Znaci opadanja korporacije

Odlican HBR clanak, koji su simptomi opadanja korporacije.

http://blogs.hbr.org/kanter/2012/12/fight-the-nine-symptoms-of-cor.html

Motivators of behavior

"Three primary motivators of behavior: autonomy, mastery and purpose."

Vise detalja na http://blogs.hbr.org/cs/2012/12/what_if_you_dont_want_to_be_a.html

Sa jednog koncerta sa mojim horom

http://www.youtube.com/watch?v=MiE89VpnGhE

Kultura i umetnost

Nasao sam na B92 interesantan tekst, u kome se spominje razlika izmedju kulture i umetnosti:

..."kultura je nešto što drugi rade meni, umetnost ono što ja radim drugima“. Odnosno kultura je nešto u čemu smo rođeni i kroz ritualizovane prakse dolazimo do toga da se ismevamo žrtvama uragana Sendi ili ispoljavamo nešto što dominira javnim poljem. A umetnost je uvek neka vrsta individualne subverzije toga i može da bude antikulturna

Interesantno.

Članak sa HBRa tome šta se nauči posle propasti firme

http://blogs.hbr.org/pallotta/2012/08/when-my-business-failed.html

I isečak iz njega, šta je vlasnik naučio:

"I learned who my real friends were and are, and developed a much more realistic and mature definition of friendship. I have a less sophomoric approach to trust. Don't offer it freely, unless you're prepared for the consequences. I've learned that people will take what they want, regardless of their word, if the temptation becomes great enough. And they will concoct all manner of rationalization to justify it. I've learned that the adage about innovation is true — that at first, people say your idea is absurd, then they say it was obvious all along, and then they say it was their idea to begin with. I've learned never, ever to sign a personal guarantee, unless you can afford to lose the entire amount."

Smanjenje produktivnosti pojedinaca u velikoj grupi

Interesantan efekat - social loafing. (ne znam kako se ovo prevodi na srpski). Priča o tome kako produktivnost ljudi opada, manje se trude, kada rade u većoj grupi. Takođe je interesantno i to, kada neće doći do tog efekta - kada rade sa rođacima, ili kada rade sa vrednovanim (poštovanim) članovima tima, kada rade na suštinski bitnom zadatku. Na gornjem linku ima dosta detalja kako izbeći tu pojavu itd. Ja ovo mogu da na ličnom primeru da potvrdim - koliko sam se angažovao kada sam radio sam za sebe, koliko sam se angažovao u maloj grupi a koliko u velikoj. Sa povećanjem grupe je opadaolo i moje angažovanje. (nije samo povećanje grupe bilo jedini uzrok, ali je jedan od uzroka). Neki optimum za mene je grupa 6 - 7 ljudi, a toliko potvrđuju i istraživanja.

Moj brat, golubar i umetnik

Stavljam još par Veckovih slika. U pozadini suncokreta je sprski visokoletač, na namenski pravljenoj stajalici žute boje, koju izgleda, golubovi najbolje vide.

Sve slikano kod nas u Somboru. Svaka čast, Velimire :-)

Disgruntled employee

Interesantan link o nezadovoljnim radnicima, šta šef može da uradi da im popravi nivo zadovoljstva.

http://blogs.hbr.org/cs/2012/07/are_you_creating_disgruntled_e.html

Promena realnosti ili prilagođenje

Interesatna i rekao bih česta situaciju. Nešto se odigralo onako kako nismo hteli niti zamišljali i sad je pitanje šta raditi. Da li da se trudim da tu stvar guram da ona krene da izgleda onako kako sam je ja zamislio da treba da bude ili da se prilagodim tj. da prihvatim to kao deo nove realnosti i da u buduće aktivnosti uključim i tu činjenicu? Mislim da ovde može da pomogne ovo što sam pročitao iz knjige Clayton Christiansena How will You measure Your life? gde kaže da je potrebno ispitati validnost ključnih pretpostavki koje mogu da utiču na neku stvar. To znači da treba prvo detektovati ključne pretpostavke i onda uraditi validaciju modela da se vidi šta će se desiti ako te ključne pretpostavke nisu zadovoljene.
Tako da mogu da izvalidiram i ovu stvar sa kojom se borim. Ona nije toliko bitna (sem što je moj ego ostao nezadovoljen, tj. nije dobio potvrdu da je u pravu), ali njena vrednost nije tolika da bih trebao na osnovu nje da menjam ono što bi Clayton nazvao "deliberate strategy". Pametno razmišljanje(moram malo i ego da nahranim, mada bi se Ekart Tole bunio protiv toga).
Ovo ne znači da sam ja spreman da pređem preko svojih životnih principa ali ova stvar se ne kosi sa njima, tako da neću insistirati na njoj, za račun veće priče.

Čajkovski - Heruvimska pesma

http://youtu.be/SZQzW_QfPew

Boris Kovač - Sacred Millstone

Jedna jako interesatna kompozicija. Originalna, smešna, ozbiljna, duboka. Svaka čast Borisu Kovaču, caru nad carevima.

