"Ako jezike čovečije i anđeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premeštam,
a ljubavi nemam,
ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tjelo svoje da se sažeže,
a ljubavi nemam,
ništa mi ne koristi.
Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.
Ljubav nikad ne prestaje,
dok će proroštva, jezici će zamuknuti, znanje će presušiti.
Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo; a kada dođe savršeno, onda će prestati je djelimično.
Kad bijah dijete. kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah;
a kad sam porastao čovjek, odbacio sam što je djetinjsko. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav."
петак, 31. децембар 2010.
уторак, 28. децембар 2010.
Prijatelj sveta
Iz Idiota, Dostojevskog.
"...železnice. Jure, grme, pustoše i žure se, navodno, radi sreće čovečanstva! „Čovečansto postaje suviše bučno i industrijalizovano, malo je duhovnog mira“, žali se jedan mislilac koji se skloni od sveta. „Neka, ali lupa kola, koja gladnom čovečanstvu donosi hleb, možda je bolja od duhovnog mira“, odvraća mu pobednički drugi mislilac, koji putuje na sve strane, i napušta ga u taštini. Ja, gnusni Lebedev, ne verujem u kola koja dovoze hleb čovečanstu! Jer kola što dovoze hleb čovečanstvu, bez moralne osnove u postupku, sasvim hladnokrvno mogu da isključe znatan deo čovečanstva iz uživanja svega što ona dovoze, što se već i dešavalo...Prijatelj čovečanstva s labavom moralnom podlogom jeste ljudožder čovečanstva, a da i ne govorimo o njegovoj taštini, jer ako uvredite taštinu nekog od tih bezbrojnih prijatelja čovečanstva, on će zapaliti svet sa četiri strane iz sitne osvete..."
недеља, 19. децембар 2010.
Slika i svet - Karl Gustav Jung
"Viša svest uslovljava pogled na svet. Svaka svest o uzrocima i namerama predstavlja začinjući poogled na svet. Svako povećanje iskustva i spoznaje znači dalji korak u razvoju pogleda na svet. A sa slikom, koju misleći čovek stvara o svetu, on menja i samog sebe. Onaj čovek čije se Sunce još okreće oko Zemlje, jeste drugačiji od onog čija je Zemlja satelit Sunca. Ne predstavlja uzaludno misao misao Đordana Bruna o beskrajnosti jedan on najvažnijih početaka moderne svesti. Čovek, čiji je kosmos vezan za empirej jeste drugačiji nego onaj čiji je Duh obasjala Keplerova vizija. Neko kome je nejasno, šta bi mogao biti rezultat dva puta dva, je drugačiji od onog, kome nema ništa nesumnjivije od apriori - istina matematike. Drugim rečima, nije svejedno, da li i kakav pogled na svet čovek ima, jer mi stvaramo ne samo sliku sveta, već retroaktivno ona takođe menja nas."
"Ako, dakle, ne stvorimo sliku sveta kao celine, onda mi ni sebe ne vidimo, koji smo ipak verna slika i prilika upravo ovog sveta. A samo u ogledalu naše slike sveta možemo sebe potpuno videti. Samo u slici, koju mi stvaramo mi se pojavljujemo. Samo u našem stvaralačkom delu, stupamo potpuno na videlo, i postajemo shvatljivi sebi kao celina. Nikad mi svetu ne postavljamo neo drugo lice do naše vlastito, i upravo to moramo zato i da činimo, da bismo sebe našli."
"Ako, dakle, ne stvorimo sliku sveta kao celine, onda mi ni sebe ne vidimo, koji smo ipak verna slika i prilika upravo ovog sveta. A samo u ogledalu naše slike sveta možemo sebe potpuno videti. Samo u slici, koju mi stvaramo mi se pojavljujemo. Samo u našem stvaralačkom delu, stupamo potpuno na videlo, i postajemo shvatljivi sebi kao celina. Nikad mi svetu ne postavljamo neo drugo lice do naše vlastito, i upravo to moramo zato i da činimo, da bismo sebe našli."
понедељак, 29. новембар 2010.
Malo o pravdi
Razočarenje za sve teiste, ateiste i agnostike! "Zemaljska pravda" neće biti zadovoljena!!!!
Tu prvenstveno mislim na ono magijsko mišljenje da, ako neko čini male ili velike loše stvari, da će se njemu kad - tad to vratiti! I onda i ako mu se desi nešto, magijsko-verujući ljudi pripisuju to poravnavanju računa. Pa i nije baš tako. To bismo mi samo želeli da bude, i možda bi i bilo dobro da je tako, ali nije. Za ateiste i ateiste je možda nepravednost života još i prihvatljiva, ali ono što je meni bilo čudno je to da je i Hrist rekao da on nije došao da bi na svetu sproveo "zemaljsku pravdu", nego se poravnavanje računa može očekivati tek tamo, valjda gore, tako da, po hrišćanskoj priči, mi se, ako verujemo u Boga, pripremamo u stvari sve vreme za taj sud.
Zato, ako neko doživi neku nepravdu, grubost, nesrećni slučaj, ne treba da očekuje da će naći zadovoljenje svoje nevolje tokom ovog života, niti će druga osoba, ako je načinila neko zlo, nužno zbog tog zla i ispaštati. Zato ne vredi ni mrzeti drugog, niti očekivati da se tom čoveku nešto loše desi, pošto, za života, ne može na osnovu te mržnje ništa da mu se desi. Nema od koga. Ako se i veruje da će Bog nekog "pokarati" tokom života, neće! Pošto Bog, po defaultu, nije Bog mržnje, nego Bog ljubavi. On nikome neće nauditi. A ako se ne veruje u Boga, onda se tek ne može očekivati "naplata računa" tokom zemaljskog života, pošto to nema ko da sprovede. I na kraju, ako čovek nastavi da mrzi osobu koja mu je učinila nesreću, sebi još dodatno šteti, pošto nosi u sebi ti neprijatno osećanje, koje ga izjeda, truje mu život, misli, dela, odnose prema drugim ljudima.
I na kraju, zaključak: ako vas, ili mene neko uvredi, načini neko zlo, najviša stvar koju čovek može da uradi (za sebe) je da oprosti, i ide dalje u životu.
Ovo se pogotovo treba odnositi na oprost roditeljima!!! Pošto se često ljudi vade na činjenicu, Frojdovsku, da to što je neko takav kakav je, da je on svoje osnovne stavove u životu usvojio do treće godine svog života, tj. roditelji su ga manje više svojim (ne)postupanjem, napravili.
Sve ovo što sam rekao treba povezati sa idejom o slobodnom čoveku, čiji sam opis prepisao od Nikolaja Berđajeva, a dat je u jednom od prethodnih postova.
