Život nema nikakvu vrednost. Ne zato što sam ja sad depresivan, ili želim da ubijem sebe ili drugog - uopšte se ne osećam tako, nego objektivno, život nema nikakvu vrednost. Ne u smislu da je njegova cena mala, nego da je nemerljiva. Bolje da iskažem to na način da ljudski zivot ima vrednost kao život jedne ptice. Na to me je asociralo vise stvari. Jedan pogled na golubarnik u danu kada je majka na stolu poslužila kuvano golubije meso. U tom golubarniku je bilo nekoliko poštarčića a nekoliko ih je i nedostajalo, posto ih je majka zaklala. Ovi ostali golubovi (ljudi) su nastavili svoj život dalje. Pogled na golubarnik nije oslikavao nedostatak 4 mlada golubčeta.
Čak i da je njihova majka (ili naša majka) to nekako osetila i bila tužna - da li je količina tuge\ljubavi\radosti merilo vrednosti????? Ne može biti, pošto su tuga\ljubav\radost emocije koje služe samo jednom - adaptaciji! Jačina i nedostatak istog ne može da bude merilo vrednosti nečijeg zivota. Mi u stvari simuliramo vrednost. Osećamo ljubav, osećamo radost, imamo prijatelje - i onda imamo neku vrednost. A mislim da se osećanja ne mogu uzeti kao merilo vrednost tj. nevrednosti nekog života. Sam osećaj u meni mi kaže da je moj život ekvivalentan životu jednog goluba - toliko je vredan\bezvredan, toliko je osetljiv, a toliko je vredan tj. bezvredan. Istovremeno i vredan i bezvredan. Ne u smislu da ima malu cenu, nego da nema meru vrednosti. I u golubu i u meni plamti ista mala - velik iskra života. Nema razlike.
Da bi se ocenila neka vrednost nečega mora da postoji neki merni sistem kojim bi se ta vrednost izmerila. A da bi postojao sistem mora da se zna šta se zapravo meri, tj. koja je to veličina koju merimo? To što ja osećam neku svest u sebi, što se pokrećem, što osećam ljubav prema sinu, danu, što ću sutra valjda ustati živ i raditi, što će biti lep dan, što sam imao lepe dane, što sam imao ovakve i onakve dane, događaje, ljude, osećanja, sebe, zemlje, okruženja, rađanja, smrti, paklove, ratove, rajeve, knjige, dobrotu, zlo, lukavstvo - to apsolutno ne može da bude nikako povezano sa merilom bez-vrednosti jednog života. Tj. ne jednog zivota, nego Života kao univerzalnog svojstva živih i ostalih bića.
Život imamo dok smo svesni. Kad nismo svesni, nemamo život. Tako da život možemo da drugačije definišemo kao period svesnosti između trenutka rodjenja i trenutka smrti. Kada nismo svesni ne živimo život. Ali život nismo samo mi, ali nas život smo mi + ostalo. Život postoji i bez nas, ali ga mi necemo biti svesni, tako da to što je život van nas, to nije naš život - pošto ga nismo svesni. Dakle, svest o životu je život. Ovo sve ne daje odgovor na pitanje vrednosti tj. merljivosti vrednosti jednog života. A bez merljivosto nema vrednosti, opet, ne da ona ne postoji (mislim vrednost) nego ne možemo da je izmerimo. Ako nema merne jedinice, mozda to znaci da je vrednost života pogrešna i nepostojeca kategorije? Ali šta onda moze da bude postojeća kategorija? Pada mi na pamet - ispunjenost zivota - to je verovatno stanje gde je količina, intenzitet i različitost emocija u stvari mera ispunjenosti života - sto više to bolje. Ali to opet nije vrednost. To je samo ispunjenost. Zar je ispunjenost samo??
I kao što su 4 mlada goluba nestala i objektivni svet nije trepnuo, tako neće trepnuti ni kada ja nestanem. Nekima će biti zao - ali opet, tuga-ljubav ne može biti mera vrednosti mene-života, tako da iako će biti tuge i ljubavi (mozda se neko bude i radovao?) čak i da ceo svet plače ili se raduje, to ne moze biti potvrda (ali ni negacija!) vrednosti moga života. Ako nešto ne može biti ni potvrda ni negacija nečega, to znači da: ili to nije prava merna jedinica, ili da to što pokušavamo da “izmerimo” nije merljivo. Dakle, hoću da kažem, da pošto ne postoji mera vrednosti života, da onda ni vrednost života ne postoji.