Koji su Kovačevi filozofski/duhovni učitelji: Nikolaj Berđajev, G. I. Gurdjieff (Georgij Ivanovič Gurdijev), Bela Hamvaš, Martin Buber i J.C.Powys.

Takođe je dobar i njegov koncept Kuća, Put, Biće. Više o njegovoj filozofiji se može naći na njegovom sajtu, pod oblašću poetical CV

Link o Gurđajevu. 

Nastanak umetničkog dela

Iz knjige The Talent Code, Danijela Kojla (Daniel Coyle)

"the fact that the unconscious mind is able to process 11 million pieces of information per second, while the conscious mind can manage a mere 40."

Ovo me je podsetilo na časove likovnog u Gimnaziji u Somboru, kod profesora Obrena Vasovića, kada smo pričali o tome kako nastaje umetničko delo.
Proces ima četiri koraka:

1. Preparacija
2. Inkubacija
3. Iluminacija
4. Realizacija

U prvoj fazi, fazi preparacije sakupljamo činjenice o temi, razmišljamo o njoj, učimo, istražujemo i pokušavamo da nađemo rešenje, ali više kao vid postavljanja cilja kome težimo, nego da u tom prvom koraku tražimo rešenje.
Druga, po meni najinteresatnija faza, faza inkubacije, se sastoji u tome da, kada smo odradili prvu fazu, prestanemo da svesno razmišljamo o problemu ili o temi. Tu na scenu stupa naš "podsvesni" deo, sa gore navedenom procesorskom snagom od 11 miliona informacija u sekundi. Verujem da je taj broj različit kod ljud koji imaju veći broj poprečnih neuronskih veza :-). Naš podsvesni um procesira informacije iz koraka jedan i teži ka cilju.
Iluminacija (ili prosvetljenje) je onaj "a-ha" momenat, kada je podsvest završila sa obradom i svesnom delu mozga izbacila rezultat svoga rada.
Nakon što znamo šta je to što treba da napravimo/uradimo, pristupamo četvrtom koraku, realizaciji.

Ova, da je nazovem, tehnika, (a pre možda metoda ili framework) je primenljiva i za ostale oblasti ljudskog zanimanja.

Hitler, Nikolić i Srbija

Jako retko prođe dan a da mi na pamet ne padne analogija između filma "Hitler - Rise of evil" i uspona Nikolića i njegove radikalne, sada nazvane Srpske napredne stranke. A analogija proističe iz dve stvari: načina kojima su hteli da dođu na vlast i ideja koja ih je vodila da dođu na vlast.
Ako krenemo od ideje, ja nekako duboko verujem da je ona prilično jasno i rano definisana i da se ne menja tako lako. A Nikolić je bio u Četničkom pokretu, Srpskoj radikalnoj stranci. A to su sve ekstremno nedemokratske stranke.
Druga analogija se tiče dolaska na vlast. Hitler je hteo bukački i preko puča da osvoji vlast i nije uspeo u tome. Onda je shvatio da sistem može da promeni samo iznutra, pa je tako kroz demokratske izbore polako osvajao nemački parlament, da bi, kada je stekao većinu uništio isti taj demokratski sistem koji ga je doveo na vlast. Kod nas, to se može videti, da je Nikolić umesto bukačkog pristupa Srpske radikalne stranke, odabrao mimikrijski pristup Srpske napredne stranke, koja se navodno distancirala od radikala, promenila politiku. Težinu ovoj mojoj tezi dodaje i to da je uz Nikolića tu i njegov idejni drugar Aleksandar Vučić, koji je poznat po donešenju izrazito nedemokratskog zakona o informisanju, kada je hteo(vidi opet sličnosti sa fašističkom Nemačkom!) da uguši demokratska glasila, i gde su za svaku kritiku režima, glasila moraju da plaćaju astronomske kazne. I sada su ta dvojica zajedno sa sinom Slobodana Miloševića, Ivicom Dačićem na pragu formiranja vlade u Srbiji.
Moja očekivanja su, da će, kada i ako oforme vlast, a ako je ne oforme sad u ovoj turi, oformiće je u sledećoj, kao i Hitler da unište i uguše demokratski sistem u Srbiji. Naravno opet sofisticirano(u početku), a posle, kako im moć bude rasla, neće morati da se skrivaju svoje istinske ideje, od kojih su i potekli.
Iako sam slab politčki poznavalac, ja sam inženjer i rekao bih da mogu i umem da razmišljam pa sam samo sabrao dva i dva i napravio analogiju.
Takođe je moguće da zbog nepoznavanja svih činjenica ova moja računica ispadne loša, pošto možda ima varijabli koje su drugačije kod Hitlera i kod nas, pa da one indirektno spreče Tominu antidemokratsku misiju. Ali i bez toga, ja verujem da želi antidemokratski sistem i da je to sistem kome on teži i koji želi da izgradi.
Sve u svemu, ne predviđam lepe dane u ovoj zemlji...

Smisao i suština

Jedno moje pisanije tokom mog rada na spoznaji i smislu.

Sustina/Smisao

Koji je to skup stvari koje čovek treba da uradi/odradi/bude u životu da bi mogao da kaže da je živeo dobar život?

Da bi to moglo da se utvrdi, potrebno je definisati parametre koji bi poslužili kao kriterijum odabira.

Možda čak pre da se definišu pitanja čiji bi odgovori dali kriterijume po kojim se meri "suština". Jer definisanjem pitanja tj. kriterijuma, već smo omeđili prostor u kome ćemo i naći odgovor na to pitanje.

1. da li je to jedinstveno za sve ljude ili svako ima svoju suštinu?
2. da li je to nešto što je kratkoročno ili dugoročno?
3. koje su to osobine suštine? Koje uslove treba da ispunjava suština?
4. pod kojim uslovima postoji suština? Da li se može reći da je smisleno/suštinki samo ako je bezvremeno?
5. da li stvar koja je vremenski ograničena može da bude suštinska? Ripple efekat? Talas koji se prenosi kroz vreme?
6. da li je ono čime se bavimo tj. ono od čega živimo baš tako jako bitno da bi na to provodili svoje vreme?
7. šta je to na što bi bilo dobro provoditi ovo zemaljsko vreme?
8. da li životni aksiomi, naša polazna uverenja, verovanja, ubeđenja, predrasude utiču na definiciju smisla? (tipa verovanje u Boga itd).
9. ako nema čvrste aksiomatske polazne osnove da li to znači i da bi rešenje suštinskog pitanja trebalo da je razlicito za sve ljude?
10. da li naučne analize npr. Maslovljeva piramida motiva mogu da posluže kao polazna tačka za definisanje aksimatske polazne osnove.
11. Šta još, sem motiva, čini čoveka?
12. Značaj genetike, i činjenice da je ljudska vrsta stara vec milionima godina. Šta je rezultat milionske starosti ljudske vrste? Da li to treba da udje u definiciju aksimoatske polazne osnove?
13. Potrebno je definisati željeno stanje i početno stanje - željeno da bi znali kuda idema a početno da znamo koje breme nosimo sa sobom.
14. da li je moguće usvojiti potpuni 3rd party pogled na ovu problematiku, tj. posmatrati ovaj problem sa pozicije koja nije opterećena znanjima, predrasudama, verovanjima. Dobar način za proveru predrasuda i verovanja je da se upitamo - odakle to znam. Ako ne znam odgovor i ne pronalazim način da to sebi objasnim, onda je stvar vredna preispitivanja ili makar smanjenja ponderišućeg faktora.
15. da li radost i uživanje u životu može da se uzme kao cilj življenja? Ako je tako da li odrasla osoba može da ima te stvari/misli/aktivnosti/odnose koji joj pričinjavaju zadovoljstvo? Da li radoznalost može da bude smisao? Da li dečije nepomućeno stanje moze da bude smisao, tj. ono osećanje besmrtnosti života, koje smo imali kad smo bili mali?
16. da li postoji zajednički imenilac iz svih filozofija i religija koji bi mogao predstavljati neku univerzalnu osnovu za smisleni ljudski život?

Zaključak - jedina mera stvari moze da bude čovek pojedinac sa svojim jedinstvenim osobinama, kulturom, znanjem, emocijama i svim ostalim parametrima. Ne postoji univerzalni odgovor koji bi se mogao primniti na sve ljude.
Svako mora za sebe da pronadje svoju meru i da bude spreman da se menja. Ovo ne znači da je ok da neko misli da on treba da bude 100% u pravu, ali znaci da mora da se drži sebe i svojih(promenljivih) merila. Do ovog sam dosao napornim radom plus slucajni dogadjaji.
Kada sam to usvojio, život mi je postao lakši, ali nisam prestao da istražujem, ali makar imam za šta da se uhvatim(za sebe!).

Dodatak od 16.3.2014.
Iz knjige Društvena životinja Dejvida Bruksa, intepretacija životne filozofije Viktora Frankla:
"besplodni su pokušaji da se razmišlja apstraktno o tome šta život uopšteno znači. Značenje čovekovog života raspoznatljivo je jedino u specifičnim okolnostima njegovog ličnog, specifičnog života."

Brestovac par slika

Ove slike je napravio moj brat Velimir, dok je bio na godišnjem i išao da obidje Bački Brestovac, gde ja faktički i odrastao.