Ovde sam pisao o tome kako je biti objekat nad kome se vrši nepravda. O tome da mi sami, koji trpimo nepravdu, smo takođe skloni da nepravdu nanosimo drugom čoveku, ali da to ne vidimo tako. To znači da treba da obratimo pažnju i da drugima ne činimo nepravdu, grubosti itd. Mnogo je lako krenuti pljuvati po drugome, a mnogo je teško uvideti svoje greške. Ovo je sad već druga tema.
Kad sam već krenuo da pišem, možda da izvedem neke zaključke:
1. biti pozitivno slobodan
2. oprostiti
3. ne činiti zlo drugim ljudima
4. konstatno preispitivati i popravljati, jačati sebe
5. nevolju shvatiti kao priliku da se iz nje nešto nauči - korak ka "smislu"
6. volja za smisao! - nikako ne odustajati od potrage
Tu prvenstveno mislim na ono magijsko mišljenje da, ako neko čini male ili velike loše stvari, da će se njemu kad - tad to vratiti! I onda i ako mu se desi nešto, magijsko-verujući ljudi pripisuju to poravnavanju računa. Pa i nije baš tako. To bismo mi samo želeli da bude, i možda bi i bilo dobro da je tako, ali nije. Za ateiste i ateiste je možda nepravednost života još i prihvatljiva, ali ono što je meni bilo čudno je to da je i Hrist rekao da on nije došao da bi na svetu sproveo "zemaljsku pravdu", nego se poravnavanje računa može očekivati tek tamo, valjda gore, tako da, po hrišćanskoj priči, mi se, ako verujemo u Boga, pripremamo u stvari sve vreme za taj sud.
Zato, ako neko doživi neku nepravdu, grubost, nesrećni slučaj, ne treba da očekuje da će naći zadovoljenje svoje nevolje tokom ovog života, niti će druga osoba, ako je načinila neko zlo, nužno zbog tog zla i ispaštati. Zato ne vredi ni mrzeti drugog, niti očekivati da se tom čoveku nešto loše desi, pošto, za života, ne može na osnovu te mržnje ništa da mu se desi. Nema od koga. Ako se i veruje da će Bog nekog "pokarati" tokom života, neće! Pošto Bog, po defaultu, nije Bog mržnje, nego Bog ljubavi. On nikome neće nauditi. A ako se ne veruje u Boga, onda se tek ne može očekivati "naplata računa" tokom zemaljskog života, pošto to nema ko da sprovede. I na kraju, ako čovek nastavi da mrzi osobu koja mu je učinila nesreću, sebi još dodatno šteti, pošto nosi u sebi ti neprijatno osećanje, koje ga izjeda, truje mu život, misli, dela, odnose prema drugim ljudima.
I na kraju, zaključak: ako vas, ili mene neko uvredi, načini neko zlo, najviša stvar koju čovek može da uradi (za sebe) je da oprosti, i ide dalje u životu.
Ovo se pogotovo treba odnositi na oprost roditeljima!!! Pošto se često ljudi vade na činjenicu, Frojdovsku, da to što je neko takav kakav je, da je on svoje osnovne stavove u životu usvojio do treće godine svog života, tj. roditelji su ga manje više svojim (ne)postupanjem, napravili.
Sve ovo što sam rekao treba povezati sa idejom o slobodnom čoveku, čiji sam opis prepisao od Nikolaja Berđajeva, a dat je u jednom od prethodnih postova.
Ovde sam pisao o tome kako je biti objekat nad kome se vrši nepravda. O tome da mi sami, koji trpimo nepravdu, smo takođe skloni da nepravdu nanosimo drugom čoveku, ali da to ne vidimo tako. To znači da treba da obratimo pažnju i da drugima ne činimo nepravdu, grubosti itd. Mnogo je lako krenuti pljuvati po drugome, a mnogo je teško uvideti svoje greške. Ovo je sad već druga tema.
Kad sam već krenuo da pišem, možda da izvedem neke zaključke:
1. biti pozitivno slobodan
2. oprostiti
3. ne činiti zlo drugim ljudima
4. konstatno preispitivati i popravljati, jačati sebe
5. nevolju shvatiti kao priliku da se iz nje nešto nauči - korak ka "smislu"
6. volja za smisao! - nikako ne odustajati od potrage
Ono sto se negde smatra nenormalnim - u Srbiji je skroz normalno
Robert Sutton na svom blogu skuplja najinteresantnije Boss Asshole (Bosshole) stories.
Ova jedna me je zapanjila, posto bih ja bio u Srbiji spreman da uradim sve te stvari, i smatrao bih to manje vise normalnim. Bunio bih se, ali bih odradio. Eto koliko je iskrivljeno društvo u kome živimo. ..gde se nenormalni postupci smatraju za normalne.
Ova jedna me je zapanjila, posto bih ja bio u Srbiji spreman da uradim sve te stvari, i smatrao bih to manje vise normalnim. Bunio bih se, ali bih odradio. Eto koliko je iskrivljeno društvo u kome živimo. ..gde se nenormalni postupci smatraju za normalne.
уторак, 23. новембар 2010.
O čovekovom ropstvu i slobodi - Nikolaj Berđajev
Jedan isečak, iz veoma....komplikovane knjige i filozofije. Ali dobro. Za sad je komplikovana. Nekim knjigama kada se vratim posle nekoliko godina, sam se sebi čudim kako ih pri prvom čitanju nisam razumeo. Tako i sa ovom.
"Uviđam tri čovekova stanja, tri strukture saznanja koje se mogu označiti kao "gospodar", "rob" i "slobodan čovek". Gospodar i rob su korelativi i ne mogu postojati jedan bez drugog. Slobodan čovek, pak, postoji sam po sebi, on ima u sebi ovu osobinu bez korelativnosti sa njoj suprotnom. Gospodar je svest koja postoji za sebe, ali koja kroz drugoga, kroz roba, postoji za sebe. Ukoliko je svest gospodara svest postojanja drugog radi sebe, onda je svest roba postojanje sebe radi drugoga. Svest, pak, slobodnog čoveka je svest postojanja svakoga radi sebe, ali pri slobodnom izlasku iz sebe prema drugom i prema svima."
"Uviđam tri čovekova stanja, tri strukture saznanja koje se mogu označiti kao "gospodar", "rob" i "slobodan čovek". Gospodar i rob su korelativi i ne mogu postojati jedan bez drugog. Slobodan čovek, pak, postoji sam po sebi, on ima u sebi ovu osobinu bez korelativnosti sa njoj suprotnom. Gospodar je svest koja postoji za sebe, ali koja kroz drugoga, kroz roba, postoji za sebe. Ukoliko je svest gospodara svest postojanja drugog radi sebe, onda je svest roba postojanje sebe radi drugoga. Svest, pak, slobodnog čoveka je svest postojanja svakoga radi sebe, ali pri slobodnom izlasku iz sebe prema drugom i prema svima."