Čak i kada bismo živeli milion godina, i živeli toliko dugo koliko postoji svemir, šta bi i u tom slučaju bila mera vrednosti? Da, imali bismo mnogo doživljaja, bili bismo multivečni, ali opet ne bi znali da li nam je zivot bio vredan. On bi bio vredan, ali mi ne bismo to znali, posto ne bi znali šta da merimo. Taj život bi bio sigurno bogat život - bogat svime, vremenom, aktivnostima, emocijama, doživljajima, delima i ko zna šta sve ne - ali opet, kako da znamo da li je (bio?) vredan življenja? Kako da znamo da li je život vredan življenja ako nemamo meru vrednosti nekog života, tj. ako ne znamo šta uopšte predstavlja vrednost života, a znamo da je jedini život koji je vredan življenja upravo on - vredan život, tj. život koji je vredilo živeti. Vijam svoj rep kao pas, vrtim se u krug, pokušavam da majeutičkim pristupom nešto uhvatim, ali samo vijam svoj rep. No intuitivno osećam da nisam uspeo da nadjem pa to za mene lično i znači da vrednost života nije merljiva, tj. da se život ne moze okarakterisati osobinama vredan - bezvredan. Što je u neku ruku i oslobađajuće - možemo da prestanemo da opterećujemo sebe tim pitanjem.
Nema suštinske razlike izmedju golubova u golubarniku i ljudskih života.
Čak i kada bi Bog postojao, i bilo sve tačno što piše u raznim verskim knjigama - da li ta “činjenica” menja nešto u proceni (oceni) vrednosti? Koje “feature” bismo tada imali tj. otkrili u sebi (ili van sebe?) kada bi Bog postojao? Nekakvu beskonačnost, raj, beskonačan život, beskonačne moći, nekakvo beskonačno blaženstvo. Da li bi sve to - i sve ostalo što se pridodaje Bogu pa onda valjda i nama - moglo da utiče na definiciju vrednosti čovekovog života? Da li bi nam svi ti “feature-i” koje bismo tada recimo imali, učinili da život možemo da izmerimo sa stanovišta vrednosti, da mu damo osobinu vrednosti, tj. da u njemu pronađemo vrednost? Koji bi to bio feature čijim postojanjem i mogućnošću detekcije bismo mogli reći da je život vredan?
Pada mi na pamet da život ima vrednost (možda, ovo je samo razmišljanje) dok ne postaneš svestan svega ovoga o čemu ja pišem i svih ovih pitanja i tlapnji - dakle ima vrednost dok si dete. Ajd da to izanaliziram, zašto se kao dete nisam mučio ovim pitanjima? Nisam bio svestan - samo sam upijao. Svaki dan je bio nov, svaki dan je bio uzbudljiv, zanimljiv, radostan, svaki dan je bio u boji. Ovo je paradoks - život ima vrednost sve dok se ne upitamo to pitanje, a kad se upitamo to pitanje, život postaje “nemerljiv” sa stanovišta vrednosti!! Kao Hajzenbergov princip neodređenosti - što se više pitamo o vrednosti, to nam vrednost više izmiče; prestanemo li da se pitamo, život će biti vredan življenja, ali mi nećemo biti svesni te vrednosti.
Čak i da je njihova majka (ili naša majka) to nekako osetila i bila tužna - da li je količina tuge\ljubavi\radosti merilo vrednosti????? Ne može biti, pošto su tuga\ljubav\radost emocije koje služe samo jednom - adaptaciji! Jačina i nedostatak istog ne može da bude merilo vrednosti nečijeg zivota. Mi u stvari simuliramo vrednost. Osećamo ljubav, osećamo radost, imamo prijatelje - i onda imamo neku vrednost. A mislim da se osećanja ne mogu uzeti kao merilo vrednost tj. nevrednosti nekog života. Sam osećaj u meni mi kaže da je moj život ekvivalentan životu jednog goluba - toliko je vredan\bezvredan, toliko je osetljiv, a toliko je vredan tj. bezvredan. Istovremeno i vredan i bezvredan. Ne u smislu da ima malu cenu, nego da nema meru vrednosti. I u golubu i u meni plamti ista mala - velik iskra života. Nema razlike.
Da bi se ocenila neka vrednost nečega mora da postoji neki merni sistem kojim bi se ta vrednost izmerila. A da bi postojao sistem mora da se zna šta se zapravo meri, tj. koja je to veličina koju merimo? To što ja osećam neku svest u sebi, što se pokrećem, što osećam ljubav prema sinu, danu, što ću sutra valjda ustati živ i raditi, što će biti lep dan, što sam imao lepe dane, što sam imao ovakve i onakve dane, događaje, ljude, osećanja, sebe, zemlje, okruženja, rađanja, smrti, paklove, ratove, rajeve, knjige, dobrotu, zlo, lukavstvo - to apsolutno ne može da bude nikako povezano sa merilom bez-vrednosti jednog života. Tj. ne jednog zivota, nego Života kao univerzalnog svojstva živih i ostalih bića.