Sedenje je loše

Nekoliko sajtova koji opisuju koliko je štetno puno sedeti i voditi "sedentary" - ne mogu da nađem dobar prevod ove reči - život.

http://mashable.com/2012/03/02/work-death-infographic/

http://www.gq.com/how-to/rest-of-your-life/201110/office-workplace-health-exercise-posture


Jos nekoliko linkova o stetnosti sedenja:

http://www.inc.com/jessica-stillman/be-smarter-get-up-and-walk-around.html

http://healthyliving.msn.com/diseases/depression/5-minutes-outside-can-boost-your-mood-1

http://www.medicalbillingandcoding.org/sitting-kills/

Jedna izreka o napredovanju

"Perfecting oneself is as much unlearning as it is learning." - Edsger W. Dijkstra

Recimo da je ovo jako interesantno viđenje napredovanja do perfekcije. Pretpostavljam da bi to značilo da neko sa vremenom bolje percipira stvari i da mu je novo znanje validnije u odnosu na staro. Takođe mora da bude prilično samokritičan da prizna da nove stvari negiraju njegovo dosadašnje znanje a da to znači da on sa tim svojim starim znanjem i zaključivanjem iz njega verovatno nije bio u pravu.
U svakom slučaju, mnogo je bolje i zdravije nove činjenice prihvatati i menjati svoj pogleda na svet, tj. referentni okvir, nego zbog toga što nam se nova činjenica ne sviđa da je odbijemo, i tako ostanemo sa starom mapom sveta u sebi.
Takođe sam čuo izreku da su inteligenti oni ljudi koji istovremeno mogu da drže dve suprotstavljene istine u glavi. Mi svi hoćemo da budemo kongruentni tj. da imamo sistem u glavi koji je logičan, pošto nas to čini smirenim i ne izaziva ansioznost, a upravo ta želja sa takvim sistemom nam i onemogućava da učimo novo.
Tako da je Dijkstra u pravu. Biti sposoban zaboraviti staro i invalidno i dići svoj misaoni sistem na viši nivo sa novom približnijom mapom realnosti.

Vida Ognjenović i četvorka iz fizike

Dve priče su mi se nakako splele i navele da napišem ovaj post. Za vikend sam, po drugi put, krenuo da čitam Kuću mrtvih mirisa Vide Ognjenović. To sam dosta davno pročitao i sećam se fenomenalnog utiska kojeg je ta knjiga ostavila na mene, pa sam rešio da se malo podsetim.

Već na prvim stranama sam naišao na jako interesantnu rečenicu, koju ću da parafraziram:"Oni su mislili da je svet širok onoliko koliko njihovi umovi mogu da ga spoznaju." tj u prenesenom značenju, mislilu su da su shvatili sva moguća dešavanja u životu i da je svet baš toliki, i da ako oni nešto ne mogu da shvate ili prihvate da je to ili pogrešno ili ne postoji. Oganičenost jednom rečju.

Druga priča je priča koja opisuje trenutno stanje društva, vrednosti i školstva u Srbiji. Kaže mi kolega, čiji otac predaje fiziku u osnovnoj školi, kako je mama jedne učenice, zamrzela tog nastavnika fizike, zato što je njenoj ćerki dao četvorku iz fizike. A devojčica, po bilo kojim merilima, ne zaslužuje ni dvojku. Evo za šta se danas dobija četvorka - sabiranje 9 + 1/3. 9 i ova trojka iz razlomka se skrate i onda ostane 3 + 1 što daje rezultat 4!!! I kada se za to da četvorka iz fizike, onda je to katastrofa.
Pokušavam da razumem tu mamu i decu a i ovo društvo, koje je po meni, doseglo vrednosno dno.
Ovaj primer pokazuje da ta devojčica trunku mozga nije uključila (ona ga sigurno ima i to veoma razvijen), niti razmislila o rezultatu koji je dobila, pošto je morala da vidi da taj rezultat ne može da bude manji od 9. Mama. Zašto se ona buni? Po nekim merilima kada sam ja išao u školu, za ovo se nije mogla dobiti ni dvojka. Da li smo stvarno toliko kao društvo i pojedinci izgubili bilo kakvu svest o realnosti pa da nam je bitno samo koju će neko ocenu da dobije, kao da na tamo nekoj kasnijoj instanci se to neće vratiti kao bumerang? I kako je to ocena važnija od činjenice da to dete ne ume da razmišlja? Nije naučeno da razmišlja? I takođe bitna stvar je da umesto da se takve stvari rešavaju, kod nas postoji pojava da se stvari konstantno guraju pod tepih. Npr. desi se neka loša stvar u školi i direktori zataškavaju stvar da se ne bi narušio imidž škole. I ne reši se ništa. I tako se gomilaju i gomilaju stvari. A verujem da je to posledica kapitalističkog sistema, i to pogotovo ove naše verzije - bitan je izgled, a to što je trulo iznutra, nema veze, šminka namazana na praznu fasadu.

I da spojim Vidu Ognjenović i četvorku iz fizike. Koliki i kakva će biti slika sveta i realnosti u očima te devojčice i takvog društva u kome je vrlo dobro kada se sabiranjem broja 9 i jedne trećine dobije broj 4....Da li društvo koje ocenom četiri nagrađuje skroz pogrešnu percepciju realnosti može da koriguje tu percepciju i skloni mrak sa očiju, ili sa ocenom četiri samo taj mrak još povećava. Iako nisam baš pobornik teorija zavera, ali možda se ovo sve radi i sa namerom, da se kod dece ne bi razvio kritički duh i da bi vlasti mogle preko TV da sipaju ljudima stvari u glavu koje oni hoće a da se niko ne upita u validnost tih stvari koje pričaju. Stvaranje zombi naroda.