четвртак, 21. октобар 2010.
среда, 20. октобар 2010.
Licemerje kao nužnost?
U tekstu Zorana Milivojevića TA gurua, tvorca emocionalnog neba i zemlje, datom u Pressu (veliki minus za izbor novina)
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/136893/%C5%BDivimo+u+gra%C4%91anskom+ratu+niskog+inteziteta.html
se daje pogled na temu tolerancije u srpskom društvu.
Manje više mi je ok, i slažem se rečenim, sem sa sledećom Zoranovom konstatacijom:
"Odbijamo da nosimo socijalne maske i mislimo da smo u tom slučaju dvolični i licemerni. To je opet greška, jer ne razlikujemo privatni i intimni od javnog socijalnog prostora. Bez nošenja maske i „merenja lica" odnosno licemerja nema kulture u javnoj komunikaciji. Licemerje je neprihvatljivo u bliskim, intimnim odnosima jer je njihova negacija, ali u javnoj komunikaciji je nužno jer se podrazumeva distanca."
Licemerje je nužno. Užas! Radije ću se onda biti osobom sa "agrokutlturnim mentalitetom" nego biti dvolični socijalni kreten. Od takvih ljudi mi je muka. Po meni je tolerancija, okreni glavu na drugu stranu i trpi, ali ne moram da budem licemer za to. Ova izjava da je licemerje nužno daje prostor raznim socijalnim manipulacijama, prevarama, obmanjivanjima. Potražio sam na netu koje su to "vrline" i licemerje se ne pojavljuje među njima. A zašto bih ja hteo da budem nešto što nije vrlina. I ovako se mučim sa raznim tripovima, strahovima, potrebno mi je još da budem i licemeran.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/136893/%C5%BDivimo+u+gra%C4%91anskom+ratu+niskog+inteziteta.html
se daje pogled na temu tolerancije u srpskom društvu.
Manje više mi je ok, i slažem se rečenim, sem sa sledećom Zoranovom konstatacijom:
"Odbijamo da nosimo socijalne maske i mislimo da smo u tom slučaju dvolični i licemerni. To je opet greška, jer ne razlikujemo privatni i intimni od javnog socijalnog prostora. Bez nošenja maske i „merenja lica" odnosno licemerja nema kulture u javnoj komunikaciji. Licemerje je neprihvatljivo u bliskim, intimnim odnosima jer je njihova negacija, ali u javnoj komunikaciji je nužno jer se podrazumeva distanca."
Licemerje je nužno. Užas! Radije ću se onda biti osobom sa "agrokutlturnim mentalitetom" nego biti dvolični socijalni kreten. Od takvih ljudi mi je muka. Po meni je tolerancija, okreni glavu na drugu stranu i trpi, ali ne moram da budem licemer za to. Ova izjava da je licemerje nužno daje prostor raznim socijalnim manipulacijama, prevarama, obmanjivanjima. Potražio sam na netu koje su to "vrline" i licemerje se ne pojavljuje među njima. A zašto bih ja hteo da budem nešto što nije vrlina. I ovako se mučim sa raznim tripovima, strahovima, potrebno mi je još da budem i licemeran.
уторак, 19. октобар 2010.
понедељак, 18. октобар 2010.
Effective leader without being an asshole
"Grove demonstrates how it is possible to be a tough and effective leader without being an asshole – in part because he is one of the most honest executives around, about both his own errors and those made by others."
http://bobsutton.typepad.com/my_weblog/2007/03/andy_grove_tell.html
i u vezi sa ovim:
"You're confident but not really sure." That's a state of mind that sounds paradoxical, but at times it really is true. In fact, it's the essence of what developmental psychologist John Meacham called the "attitude of wisdom." And it's a good description of some bosses I know, who strike a healthy balance between knowing and doubting."
http://bobsutton.typepad.com/my_weblog/2007/03/andy_grove_tell.html
i u vezi sa ovim:
"You're confident but not really sure." That's a state of mind that sounds paradoxical, but at times it really is true. In fact, it's the essence of what developmental psychologist John Meacham called the "attitude of wisdom." And it's a good description of some bosses I know, who strike a healthy balance between knowing and doubting."
петак, 8. октобар 2010.
Mario Vargas Ljosa - nobelova nagrada za književnost
Moj prvi susret sa njime je bio negde 2001 godine, kada sem se bavio čitanjem latinoameričkih pisaca, pa sam, sasvim slučajno, naleteo na Razgovor u Katedrali, lutajući među policama Somborske biblioteke. U početku nisam mogao baš da povežem priču, ali kada sam shvatio da pisac istovremeno piše o nekoliko događaja, preplićući rečenice, shvatio sam da sam naleteo na zakopano blago :-) Stvarno sam bio oduševljen tim "izumom" - multithreading u književnosti. Iz te knjige sam naučio da ne odbacujem unapred dela zato što mi se čine nerazumljivim, nego da, makar i na silu, pređem nekoliko prvih poglavlja, jednostavno da bih se privikao na piščev stil.
Pre par godina sam čitao još jednu njegovu knjigu, za koju se sećam da ju je izdala Laguna, a naslova ne mogu da se setim, toliko je bio slab utisak koji je ostavila na mene. Imao sam utisak kao da čitam malo jači petparački roman. Kao da je Ljosa bio unajmio nekog ghost writera, toliko se taj roman razlikovao od maestralne Katedrale.
U svakom slučaju, mislim da je zaslužio nagradu. Portugalsko/Spanski/Latinoamerički pisci su jednostavno, najživlji, najinventivniji. Da li neko može da zamisli da na primer neki nemački pisac napiše bilo šta slično romanima Sto godina samoće, ili Sedam sunaca i sedam mesečina. Ja nisam baš siguran :-)
Pre par godina sam čitao još jednu njegovu knjigu, za koju se sećam da ju je izdala Laguna, a naslova ne mogu da se setim, toliko je bio slab utisak koji je ostavila na mene. Imao sam utisak kao da čitam malo jači petparački roman. Kao da je Ljosa bio unajmio nekog ghost writera, toliko se taj roman razlikovao od maestralne Katedrale.
U svakom slučaju, mislim da je zaslužio nagradu. Portugalsko/Spanski/Latinoamerički pisci su jednostavno, najživlji, najinventivniji. Da li neko može da zamisli da na primer neki nemački pisac napiše bilo šta slično romanima Sto godina samoće, ili Sedam sunaca i sedam mesečina. Ja nisam baš siguran :-)
уторак, 5. октобар 2010.
Jos nekoliko interesantnih stvari iz Founders at Work
- "Go someplace where people don't think you're crazy"
- "Pick a big enough project, something that's really hard, something that over the years you can work on."
- "Pick a big enough project, something that's really hard, something that over the years you can work on."
