasnije u budućnosti. Nekako ostvarenije - raznolikost i šarolikost ne doživljavam kao ostvarenje. Čini mi se da bez projekcije sebe u budućnosti ni ne znam kuda idem - sutra će se pojaviti nova zanimacija koja će me odvući na svoju stranu, i tako dati novi zamah mojoj životnoj vrtešci.
I onda mi je palo na pamet, da će u perspektivi, njih obojica doći u onu tačku u kojoj sebe vide. Kolega M. će pisati savršene aplikacije, a kolega X, koji u ovom momentu, nema ni team lead ni CEO znanja, će na kraju to i postati - zato što sebe vidi tamo i zato što sebe zamišlja tako i zato što sebe prikazuje tako - ali to sve počiva na uverenju - uverenje o tome ko smo mi zapravo i gde sebe projektujemo.
Ja nemam nikakvu projekciju sebe, ja nisam linearan nego radijalan. Ja ne mogu da se projektujem u budućnost zato što mene zanima jako puno stvari i ja se vrtim u krug. Danas sam čitao knjigu o strateškom razmišljanju. Juče mi je stigao klarinet iz Kine pa sam ga svirao. Danas sam vratio knjige Branka Ćopića i knjige o drugom svetskom ratu u biblioteku. Sutru ću svirati gitaru. Na poslu ću raditi nešto. Za vikend ću ići da se bavim seoskim radovima. Dakle, ja u budućnosti, pošto ne mogu da se projektujem linearno, mogu da pretpostavim da ću biti isto ovo što sam i danas - kvazirenesanski čovek, koji će možda i verovatno uzrastati, ali u vis, po spirali. Vrteću se po istom raznolikom krugu, možda se malo i uzdizati na tom vrćenju, ali to je to.
Ponekad, kao npr. sad, želim da budem linearniji, da vidim sebe jasnije u budućnosti. Nekako ostvarenije - raznolikost i šarolikost ne doživljavam kao ostvarenje. Čini mi se da bez projekcije sebe u budućnosti ni ne znam kuda idem - sutra će se pojaviti nova zanimacija koja će me odvući na svoju stranu, i tako dati novi zamah mojoj životnoj vrtešci.
Пријавите се на:
Постови (Atom)