Verujem da ova nije karakteristična samo za ovu našu zemlju, ali ovde imam živih primera i ne mogu da se načudim kako smo srljali u ovaj sistem koji je obećavao rešenje za sve loše stvari koje su bile u socijalizmu a ja mu ne vidim niti jednu jedinu prednost. Kada se pogleda bilo koji aspekt društva, nema jedne jedine stvari koja je bolja sad nego što je bila u vreme ono.

Evro iliti na koji način sačuvati vrednost novca

Čisto kao podsetnik sebi - kaže neki nobelovac ekonomista da će evro ili propasti ili će zemlje koje se koriste njime morati da vide inflatornu monetarnu politiku, a to opet znači slabljenje evra. Uzevši u obzir da je do danas NBS potrošila 1 milijardu evra da bi branila dinar, ni dinar ni evro ne očekuje lepa budućnosti. Držanje para na štednji one samo gube vrednost. Treba prebaciti novac u neku sigurniju valutu ili ga investirati. Sigurnija valuta je valjda švajcarski franak. Mada i tu izgleda postoji neka kvaka pošto je odnos eura i švajcarskog franka zakucan na 1.20. Švajcarska je to morala da uradi zato što su njeni proizvodi, zbog jačanja franka u odnosu na euro poskupeli. A jačanje valute je valjda povezano sa stepenom poverenja u tu valutu. Inflacijom novac gubi vrednost. Inflacija dinara je u poslednjih 5 meseci bila 10%, inflacija evra je 2.5%, dolara 2.3% i švajcarskog franka 1%.
Što se tiče štednje, verovatno su i kamate u skladu sa očekivanom inflacijom, tj tamo gde je veća inflacija, bilo bi logično da i kamate budu veće.
Ako bih uključio i kreativno razmišljanje kod sebe, pretpostavljam da bi trebalo razmitriti i kinesku valutu...

Kako sačuvati vrednost novca? Štednja, pretvaranje u drugu valutu, investicije u hartije od vrednosti, investiranje u neki vid osiguranja, investiranje u aktivu. Ovo poslednje me najviše privlači kao ideja, ali ona zahteva i najviše angažmana, ali je definitivno dugoročno najbolja.

Alternativna socijalna ekonomija

Naslov je skroz interesantan i nekako osvežavajući.

Evo i jednog linka i jedne slike sa tekstom

Koračanje

Kažu doktori, da je potrebno dnevno iskoračati 10000 koraka i razne gluposti, bolesti će da te zaobiđu. Zato sam ja kupio pedometar iliti uređaj za brojanje broja pređenih koraka.
Malo računice:
1 korak je oko 70cm
10000 koraka je 7000m
Čovek se prosečno kreće 5km/h
To znači da čovek dnevno treba da hoda oko sat i po.

Takođe, za nas koji sedimo beskonačno, nije dobro da odsedimo 150 sati dnevno i onda da u cugu prošetamo tih 7km, nego je potrebno ćešće, tokom radnog vremena ustajati sa stolice nekoliko puta tokom jednog sata. Npr. umesto da šibnemo mejl, odemo do kolege - bolje će biti  i za posao, lakše ćemo se dogovoriti i razumeti i malo ćemo produbiti naš odnos. Višestruka dobit.

Danas od 8h do 15h sam prešao 1039 koraka :-)

Money for health - health for money

"Man. Because he sacrifices his health in order to make money. Then he sacrifices money to recuperate his health. And then he is so anxious about the future that he does not enjoy the present; the result being that he does not live in the present or the future; he lives as if he is never going to die, and then dies having never really lived."

Ovo sam našao na netu danas. Jako poučno i realno.