понедељак, 27. септембар 2010.
Ko zna zašto, taj ume da pronadje i kako....
He who has a why to work can bear with almost any how. - Ničeova...
четвртак, 16. септембар 2010.
Oholost, nadmenost i ostale nosodižuće osobine
Ko oseti kod sebe ovo iz naslova, kao što sam ja primetio kod sebe u poslednje vreme, a što negativno utiče na mene, a pozitivno na iskvareni ego (koliko je čovek spreman da uradi samo da bi sačuvao i nahranio svoj ego, pa makar koliko to glupo bilo), trebao bi da pročita knjigu Founders at Work - Stories of startups' early days od Jessica Livingston, i odmah će se spustiti na zemlju i videti svoje mesto u svetu i svom egu dati dugoročno korisnu lekciju. Bem ti ego!
среда, 1. септембар 2010.
Envy: The seven deadly sins, Epstein Joseph
Nisam pročitao knjigu, pošto je nemam, samo preface sa google books, i naleteo sam na jednu, za mene aktuelnu, rečenicu:
"Nietzsche said that a married philosopher was a joke. No doubt he was thinking of the world's greatest philosopher, Socrates, being dragged home - by the ear, as one pictures the scene - by his wife Xanthippe."
"Nietzsche said that a married philosopher was a joke. No doubt he was thinking of the world's greatest philosopher, Socrates, being dragged home - by the ear, as one pictures the scene - by his wife Xanthippe."
четвртак, 26. август 2010.
уторак, 24. август 2010.
O čudu - Vladimir Pištalo
"Radnja u našem životu je nedostatna, okrutna i naivna, epiteti ga čine večnim."
Kako interesatno viđenje života. Manje više svi živimo istu ili sličnu priču, a ono šta ispadne da je večno/bitno je način, kvalitet i dubina tih priča... Neverovatno kako je to lepo, a valjda i tačno, rečeno.
Kako interesatno viđenje života. Manje više svi živimo istu ili sličnu priču, a ono šta ispadne da je večno/bitno je način, kvalitet i dubina tih priča... Neverovatno kako je to lepo, a valjda i tačno, rečeno.
понедељак, 23. август 2010.
Kraj klasičnog modela menadžmenta?
http://online.wsj.com/article/SB10001424052748704476104575439723695579664.html
i rečenica o tome kako će najverovatnije da izgleda novi model:
"The new model will have to be more like the marketplace, and less like corporations of the past. It will need to be flexible, agile, able to quickly adjust to market developments, and ruthless in reallocating resources to new opportunities."
i rečenica o tome kako će najverovatnije da izgleda novi model:
"The new model will have to be more like the marketplace, and less like corporations of the past. It will need to be flexible, agile, able to quickly adjust to market developments, and ruthless in reallocating resources to new opportunities."
уторак, 22. јун 2010.
Zlo mi je od ovih HBRovaca
Evo nekoliko "divnih" ljudi sa HBRa.
http://blogs.hbr.org/ideacast/2010/06/telling-the-truth-about-power.html
http://hbr.org/product/power-play/an/R1007G-HCB-ENG?referral=00134
Stomak mi se okrenuo dok sam čitao ove bljuvotine. A HBR je kao najbolja biznis škola na svetu. Na žalost, i sam sam svedok da su ljudi spremni da se bore za vlast da bi svoje ideje pretvorili u realnost, misleći da su im ideje najbolje i da baš njihove, a ne nečije druge treba da budu realizovane. To se vidi i u političkom, poslovnom, a moguće i u privatnom životu. Valjda je i među životinjama ovako.
Ako bih rekao "užas", postavio bih pitanje o alternativama? Koje li su...?
Evo jedno isečka sa gornjih HBR sajtova:
"If you want to get anything done in a large corporation, you need power. And it won't just fall into your lap: You have to go after it and learn how to use it. Many highly competent people get stuck because they're uncomfortable with that reality. Stanford University professor Pfeffer offers a primer on why power matters, how to get it, and how to use it to advance your organization's agenda--thus, not incidentally, furthering your career. When push comes to shove, the author explains, there are several things powerful people do to prevail. They mete out resources; deploy rewards and punishments to shape others' behavior; advance on multiple fronts; make the first move; co-opt antagonists; remove rivals (nicely, if possible); avoid drawing unnecessary fire; use a personal touch; persist; attend to important relationships; and make their vision compelling. Throughout, Pfeffer draws on real-world examples of people who exercised power skillfully to implement their plans--people ranging from the director of UCSF's breast cancer center to a successful software executive to an Indian cricket mogul...."
Koliko samo manipulacije, laži, zla...je spreman neko da uradi da bi napredovao. Zar je to svet u kome živimo? Jesu li to sredstva pomoću kojih se napreduje? Zlo mi je od ovoga.
http://blogs.hbr.org/ideacast/2010/06/telling-the-truth-about-power.html
http://hbr.org/product/power-play/an/R1007G-HCB-ENG?referral=00134
Stomak mi se okrenuo dok sam čitao ove bljuvotine. A HBR je kao najbolja biznis škola na svetu. Na žalost, i sam sam svedok da su ljudi spremni da se bore za vlast da bi svoje ideje pretvorili u realnost, misleći da su im ideje najbolje i da baš njihove, a ne nečije druge treba da budu realizovane. To se vidi i u političkom, poslovnom, a moguće i u privatnom životu. Valjda je i među životinjama ovako.
Ako bih rekao "užas", postavio bih pitanje o alternativama? Koje li su...?
Evo jedno isečka sa gornjih HBR sajtova:
"If you want to get anything done in a large corporation, you need power. And it won't just fall into your lap: You have to go after it and learn how to use it. Many highly competent people get stuck because they're uncomfortable with that reality. Stanford University professor Pfeffer offers a primer on why power matters, how to get it, and how to use it to advance your organization's agenda--thus, not incidentally, furthering your career. When push comes to shove, the author explains, there are several things powerful people do to prevail. They mete out resources; deploy rewards and punishments to shape others' behavior; advance on multiple fronts; make the first move; co-opt antagonists; remove rivals (nicely, if possible); avoid drawing unnecessary fire; use a personal touch; persist; attend to important relationships; and make their vision compelling. Throughout, Pfeffer draws on real-world examples of people who exercised power skillfully to implement their plans--people ranging from the director of UCSF's breast cancer center to a successful software executive to an Indian cricket mogul...."
Koliko samo manipulacije, laži, zla...je spreman neko da uradi da bi napredovao. Zar je to svet u kome živimo? Jesu li to sredstva pomoću kojih se napreduje? Zlo mi je od ovoga.
недеља, 20. јун 2010.
