Moj prvi susret sa njime je bio negde 2001 godine, kada sem se bavio čitanjem latinoameričkih pisaca, pa sam, sasvim slučajno, naleteo na Razgovor u Katedrali, lutajući među policama Somborske biblioteke. U početku nisam mogao baš da povežem priču, ali kada sam shvatio da pisac istovremeno piše o nekoliko događaja, preplićući rečenice, shvatio sam da sam naleteo na zakopano blago :-) Stvarno sam bio oduševljen tim "izumom" - multithreading u književnosti. Iz te knjige sam naučio da ne odbacujem unapred dela zato što mi se čine nerazumljivim, nego da, makar i na silu, pređem nekoliko prvih poglavlja, jednostavno da bih se privikao na piščev stil.
Pre par godina sam čitao još jednu njegovu knjigu, za koju se sećam da ju je izdala Laguna, a naslova ne mogu da se setim, toliko je bio slab utisak koji je ostavila na mene. Imao sam utisak kao da čitam malo jači petparački roman. Kao da je Ljosa bio unajmio nekog ghost writera, toliko se taj roman razlikovao od maestralne Katedrale.
U svakom slučaju, mislim da je zaslužio nagradu. Portugalsko/Spanski/Latinoamerički pisci su jednostavno, najživlji, najinventivniji. Da li neko može da zamisli da na primer neki nemački pisac napiše bilo šta slično romanima Sto godina samoće, ili Sedam sunaca i sedam mesečina. Ja nisam baš siguran :-)
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар