Does power corrupt?

“All power corrupts, and absolute power corrupts absolutely. The more I’ve learned, the less I believe it. Power doesn’t always corrupt. What power always does is reveal. When a guy gets into a position where he doesn’t have to worry anymore, then you see what he wanted to do all along.” - skinuo sa jednog sajta koji pratim. Skroz mi je super ovo " What power always does is reveal. When a guy gets into a position where he doesn’t have to worry anymore, then you see what he wanted to do all along."

To Find Happiness, Forget About Passion kaze HBR

http://blogs.hbr.org/cs/2012/01/to_find_happiness_forget_about.html

Kazu HBRovci da zaboravimo na passion... :-)

Gogen, dekadentni materijalizam, Umberto Eko, umetnost kao instrument saznanja

Posle gledanja filma o Polu Gogenu, dva razmišljanja, tj. citata.

Umberto Eko, Istorija lepote:"Simbolizam već udahnjuje život novim tehnikama kontakta sa stvarnošću, istraživanje Lepote napušta nebo i umetnika vuče da uroni u živu materiju. Vremenom, umetnik će zaboraviti na ideal Lepog koji ga je vodio, a umetnost više neće shvatati kao beleženje i pobuđivanje estetskog zanosa već kao instrument saznanja."

Izgleda da je Pol Gogen bio među prvima koji su slikali "crvenog psa" i koristili se simbolima, i koji su kao što je rekao Umberto Eko umetnost koristili kao instrumen saznanja. Jer koje je pitanje bitnije od pitanja "Odakle smo, ko smo i kuda idemo", koje je i ime ove Gogenove slike:

Iz pisma Pola Gogena danskom slikaru Jens Ferdinand Vilmusenu 1890. godine, pre odlaska na Južna more, citat uzet iz Jansonove Istorije umetnosti:
"Što se mene tiče, odluka je doneta. Uskoro odlazim na Tahiti, malo ostrvo u Okeaniji gde se materijalne životne potrebe mogu zadovoljiti i bez novca. Želim da zaboravim sve nevolje prošlosti, želim slobodno da slikam ne očekujući slavu u očima drugih, želim tamo da umrem i da budem zaboravljen... U Evropi se za iduće pokoljenje spremaju strašna vremena: carstvo novca. Sve je trulo, čak i ljudi, čak i umetnost. Tahićanin, naprotiv, pod večno letnjim nebom, na čudesno plodnoj zemlji, treba samo da pruži i da ubere plod i nikad ne treba da radi. Dok su u Evropi muškarci i žene plen hladnoće, gladi i bede i preživljavaju samo zahvaljujući neprekidnom radu i borbi, Tahićani, srećni stanovnici dalekog raja Okeanije poznaju samo blagost života. Živeti za njih znači pevati i ljubiti...."

Zlatno runo šesta knjiga, Borislav Pekić

Nekoliko odlomaka:
"O antropos sti pisti vasizite, Tomanijo, čofek se o veri drži. Držafa se o veri drži. Zakonj, porodica, ljubaf, duša, firma, dobro, življenje i mrenje, sve na vera stoji. Razum samo veri prafac čuva ko ovčarski pas ovce u štetu da ne odu. Bez vere u celj, mre se. Tako nam ustrojstvo. Kao svakoj robi. Roba nema vrednjost do tržišnje. Ako kome nemaš da je prodaš, ko da je i nemaš. Još grđe, mesto zaprema. Roba mora celja imati, nekuda da ide, nečemu da posluži, nešto da donese. I čofek-roba mora profit odbacifati, inače je mrtaf kapitalj. Bez vere u smisao, svoju prođu na žifotnju agoru, sve propađa - čofek, familjija, genos, nacion. Ideje, ma kako fine i umnje, ako se s njima ništa ne radi, ako se kroza žifot ne promeću, trunu kaogođ neprodat jespap u magaze...
Simeoni su najpre verofali, a ondak sve drugo.
U šta verofali? U sebe, gospođo, u svoju dekljaraciju, u svoj celj, u svoje Zlatno Runjo. I zato nijedanj nije sam od sebe umro. Morali ih kolčefima probadati, u vodi topiti, glafe im seći, đuladima gađati, kroz pendžere iskakati, inače ti nikađ odumreli ne bi.
Ja sam prvi da od svoje volje idem. A što, znaješ li? ... Što sum kvaranj, gospođo.... A što sum kvaranj, znaješ li? Što ne verujem, ne vidim, tinos harin, čemu. Čemu služim i ja i to što radim. Kakaf je zbiljski profit od mog žifota i moje argonjautike? Kakaf je moj Hresomalon Deras, to moje Zlatno Runjo što ga još od Trakiju po svetu jurim?... A čofek je mrtav kad se zapita čemu pa ne umedne na to odgoforiti..."