Pismo glava, Slobodan Selenić
Isečak:
"Ali ništa o tome ja još ne znam, ja tek osećam da moram uzeti svoju slobodu, svoj bezlični životić u vlastite ruke, da se moram uprljati životom da bih o njemu i sebi bilo šta doznao, jer veoma polako kreće se čovek putem ljubavi posvećene Gospodu, jer - zapamti Maksimilijane - gospodnjom rukom zacrtani put saznanja dobra i zla - prve slobode, one libertas minor blaženog Avgsutina - jeste put saznanja koje se stiče iskustvom i ma šta o predestinaciji govorili Avgustin, Luter ili Kalvin, znaj da je iskustvom popločani put jedini koji je od libertas minor doveo Blaženog i sve ostale koji su tim putem pošli, do libertas maior, do konačne slobode."
"..da se moram uprljati životom...." - kako dobro rečeneo.
"Ali ništa o tome ja još ne znam, ja tek osećam da moram uzeti svoju slobodu, svoj bezlični životić u vlastite ruke, da se moram uprljati životom da bih o njemu i sebi bilo šta doznao, jer veoma polako kreće se čovek putem ljubavi posvećene Gospodu, jer - zapamti Maksimilijane - gospodnjom rukom zacrtani put saznanja dobra i zla - prve slobode, one libertas minor blaženog Avgsutina - jeste put saznanja koje se stiče iskustvom i ma šta o predestinaciji govorili Avgustin, Luter ili Kalvin, znaj da je iskustvom popločani put jedini koji je od libertas minor doveo Blaženog i sve ostale koji su tim putem pošli, do libertas maior, do konačne slobode."
"..da se moram uprljati životom...." - kako dobro rečeneo.
петак, 18. јун 2010.
Umro Žoze Saramago
Jedan od mojih omiljenih pisaca. Dok sam čitao Sedam Sunaca i Sedam Mesečina, to je bio nadprirodni doživljaj...Svaka mu čast i slava.
Zašto ja u stvari čitam?
Danas sam čitao jedan članak i odjednom mi je sinulo u glavi pitanje, i konstatacija istovremeno. Izgleda da sam ja većinu knjiga čitao da bih uverio sebe da sam u nečemu u pravu i da ispravno mislim!!! Ono što se sukobljavalo sa onim što ja mislim sam zaboravljao. I najvažnije, knjigu nisam čitao da bi koristeći znanje stečeno u njoj nešto promenio!!!! A to je najgore, što iz saznanja nije usledila i akcija...
Ovako bih voleo da ostane trag o meni kada umrem
Ovaj čovek, bez obzira što spada u celebritije, ako je bio takva osoba kao što je to napisano u ovom, neverovatno emotivnom tekstu, koji me je dirnuo više od svih knjiga koje sam pročitao u poslednje vreme, mogao je da kaže za sebe da je živeo....
http://www.e-novine.com/srbija/srbija-licnosti/38379-Izbor-kao-sudbina.html
Svaka cast. A naslov je posebna priča - izbor kao sudbina.
http://www.e-novine.com/srbija/srbija-licnosti/38379-Izbor-kao-sudbina.html
Svaka cast. A naslov je posebna priča - izbor kao sudbina.
четвртак, 3. јун 2010.
Neka od pitanja na putu ka mudrosti..valjda?
Why do we believe what we believe? And how we know what we know?
Iako se ne slažem baš sa svime, rečeno na ovoj stranici, mislim da ima dosta bitnih stvari:
http://www.scottberkun.com/essays/how-to-be-a-free-thinker/
i
http://www.scottberkun.com/essays/44-how-to-learn-from-your-mistakes/
i nešto pozitivno, istovremeno i upozoravajuće:
“Twenty years from now you will be more disappointed by the things that you didn’t do than by the ones you did do. So throw off the bowlines. Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream. Discover.”
Mark Twain
O da.... :-)
Iako se ne slažem baš sa svime, rečeno na ovoj stranici, mislim da ima dosta bitnih stvari:
http://www.scottberkun.com/essays/how-to-be-a-free-thinker/
i
http://www.scottberkun.com/essays/44-how-to-learn-from-your-mistakes/
i nešto pozitivno, istovremeno i upozoravajuće:
“Twenty years from now you will be more disappointed by the things that you didn’t do than by the ones you did do. So throw off the bowlines. Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream. Discover.”
Mark Twain
O da.... :-)
уторак, 23. фебруар 2010.
Tuga
Osećam se kao glavni lik iz Čehovljeve pripovetke "Tuga", kada nema kome da se požali, pa jedino konju može da priča da olakša sebi. "Kome da kažem pečal svoju?".
четвртак, 4. фебруар 2010.
Jedno razmišljanje na temu "What is my true purpose in life?" iz 2007 godine
Odgovori na pitanje sa sajta
http://www.stevepavlina.com/blog/2005/01/how-to-discover-your-life-purpose-in-about-20-minutes/
Moja svrha je da budem u miru sa samim sobom.
Moja istinska svrha je da na neki nacin ostvarim sebe.
Moja istinska svrha je da sluzim drugima.
Moja istinska svrha je da dajem drugima i da kroz njihovo dobrostanje ostvarim sebe – ima li logike u ovom sto sam rekao?
Moja istinska svrha je da se ostvarim kroz posao koji radim.
Moja istinska svrha je da nadjem posao koji ce me ispuniti.
Moja svrha je da obogatim sebe iskustveno?!
Moja svrha je moj mir.
Moja svrha je moj duhovni mir.
Moja svrha je oprastanje.
Moja svrha je ziveti u miru sa prirodom.
Moja svrha je ziveti u miru sa prirodom u nekoj šumi na nekoj planini, raditi posao koji me ispunjava,xxxxxxxxxxxxxxxxxxx da li je to moja svrha ili su to želje koje bih ja voleo da se ostvare? Postavlja se pitanje: da li su želje jednake svrsi? Ne bih rekao, jer ne primer ako ostvariž jednu ili tri ma koliko bitne životne želje, da li sam pronašao svoju svrhu? Možda je svrha ostvarivanje svojih želja? Eto, opet odoh u filozofiju.
Da se vratim na vežbu, pokuša da se nađe takav odgovor od koga ću zaplakati, i to će biti onda pravi odgovor. Tako bar kaže autor sajta.
Moja svrha je da otkrijem svoju svrhu!!!!!
Moja svrha je da pomažem drugim ljudima da pronađu svoju svrhu.
Moja svrha je da živim u miru sa prirodom u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru, kao Grizli Adams http://en.wikipedia.org/wiki/The_Life_and_Times_of_Grizzly_Adams ili kao Noah Dirnborn http://www.imdb.com/title/tt0200138/ . Eto to mislim danas, a ko zna šta bih pisao sutra. No, da nastavim vežbu.
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela....