Etimologija reči

Ovom temom sam se malo bavio kada sam kao učio nemački po stoti put. I pošto je baba imao rečnik francuskog, dok sam učio nemački, a engleski sam kao već znao, sam pravio tablice reči i onda sam skontao da neke od njih liče.
Onda sam se upitao otkud to, pa se setio onih grupa jezika Indoevrposkih i ne znam još koje sve postoje.
I onda sam skontao da što je reč sličnija, to znači da je bila zajednička za tadašnju malu grupu ljudi, i da se ona kroz milenijume i stotine hiljada godina malo menjala. Npr Sunce, Sun, Sonne, Soleil. Ili npr reč mater, mutter, mother, mere. Novije reči imaju manje sličnosti. Tako da nekako razmišljam da što je reč sličnija u više jezika, to znači da je starija i na osnovu sličnosti reči može se pričati i o zajedničkom poreklu ljudi itd.
Ono što me je začudilo, kako to da reč otac npr ne liči na nemačku reč Vater, ili englesku Father ili francusku Papa. Možda u tim davnim danima se pitanje oca i nije postavljalo, pošto je jednu ženu verovatno više njih oplođavalo, pa se nije ni znalo ko je otac(nije se ni postavljalo pitanje o ocu, pa se otud nije ni razvila zajednička reč).
Ili je možda tadašnja reč za oca bila Tata što se lako poklapa sa Father, Vater ili Papa, ili grči Papas :-)
Čini mi se da, kada bih pohvatao kako su zvučale te reči kada su svi bili jedna grupa ljudi, da bih time stvorio sebi osnovu da naučim sve jezike iz te jezičke grupe. Interesantna ideja?
A takodje, ako se pokupe koje su to reči slične u svim jezicima, možemo otrprilike da znamo o čemu su tadašnji ljudi razgovarali.
I još jedan primer - voda, wather, wasser, ali na francuskom eau? što se kao čita "o" - kakve to veze ima sa voda i ostalim sličnim rečima. A to je morala biti zajednička reč definitivno. Ako su o nečemu pričali ti stari ljudi, onda je voda morala biti u njihovom rečniku. Jako interesantna tema i pitanja.

Olimpijada u Los Andjelesu 1984

Previše ovo stoji u meni da bih mogao a da ne napišem nešto o tome.

Pre svega o blogovima i dnevnicima. Za mene je, kada sam krenuo da pišem blog, on u stvari predstavljao elektronski dnevnik. Posle sam shvatio da ima stvari koje su lične i koje ne bih hteo javno da objavljujem, tako da se u meni dosta vodila borba i oko objavljivanja i ove teme, pošto je lične prirode. Ali neka. Evo i te priče.

Ta 1984 godina će mi ostati večno u sećanju. Što zbog toga što ja svoja sećanja povremeno, češće nego što bi bilo normalno, obnavljam, a i zbog toga što je to prva Olimpijada koje se sećam u svesnom stanju. Naime, tada sam imao 8 godina...Ono što mene veže za tu Olimpijadu nije toliko Olimpijada zbog Olimpijada, koliko stvari koje su se dešavale za vreme trajanja te Olimpijade u mom životu.
Odlično se sećam scene kada u dnevnoj sobi gledam otvaranje. Majka je nešto spremala po kući i prošivala se tamo vamo, i povremeno sa mnom bacila koji pogled na otvaranje. Moja mama je tada imala 34 godine, a ja sada imam 36. Bilo je, naravno, leto, napolju je bilo sunčano, ali se nešto ne sećam preterane toplote. Sećam se takođe da sam i postavljao neka pitanja majci, tipa što sad otvaraju, šta je Olimpijada itd...verujem tipična pitanja za taj period. Danas kada razmišljam o toj sceni, ja klinac, majka 34, godina 1984, mi 1983 dobili televizor, otvaranje igara, raspust između prvog i drugog razreda, ta scena mi deluje rajski. To je definitivno izgubljen raj iz više razloga: ta bezbrižnost i opuštenost, bezazlenost situacije se u godinama koje su dolazile jako retko javljala. Ja 8, majka 34. I to više nikad neće biti. To su bile prve OI koje sam gledao na TV i ostale me nisu toliko dojmile kao te prve. Sećam se da ja su puštali golubove ili balone, zaboravio sam. Sama ta godina (i godine oko te 1984.) su bile rekao bih najbezbrižnije u mom životu, a verujem da se mnogi ljudi tih godina sećaju po lepom. Raspust, leto....komunizam, roditelji koji su počinjali svoj porodični život(mada je majka do tada imala već 11 godina staža i 9 godina braka, slično i taja).