"Jedanj Sezofe kamenj uz brdo gura. Drugi Sezofe već s njim vrhu da priđe. Treći Sezofe s kamenj na podnožje čeka da krene. Jedanj za drugoga ne znaju. Niki nikome ne može nešto o to guranje reći. Da viknje - stanjite, bre, ljudi, što mi to radimo?
Guram kamenj visu, a ne ga vidim, obljacima zakrit. Dojdem i nad obljak, vidim - još se brdo penje, i još da drugi obljaci me čekadu. Pa i dalje guram. Straf me fata da pljanina i nema kraja, da je nekakfa bez vrja, a opet, nadam se da gu ima, samo da gu ja ne vidim. Šta ću, guram i dalje...
A pljanina, gospođo, i nema vrja. Ima samo uzbrdicu koja, pošto nikuđ ne stiže, i nije uzbrdica, nego nekakfa naopako sfedena rafnjica. Pusta rafnjica po kojoj se, mi, budale, penjemo. Penjemo se po rafnjicu. Gdi samo ukrug možiš, prafac neki tražimo.....

Ne znajem samo ja to. Ima mudrijih. Sokratesa. Toljko im čini. Eno i njih na uzbrdici. Što radu mudraci? Kamenj guraju. Tamanj ko i oni najmulastiji. I još više zapinju koljko su umnjiji. Mulasti ne znaju šta čine. Našli se sa kamenjom na uzbrdici pa guraju, neki put ih batinom od pozadi teradu. Mudre ne tera niko, pa se još crnje s tim kamenjom muču. Oće ga rastumačiti. Kao da bi im posle toga guranje lakše palo. Diavolon bi palo. Tek bi ondaj najebalji.... A ima ih koji se smeju, pomaljo i ja. Znaju da guranje smisao nema, a guraju. Smeju se sebi što kamenj guraju, a i dalje zapinju, što više zapinju, jače se smeju, što se jače smeju, jače i zapinju.... Što, bre, ne baciš tu kamenjčuru, Aristoteljo, pametanj si čofek? Ne mogu, Gazdo, će se brez kamenj suljnem dole pa što sam uradea? Kako brez njega suljneš, on će se suljne, ne ti. I ja, jer me on drži. Koj te, kurac, drži, Aristoteljo, drži te varka da ti treba, a ti njemu trebaš jer ti njega držiš! Pusti ga iz ruku, čofeče, dušom dani! Ne smem, Gazdo. Što ne smeš? Tako mi određeno. Ko ti ofa magareća posla odredi? Ne znajem, pao na svet, zateko sve kako kamenje guraju, našao se jedanj za mene i tako. Jeste, to nam je Tomanijo, taj naš život...."

Uspeh kao motivacija

Interesanta TEDx prezentacija koja kaže koliko u stvari koristi da se ljudi dobro osećaju na poslu ako svakodnevno osećeju male pobede i napredak.

http://www.youtube.com/watch?v=XD6N8bsjOEE

Ta priča je takođe kolinearna sa pričom Pitera Drakera, kada će se ljudi osećati zadovoljno na poslu, a koja kaže da će to biti ako svakodnevno postižu nešto.

Veoma interesnanto i ne deluje tako neostvarljivo teorijski gledano, ali u nekim okolnostima kao da nije moguće postići niti mininalni napredak.....pa stoga ni nemati osećaj zadovoljstva poslom.

Facebook i smrt

Jedna moja prijateljica iz osnovne škole, divna osoba, Jelena, je poginula u saobraćajnoj nesreći polovinom novembra. Odem na FB i vidim njenu sliku, i njen je nalog još uvek "živ" - ne znam koju bolju reč da nađem. I njeni postovi do maltene poslednjeg dana njenog života. Ne znam šta bi trebalo uraditi sa tim i takvim nalozima....

Neki drugi svet

Posle druženja sa mojim bivšim cimerom Milanom Mandićem se mi se otvorila jedna misao. A to je da pored poslovnog dela života i načina razmišljanja u tom okruženju i toj kulturi, koja neverovatno uvlači u sebe i teško joj se odupreti postoji i neki drugi svet - da ne kažem svetovi - sa nekim svojim kulturama, ljudima, temama....Jako mi je prijalo isključiti se iz poslovnog stila razmišljanja i pošto Milan tako kvalitetno "besedi" da imam utisak kao da gledam slike, videti slike iz nekog drugog sveta i života.