Iz kog dela ličnosti dolaze ove želje: nekako mi previše deluju kao da dolaze iz roditelja. Da li bi moje unutrašnje dete bilo zadovoljno time? Da li bi našlo ispunjenje i način da se na neki način, na takvom mestu igra u životu? Da li je to stereotipna želja? Zašto ne želim da živim u civilizaciji sa ljudima? Kako bi takav život obogatio moje iskustvo?
Upravo čitam Ekarta Tolea, knjiga se zove Moć sadašnjeg trenutka. Kaže čovek da je razum(mozak, misli) od alata postao gospodar i da pored mozga u čoveku postoji Biće(šta god da je to) koje od silne buke misli koje neprestano teku kroz neurone ne može da se iskaže.
Ako hoćemo da dozvolimo Biću da oživi moramo da nekako ukinemo misli. Dakle, da saberem 2 prethodne tvrdnje: ukidanje misli i omogućvanje Bića da ono doživi svet + život u izolaciji bez novih misaonih iskustava, ali sa dubokim duhovnim iskustvima =? Doživljaj a ne misao o doživljaju...Doživljaj sveta može da bude kroz misao ili kroz Biće. Cool!!! A autor članka je rekao da se odgovorima na pitanje u nekom intervalu od 15-20 minuta dolazi do odgovora, a ja sam se još više zapetljao. Fucking filozofija!!!!!! Gomila sranja. Kakvo jednostavno pitanje a kako komplikovan odgovor.
No da nastavim:
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu.
Interesantno je kako posle određenog broja pokušaja odgovori na ovo pitanje počinju da konvergiraju ka nekom rešenju koje bi obuhvatilo sve odgovore koji su mi pali na pamet....nekako se osećam smirenije dok pišem ovo.
Koliko moja trenutna situacija liči ovoj nekoj željenoj(makar u određenom procentu željenoj) situaciji? Ne baš puno. Čak bi se moglo reći da je dijametralno suprotna. Umesto da živim u prirodi, živim u kocki od betona. Šume nema, samo par stabala koje vidim kroz prozor ali koje ne mogu da osetim svojim Bićem. Od mira nema ništa: komšije, njih zilion, konstantna buka automobila, graja, dreka, muzika...Tu mira nema. Da li pomažem ljudim. Pomalo. Dakle, da li je onda normalno da moje životne sile teže da usklade moje želje i moj život. DA, NORMALNO JE.
I to osetim kao naprezanje mog organizma, nezadovoljstvom, unutrašnjim nemirom. Sve to hoće da mi kaže da ne živim životom kakvim bi moje Biće htelo da živi. I Biće na posredan način protestuje, pokazuje da je nezadovoljno i da joj je potrebna promena. Sad mi pade na pamet ona Heseova: “Život svakog čoveka je put ka samome sebi”. Dakle, ja još putujem...Mašala, kad li ću stići već jednom. Verovatno nikada, ako ne promenim putanju, pošto, koliko dugo već putujem, a to je preko 15 godina, da sam išao pravim putem, već bih stigao. Moja nemogućnost da stignem do samog sebe je dokaz da ne idem pravim putem, ili da idem zaobilaznim putem, ili da ne tom putu ne koristim dobre metode orijentacije. Verovatno je zbog toga moj put toliko dug, i često bolan. I nikako da se završi.
Da se vratim na temu:
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu i da od toga živim.
U ovoj iteraciji sam dodao materijalnu stranu projekta. Namerno, da bih pokušao da objasnim sledeću tvrdnju. Istina nije u isključivostima, i nikad se ne nalazi na krajevima spektra potencijalnih istina, sem možda za veoma mali broj “specijalnih” ljudi.(možda se te dve istine negde u svojim beskonačnostima i izjednačavaju, ali neću o tome)
Ovim hoću da kažem da duhovni mir ne može da se postigne bez određenog materijalnog mira, kao ni da se materijalni mir ne može postići bez duhovnog mira. Ja sam grešio u ovim stvarima: pre nekoliko godina sam jedno vreme baš intenzivno bio posvećen pokušaju otkrivanju duhovnog Bića(nazovi Boga – šta god da je to) i uspostavljanju duhovnog mira u sebi, bez da sam se bavio materijalnom stranom svog života. I naravno, taj pokušaj je neuspešno završen. Onda sam se nakon toga, par godina bavio ISKLJUČIVO metarijalnom stranom svog života, totalno zapostavljajuću svoju duhovnu stranu. I opet sam dospeo u ćorsokak. Ali čin dolaska u ta dva ćorsokaka mi je otkrio jedan novi put(kojim tek pokušavam da krenem), a to je da je čoveku potreban balans, i da je potrebno da se i duhovno i materijalno razvijaju istovremeno. Razlog zašto je potrebno da razvijamo duhovni mir sam već naveo, a razlog za postizanje materijalnog mira je čist biološki, opisan Maslovljevom piramidom potreba (http://en.wikipedia.org/wiki/Image:Maslow%27s_hierarchy_of_needs.svg ). Negiranjem materijalnih potreba(hrana, sklonište, sigurnost, zdravlje, posao....) čovek negira biološki aspekt svoga bivstvovanja, znači pokušava se da se pravi da ne postoji nešto što je njemu imanentno(zato sam gore naveo da materijalnih istina može da se odrekne veoma mali broj ljudi – monasi recimo, mada čak i oni moraju da zadovolje osnovne materijalne potrebe) . Negirajući neke stvari, mi ih možemo potisnuti ali će one i dalje postojati...Čitam ovo i pitam se: “Koliko opravdavanje potrebe za materijalnim” – prokleta crkva i njen ideal siromaštva i kako je grešno biti bogat!!!!!!!!!! Ovo samo pokazuje da sam prilično indoktriniran, da ne kažem da mi je na neki drugi način usađen strah ili prezir prema bogatstvu. Sve u svemu – materijalno je potrebno.
Opet čitam ovo i vidim da sam opet napravio grešku. Opet sam potrebe – želje(ne bih ulazio u raspravu šta ih razlikuje i gde je granica na Maslovljevoj piramidi između želja i potreba) svrstao u dve kategorije: materijalne i duhovne. Dok sam to radio i razumeveo da nema napretka u jednom bez napretka u drugom, setio sam se knjige Džima Ketkarta : “ Potencijal Žira”, gde on identifikuje sedam kategorija koje čovek treba da ostvari da bi postigao neki “viši nivo bivtstvovanja”. Autor je Amerikanac, tako da su i kategorije američke: um, telo, duh, emocije, porodica, prijatelji, karijera, finansije. Verovatno bi autori iz drugih kultura malo drugačije posmatrali te kategorije. (ovde se postavlja pitanje da li je moguće napraviti model koji bi u što boljem svetlu predstavljao šta je to što predstavlja čoveka, kojim bi se on kategorija najbolje mogao opisati). Sad i Ekart Tole rekao da je nemoguće umom spoznati Biće( a samim tim ni opisati, kategorisati..) već da se ono samo može doživeti. Hm. Čini mi se da i taj pristup negira postojanje mozga kao realnosti, i da je to pokušaj isključivanja iz cele priče nečega što se ne može isključiti.