Druga stvar koju povezujem za tu Olimpijadu je odlazak sa školom na more. Koliko to nisam voleo. Tj. sviđalo mi se to kao ideja, ali sama realizacija mi je jako teško padala. Naime, išao sam tamo bez roditelja. Tada su još ta školska letovanja trajala 14 dana(ne 10 ili 7 koliko traju današnja) i ja sam brojao dane kada će doći dan kada ću ići kući, i patio za roditeljima. Sećam se da su me zvali petkom posle večere, to je bio dogovoreni termin, kada taja završi sa poslom, i zove sa pošte, da ne bi platio veliki račun za telefon kada bi zvao od kuće. Mislim da je i majka dolazila na poštu, a možda su zvali i od kuće, ne znam. Te godine je bilo moje prvo letovanje sa školom. Bio sam u Novom Vinodolskom, u mislim da se to zvalo Somborsko dečije odmaralište, ali možda i nije. Otprilike se sećam da je bilo omeđeno se jedne strane putem, a sa druge, donje strane, morem. Imalo je bar 2 ili 3 nivoa, 2 zgrade. Sa desne strane, kada se posmatra od mora, je bio samo blok sa spavaonicama, i iza tih spavaonica je bila jedna mala, nelepa šuma, sastavljena od, za mene kao dete iz Vojvodine, nepoznatog drveća. Sa leve strane su se nelazila 2 nivou. Na donjem nivou je bila kuhinja i trpezarija, a na gornjem nivou su bile spavaonice. Izmeđe te dve zgrade na gornjem nivou je bila neka betonska ploča sa stolom(ili stolovima?) za stoni tenis. Takođe, iza desne zgrade, se nalazio još jedan sto za stoni tenis. No, sećam se jutara, kada smo ustajali da idemo na doručak, kako su nastavnici i stariji đaci pričali o tome kako smo prošli u kom sportu, ja se najviše sećam priče o fudbalu (sada sam konsultovao internet, i kaže da smo bili treći u fudbalu na tim OI...toga se ne sećam). I to je ta veza letovanja i OI.
Mogao bih sada naširoko i nadugačko da opisujem kako sam doživljavao Novi Vinodolski, kakav nam je bio raspored, šta sam ja radio tamo, ali to bi bila beskonačna priča. Iako je to bilo, evo uskoro će skoro i 30 godina od tada, puno se stvari sećam. A sećam se zato što sam imao emotivni doživljaj toga. Verujem da se događaji i dešavanja koji ne stvaraju emocije ne pamte, ili se veoma zamagle. Posle tog letovanja, 1984 u Novom Vinodolskom, sa školom sam bio na rekreativnoj nastavi na Zlatiboru, u maju 1985, kada sam bio drugi razred osnovne škole, onda 1986(mislim?) kada sam bio treći razred da sam bio na Rabu, 1987 opet Rab i 1989 još jednom Novi Vinodolski. Pomešale su mi se ovo potonje godine, ali znam da je bilo ukupno 4 letovanja i jedna rekreativna nastava. Svako letovanje pamtim po nečemu. Prvi Rab Ilke, Lajka u sobi u donjem bungalovu, drugi Rab je išao i Velimir sa mnom. To je bio već prevelik teret za mene. Ni sam nisam uspevao da se održim stabilno(opet taj nedostatak roditelja, pa onda još i on, da mu ja glumim roditelja), tako da se desilo da sam se bio potukao sa jednim Davorom. Sve je to bilo prilično traumatično za mene. Velimir je tad bio prvi razred, a ja četvrti. I poslednji Novi Vinodolski, pamtim po hormonima, devojčicama(devojkama za mene tada), nerazumevanju svega toga. Saška, Maja. Tada sam bio šesti razred.

Nisam ni jedan jedini put bio sa roditeljima na moru. Samo jednom smo imali zajedničko zimovanje - Tara, majka, taja i ja. Kada sam bio još u zabavištu. Takođe sam jednom i sa zabvištem bio na prolećovanju. Kranjska Gora 1983, gde sam dobio zauške, oženio se, i svaki dan pitao vaspitačicu koliko je još dana ostalo da se ide kući. I tamo su mi nedostajali roditelji. Prošle godine sam imao avanturu po Kranjskoj Gori. Rešio sam bio da nadjem to odmaralište u kome sam bio pre skoro 30 godina. Otišao sam u turistički biro u Kranjskoj Gori i objasnio im da sam ja iz Sombora, da sam bio pre skoro 30 godina u odmaralištu i da se ne sećam skoro ničega, sem da je pored moje sobe tekao potok(eto čega sam se setio - zvuka potoka). Uputili su me na 3 lokacije, neuspešno i onda sam slučajno naleteo na nekog čoveka koji me je uputio na neku devojku a ona na tu zgradu kad ono to je to!! I još spremačica ulazi, nema žive duše, i dala mi je da uđem i da pogledam odmaralište. Odmah sam našao svoju sobu. Prepoznao sam je po zvuku. Nije se puno promenilo od pre 30 godina, čak bih rekao da je zapušteno, ali ima odličan potencijal. Evo i slika.

Evo slike i hodnika koji vodi do nje. Takođe sam se setio da je soba bila u ćošku:

I dokaz da se nisam prevario kada sam sobu zapamtio po zvuku, slika sa prozora sobe, kroz koji se vidi potok:

I za kraj, jedna slika odmarališta spolja, ako ima još ovakvih ljudi, koji traže mesta u prošlosti, da mogu i oni da nađu to bezvremeno odmaralište:

Kanim ovako istražiti i preostala 2 mesta - Rab i Novi Vinodolski.

Na žalost, ima prelepih stvari iz moje prošlosti, koje neću moći oživeti u sadašnjosti, a koje nemaju ni svoj fotografski snimak.To su veoma jednostavne stvari kojih se sećam - zalazak Sunca posmatran iz kuće Branka i Eve u Brestovcu, sa terase, prema Staparu. Kako me Branko nosi u mlekaru, sa 2 kante na biciklu, da preda mleko, sumrak, sipanje mleka u ogromne posude. Taja kako me uči da gledam na sat. Gledanje projekcije filmova koje je snimao Branko u kujni u Brestovcu. Mi klinci, kako vijamo odblesak ogledala po sobi, dok jedan od nas upravlja ogledalo, da ga mi ne uhvatimo(i što je najinteresantnije, uspevali smo da ga uhvatimo :-)) Moguće je da su te, jednostavne, prirodne, tople stvari, u stvari jedino vredno što ostane posle čoveku i od čoveka. I to stvari primane otvorenog uma, jer sve što sam nabrojao su sećanja iz ranijeg detinjstva.