Digresija o životu i svesti
Život imamo dok smo svesni. Kad nismo svesni, nemamo život. Tako da život možemo da drugačije definišemo kao period svesnosti između trenutka rodjenja i trenutka smrti. Kada nismo svesni ne živimo život. Ali život nismo samo mi, ali nas život smo mi + ostalo. Život postoji i bez nas, ali ga mi necemo biti svesni, tako da to što je život van nas, to nije naš život - pošto ga nismo svesni. Dakle, svest o životu je život. Ovo sve ne daje odgovor na pitanje vrednosti tj. merljivosti vrednosti jednog života. A bez merljivosto nema vrednosti, opet, ne da ona ne postoji (mislim vrednost) nego ne možemo da je izmerimo. Ako nema merne jedinice, mozda to znaci da je vrednost života pogrešna i nepostojeca kategorije? Ali šta onda moze da bude postojeća kategorija? Pada mi na pamet - ispunjenost zivota - to je verovatno stanje gde je količina, intenzitet i različitost emocija u stvari mera ispunjenosti života - sto više to bolje. Ali to opet nije vrednost. To je samo ispunjenost. Zar je ispunjenost samo??
I kao što su 4 mlada goluba nestala i objektivni svet nije trepnuo, tako neće trepnuti ni kada ja nestanem. Nekima će biti zao - ali opet, tuga-ljubav ne može biti mera vrednosti mene-života, tako da iako će biti tuge i ljubavi (mozda se neko bude i radovao?) čak i da ceo svet plače ili se raduje, to ne moze biti potvrda (ali ni negacija!) vrednosti moga života. Ako nešto ne može biti ni potvrda ni negacija nečega, to znači da: ili to nije prava merna jedinica, ili da to što pokušavamo da “izmerimo” nije merljivo. Dakle, hoću da kažem, da pošto ne postoji mera vrednosti života, da onda ni vrednost života ne postoji.
Čak i kada bismo živeli milion godina, i živeli toliko dugo koliko postoji svemir, šta bi i u tom slučaju bila mera vrednosti? Da, imali bismo mnogo doživljaja, bili bismo multivečni, ali opet ne bi znali da li nam je zivot bio vredan. On bi bio vredan, ali mi ne bismo to znali, posto ne bi znali šta da merimo. Taj život bi bio sigurno bogat život - bogat svime, vremenom, aktivnostima, emocijama, doživljajima, delima i ko zna šta sve ne - ali opet, kako da znamo da li je (bio?) vredan življenja? Kako da znamo da li je život vredan življenja ako nemamo meru vrednosti nekog života, tj. ako ne znamo šta uopšte predstavlja vrednost života, a znamo da je jedini život koji je vredan življenja upravo on - vredan život, tj. život koji je vredilo živeti. Vijam svoj rep kao pas, vrtim se u krug, pokušavam da majeutičkim pristupom nešto uhvatim, ali samo vijam svoj rep. No intuitivno osećam da nisam uspeo da nadjem pa to za mene lično i znači da vrednost života nije merljiva, tj. da se život ne moze okarakterisati osobinama vredan - bezvredan. Što je u neku ruku i oslobađajuće - možemo da prestanemo da opterećujemo sebe tim pitanjem.
Nema suštinske razlike izmedju golubova u golubarniku i ljudskih života.
Obrada teme uz pretpostavku da Bog postoji
Čak i kada bi Bog postojao, i bilo sve tačno što piše u raznim verskim knjigama - da li ta “činjenica” menja nešto u proceni (oceni) vrednosti? Koje “feature” bismo tada imali tj. otkrili u sebi (ili van sebe?) kada bi Bog postojao? Nekakvu beskonačnost, raj, beskonačan život, beskonačne moći, nekakvo beskonačno blaženstvo. Da li bi sve to - i sve ostalo što se pridodaje Bogu pa onda valjda i nama - moglo da utiče na definiciju vrednosti čovekovog života? Da li bi nam svi ti “feature-i” koje bismo tada recimo imali, učinili da život možemo da izmerimo sa stanovišta vrednosti, da mu damo osobinu vrednosti, tj. da u njemu pronađemo vrednost? Koji bi to bio feature čijim postojanjem i mogućnošću detekcije bismo mogli reći da je život vredan?
Pada mi na pamet da život ima vrednost (možda, ovo je samo razmišljanje) dok ne postaneš svestan svega ovoga o čemu ja pišem i svih ovih pitanja i tlapnji - dakle ima vrednost dok si dete. Ajd da to izanaliziram, zašto se kao dete nisam mučio ovim pitanjima? Nisam bio svestan - samo sam upijao. Svaki dan je bio nov, svaki dan je bio uzbudljiv, zanimljiv, radostan, svaki dan je bio u boji. Ovo je paradoks - život ima vrednost sve dok se ne upitamo to pitanje, a kad se upitamo to pitanje, život postaje “nemerljiv” sa stanovišta vrednosti!! Kao Hajzenbergov princip neodređenosti - što se više pitamo o vrednosti, to nam vrednost više izmiče; prestanemo li da se pitamo, život će biti vredan življenja, ali mi nećemo biti svesni te vrednosti.
1 коментар:
danas postoji vise oblika ili pravaca duhovnosti, ili nacina koji objasnjavaju ili
usmeravaju zivot ili ga vrednuju-analiziraju u sklopu odredjene filozofije zivota. mozda nije zgoreg proci neke od njih jer ukoliko
se promenimo promenice se i nase razmisljanje -vrednovanje
Постави коментар