Da li sam celom ovom pričom nešto bliže odgovoru na pitanje “Šta je svrha mog života?” Pa nešto baš i ne verujem. Više mi liči na to da pokušavam da se pravim pametan. Dobro, ne moram da pokušavam, pošto ja jesam pametan, ali čemu ovoliko pisanije....Opet su me misli odvele na svoj racionalni put umesto da sam odogovor pokušao da nađem u sadejstvu različitih aspekata moga celokupnog Bića.
Opet se vraćam vežbi:
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu i da od toga živim. Čitam ovo i deluje mi kao da je to to, ali opet tome nedostaje još nešto....Verovatno je potrebno još iteracija da bi to bilo to. Ili je odgovor sasvim nešto drugačiji.
A znam i šta nas sprečava da ga saznamo. Strah!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Strah od odbacivanja, ako ispadne da su naše želje socijalno neprihvatljive, ili strah da ćemo živeti nekim životom kojim niko od ljudi koje znamo ne živi, strah od promene, i ostali strahovi. Oni nas sprečavaju da se osvestimo... Neki bi opet rekli da je strah tu da nas čuva da ne napravimo neku glupost. Kod mene je sasvim suprotno. Mene je common sense sprečavao da ne uradim neku glupost, a strah me je konstatno sprečavao da ne uradim neku dobru stvar za sebe. Prokleti strah. Koliko sam samo u životu izgubio zbog njega. I konstatno gubim. I konstatno nastavljam da se plašim.
I tako. Opet sam potrošio mentalnu energiju na objašnjavanje umesto na davanje odgovora. Ne mogu da nastavim. Nema više ideja šta bi mogla da bude svrha moga života.
I što kaže autor teksta: ”Discovering your purpose is the easy part. The hard part is keeping it with you on a daily basis and working on yourself to the point where you become that purpos.” Tj. kako ostvariti tu svrhu.
http://www.stevepavlina.com/blog/2005/01/how-to-discover-your-life-purpose-in-about-20-minutes/
Moja svrha je da budem u miru sa samim sobom.
Moja istinska svrha je da na neki nacin ostvarim sebe.
Moja istinska svrha je da sluzim drugima.
Moja istinska svrha je da dajem drugima i da kroz njihovo dobrostanje ostvarim sebe – ima li logike u ovom sto sam rekao?
Moja istinska svrha je da se ostvarim kroz posao koji radim.
Moja istinska svrha je da nadjem posao koji ce me ispuniti.
Moja svrha je da obogatim sebe iskustveno?!
Moja svrha je moj mir.
Moja svrha je moj duhovni mir.
Moja svrha je oprastanje.
Moja svrha je ziveti u miru sa prirodom.
Moja svrha je ziveti u miru sa prirodom u nekoj šumi na nekoj planini, raditi posao koji me ispunjava,xxxxxxxxxxxxxxxxxxx da li je to moja svrha ili su to želje koje bih ja voleo da se ostvare? Postavlja se pitanje: da li su želje jednake svrsi? Ne bih rekao, jer ne primer ako ostvariž jednu ili tri ma koliko bitne životne želje, da li sam pronašao svoju svrhu? Možda je svrha ostvarivanje svojih želja? Eto, opet odoh u filozofiju.
Da se vratim na vežbu, pokuša da se nađe takav odgovor od koga ću zaplakati, i to će biti onda pravi odgovor. Tako bar kaže autor sajta.
Moja svrha je da otkrijem svoju svrhu!!!!!
Moja svrha je da pomažem drugim ljudima da pronađu svoju svrhu.
Moja svrha je da živim u miru sa prirodom u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru, kao Grizli Adams http://en.wikipedia.org/wiki/The_Life_and_Times_of_Grizzly_Adams ili kao Noah Dirnborn http://www.imdb.com/title/tt0200138/ . Eto to mislim danas, a ko zna šta bih pisao sutra. No, da nastavim vežbu.
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela....
Iz kog dela ličnosti dolaze ove želje: nekako mi previše deluju kao da dolaze iz roditelja. Da li bi moje unutrašnje dete bilo zadovoljno time? Da li bi našlo ispunjenje i način da se na neki način, na takvom mestu igra u životu? Da li je to stereotipna želja? Zašto ne želim da živim u civilizaciji sa ljudima? Kako bi takav život obogatio moje iskustvo?
Upravo čitam Ekarta Tolea, knjiga se zove Moć sadašnjeg trenutka. Kaže čovek da je razum(mozak, misli) od alata postao gospodar i da pored mozga u čoveku postoji Biće(šta god da je to) koje od silne buke misli koje neprestano teku kroz neurone ne može da se iskaže.
Ako hoćemo da dozvolimo Biću da oživi moramo da nekako ukinemo misli. Dakle, da saberem 2 prethodne tvrdnje: ukidanje misli i omogućvanje Bića da ono doživi svet + život u izolaciji bez novih misaonih iskustava, ali sa dubokim duhovnim iskustvima =? Doživljaj a ne misao o doživljaju...Doživljaj sveta može da bude kroz misao ili kroz Biće. Cool!!! A autor članka je rekao da se odgovorima na pitanje u nekom intervalu od 15-20 minuta dolazi do odgovora, a ja sam se još više zapetljao. Fucking filozofija!!!!!! Gomila sranja. Kakvo jednostavno pitanje a kako komplikovan odgovor.
No da nastavim:
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu.
Interesantno je kako posle određenog broja pokušaja odgovori na ovo pitanje počinju da konvergiraju ka nekom rešenju koje bi obuhvatilo sve odgovore koji su mi pali na pamet....nekako se osećam smirenije dok pišem ovo.
Koliko moja trenutna situacija liči ovoj nekoj željenoj(makar u određenom procentu željenoj) situaciji? Ne baš puno. Čak bi se moglo reći da je dijametralno suprotna. Umesto da živim u prirodi, živim u kocki od betona. Šume nema, samo par stabala koje vidim kroz prozor ali koje ne mogu da osetim svojim Bićem. Od mira nema ništa: komšije, njih zilion, konstantna buka automobila, graja, dreka, muzika...Tu mira nema. Da li pomažem ljudim. Pomalo. Dakle, da li je onda normalno da moje životne sile teže da usklade moje želje i moj život. DA, NORMALNO JE.