Daleko sam otišao od Olimpijade 1984, ali kao što sam na početku rekao, nije Olimpijada bila poenta, nego ono oko nje.

Novo zanimanje - smisaolog

Ovo mi se dopalo dok sam citao HBR. Zanimanje "purposologist". Nekako mi se cini da je to usko povezano sa filozofijom, ako nije upravo bas to.

Takodje se spominje i termin "Golden Circle". U centru tog kruga je pitanje "Zašto(Why)". Oko tog kruga je sledeći krug sa pitanjem "Kako (How)", i poslednji, spoljni, koncentrični krug sa pitanjem "Šta (What)".

Za detalje pogledati link:
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=qp0HIF3SfI4

Komentar o odnosima cena u Beogradu i Njujorku

Ovaj me je komentar oduševio :-)

"Uostalom, spomenuta je cena hleba od 1.75 dolara po kilogramu. To danas iznosi 140 dinara. Ne znam ko ga u Beogradu placa toliko, mada je moguce da u nekoj ekskluzivnoj pekari u Beogradu on i kosta toliko, pogotovo ako je pravljen u vodenici, pa jos rucno mesan, pa sa 25% suncokretovih semenki koje su ubacivane veknu od strane akademskog umetnika."

Giya Kancheli

Otkriće za mene. Ne znam kako bih nazvao tu vrstu muzike sem da je moderna, neobična, aktivna, i da traži od slušaoca angažovanost da bi je razume(bar ja..).

Top five regrets of the dying

http://www.guardian.co.uk/lifeandstyle/2012/feb/01/top-five-regrets-of-the-dying

Crna rupa

Tokom ovog snimka, stice se utisak kao da ce da se u centru masine formira crna rupa, i poceti da guta stvari oko sebe :-)

http://youtu.be/6_PLnInsh7E

Does power corrupt?

“All power corrupts, and absolute power corrupts absolutely. The more I’ve learned, the less I believe it. Power doesn’t always corrupt. What power always does is reveal. When a guy gets into a position where he doesn’t have to worry anymore, then you see what he wanted to do all along.” - skinuo sa jednog sajta koji pratim. Skroz mi je super ovo " What power always does is reveal. When a guy gets into a position where he doesn’t have to worry anymore, then you see what he wanted to do all along."

To Find Happiness, Forget About Passion kaze HBR

http://blogs.hbr.org/cs/2012/01/to_find_happiness_forget_about.html

Kazu HBRovci da zaboravimo na passion... :-)

Gogen, dekadentni materijalizam, Umberto Eko, umetnost kao instrument saznanja

Posle gledanja filma o Polu Gogenu, dva razmišljanja, tj. citata.

Umberto Eko, Istorija lepote:"Simbolizam već udahnjuje život novim tehnikama kontakta sa stvarnošću, istraživanje Lepote napušta nebo i umetnika vuče da uroni u živu materiju. Vremenom, umetnik će zaboraviti na ideal Lepog koji ga je vodio, a umetnost više neće shvatati kao beleženje i pobuđivanje estetskog zanosa već kao instrument saznanja."

Izgleda da je Pol Gogen bio među prvima koji su slikali "crvenog psa" i koristili se simbolima, i koji su kao što je rekao Umberto Eko umetnost koristili kao instrumen saznanja. Jer koje je pitanje bitnije od pitanja "Odakle smo, ko smo i kuda idemo", koje je i ime ove Gogenove slike:

Iz pisma Pola Gogena danskom slikaru Jens Ferdinand Vilmusenu 1890. godine, pre odlaska na Južna more, citat uzet iz Jansonove Istorije umetnosti:
"Što se mene tiče, odluka je doneta. Uskoro odlazim na Tahiti, malo ostrvo u Okeaniji gde se materijalne životne potrebe mogu zadovoljiti i bez novca. Želim da zaboravim sve nevolje prošlosti, želim slobodno da slikam ne očekujući slavu u očima drugih, želim tamo da umrem i da budem zaboravljen... U Evropi se za iduće pokoljenje spremaju strašna vremena: carstvo novca. Sve je trulo, čak i ljudi, čak i umetnost. Tahićanin, naprotiv, pod večno letnjim nebom, na čudesno plodnoj zemlji, treba samo da pruži i da ubere plod i nikad ne treba da radi. Dok su u Evropi muškarci i žene plen hladnoće, gladi i bede i preživljavaju samo zahvaljujući neprekidnom radu i borbi, Tahićani, srećni stanovnici dalekog raja Okeanije poznaju samo blagost života. Živeti za njih znači pevati i ljubiti...."