I to osetim kao naprezanje mog organizma, nezadovoljstvom, unutrašnjim nemirom. Sve to hoće da mi kaže da ne živim životom kakvim bi moje Biće htelo da živi. I Biće na posredan način protestuje, pokazuje da je nezadovoljno i da joj je potrebna promena. Sad mi pade na pamet ona Heseova: “Život svakog čoveka je put ka samome sebi”. Dakle, ja još putujem...Mašala, kad li ću stići već jednom. Verovatno nikada, ako ne promenim putanju, pošto, koliko dugo već putujem, a to je preko 15 godina, da sam išao pravim putem, već bih stigao. Moja nemogućnost da stignem do samog sebe je dokaz da ne idem pravim putem, ili da idem zaobilaznim putem, ili da ne tom putu ne koristim dobre metode orijentacije. Verovatno je zbog toga moj put toliko dug, i često bolan. I nikako da se završi.
Da se vratim na temu:
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu i da od toga živim.
U ovoj iteraciji sam dodao materijalnu stranu projekta. Namerno, da bih pokušao da objasnim sledeću tvrdnju. Istina nije u isključivostima, i nikad se ne nalazi na krajevima spektra potencijalnih istina, sem možda za veoma mali broj “specijalnih” ljudi.(možda se te dve istine negde u svojim beskonačnostima i izjednačavaju, ali neću o tome)
Ovim hoću da kažem da duhovni mir ne može da se postigne bez određenog materijalnog mira, kao ni da se materijalni mir ne može postići bez duhovnog mira. Ja sam grešio u ovim stvarima: pre nekoliko godina sam jedno vreme baš intenzivno bio posvećen pokušaju otkrivanju duhovnog Bića(nazovi Boga – šta god da je to) i uspostavljanju duhovnog mira u sebi, bez da sam se bavio materijalnom stranom svog života. I naravno, taj pokušaj je neuspešno završen. Onda sam se nakon toga, par godina bavio ISKLJUČIVO metarijalnom stranom svog života, totalno zapostavljajuću svoju duhovnu stranu. I opet sam dospeo u ćorsokak. Ali čin dolaska u ta dva ćorsokaka mi je otkrio jedan novi put(kojim tek pokušavam da krenem), a to je da je čoveku potreban balans, i da je potrebno da se i duhovno i materijalno razvijaju istovremeno. Razlog zašto je potrebno da razvijamo duhovni mir sam već naveo, a razlog za postizanje materijalnog mira je čist biološki, opisan Maslovljevom piramidom potreba (http://en.wikipedia.org/wiki/Image:Maslow%27s_hierarchy_of_needs.svg ). Negiranjem materijalnih potreba(hrana, sklonište, sigurnost, zdravlje, posao....) čovek negira biološki aspekt svoga bivstvovanja, znači pokušava se da se pravi da ne postoji nešto što je njemu imanentno(zato sam gore naveo da materijalnih istina može da se odrekne veoma mali broj ljudi – monasi recimo, mada čak i oni moraju da zadovolje osnovne materijalne potrebe) . Negirajući neke stvari, mi ih možemo potisnuti ali će one i dalje postojati...Čitam ovo i pitam se: “Koliko opravdavanje potrebe za materijalnim” – prokleta crkva i njen ideal siromaštva i kako je grešno biti bogat!!!!!!!!!! Ovo samo pokazuje da sam prilično indoktriniran, da ne kažem da mi je na neki drugi način usađen strah ili prezir prema bogatstvu. Sve u svemu – materijalno je potrebno.
Opet čitam ovo i vidim da sam opet napravio grešku. Opet sam potrebe – želje(ne bih ulazio u raspravu šta ih razlikuje i gde je granica na Maslovljevoj piramidi između želja i potreba) svrstao u dve kategorije: materijalne i duhovne. Dok sam to radio i razumeveo da nema napretka u jednom bez napretka u drugom, setio sam se knjige Džima Ketkarta : “ Potencijal Žira”, gde on identifikuje sedam kategorija koje čovek treba da ostvari da bi postigao neki “viši nivo bivtstvovanja”. Autor je Amerikanac, tako da su i kategorije američke: um, telo, duh, emocije, porodica, prijatelji, karijera, finansije. Verovatno bi autori iz drugih kultura malo drugačije posmatrali te kategorije. (ovde se postavlja pitanje da li je moguće napraviti model koji bi u što boljem svetlu predstavljao šta je to što predstavlja čoveka, kojim bi se on kategorija najbolje mogao opisati). Sad i Ekart Tole rekao da je nemoguće umom spoznati Biće( a samim tim ni opisati, kategorisati..) već da se ono samo može doživeti. Hm. Čini mi se da i taj pristup negira postojanje mozga kao realnosti, i da je to pokušaj isključivanja iz cele priče nečega što se ne može isključiti.
Da li sam celom ovom pričom nešto bliže odgovoru na pitanje “Šta je svrha mog života?” Pa nešto baš i ne verujem. Više mi liči na to da pokušavam da se pravim pametan. Dobro, ne moram da pokušavam, pošto ja jesam pametan, ali čemu ovoliko pisanije....Opet su me misli odvele na svoj racionalni put umesto da sam odogovor pokušao da nađem u sadejstvu različitih aspekata moga celokupnog Bića.
Opet se vraćam vežbi:
Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu i da od toga živim. Čitam ovo i deluje mi kao da je to to, ali opet tome nedostaje još nešto....Verovatno je potrebno još iteracija da bi to bilo to. Ili je odgovor sasvim nešto drugačiji.
A znam i šta nas sprečava da ga saznamo. Strah!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Strah od odbacivanja, ako ispadne da su naše želje socijalno neprihvatljive, ili strah da ćemo živeti nekim životom kojim niko od ljudi koje znamo ne živi, strah od promene, i ostali strahovi. Oni nas sprečavaju da se osvestimo... Neki bi opet rekli da je strah tu da nas čuva da ne napravimo neku glupost. Kod mene je sasvim suprotno. Mene je common sense sprečavao da ne uradim neku glupost, a strah me je konstatno sprečavao da ne uradim neku dobru stvar za sebe. Prokleti strah. Koliko sam samo u životu izgubio zbog njega. I konstatno gubim. I konstatno nastavljam da se plašim.
I tako. Opet sam potrošio mentalnu energiju na objašnjavanje umesto na davanje odgovora. Ne mogu da nastavim. Nema više ideja šta bi mogla da bude svrha moga života.
I što kaže autor teksta: ”Discovering your purpose is the easy part. The hard part is keeping it with you on a daily basis and working on yourself to the point where you become that purpos.” Tj. kako ostvariti tu svrhu.
B player
Samo da najavim sebi novi članak. Nastao je na osnovu razmišljanja o jednom članku iz Harward Bussiness Reviewa, koga ću takođe okačiti ovde, iako nije legalna kopija. Nadam se da mi harvardovci neće zbog toga sesti za vrat.
Пријавите се на:
Постови (Atom)