Zlatno runo šesta knjiga, Borislav Pekić

Nekoliko odlomaka:
"O antropos sti pisti vasizite, Tomanijo, čofek se o veri drži. Držafa se o veri drži. Zakonj, porodica, ljubaf, duša, firma, dobro, življenje i mrenje, sve na vera stoji. Razum samo veri prafac čuva ko ovčarski pas ovce u štetu da ne odu. Bez vere u celj, mre se. Tako nam ustrojstvo. Kao svakoj robi. Roba nema vrednjost do tržišnje. Ako kome nemaš da je prodaš, ko da je i nemaš. Još grđe, mesto zaprema. Roba mora celja imati, nekuda da ide, nečemu da posluži, nešto da donese. I čofek-roba mora profit odbacifati, inače je mrtaf kapitalj. Bez vere u smisao, svoju prođu na žifotnju agoru, sve propađa - čofek, familjija, genos, nacion. Ideje, ma kako fine i umnje, ako se s njima ništa ne radi, ako se kroza žifot ne promeću, trunu kaogođ neprodat jespap u magaze...
Simeoni su najpre verofali, a ondak sve drugo.
U šta verofali? U sebe, gospođo, u svoju dekljaraciju, u svoj celj, u svoje Zlatno Runjo. I zato nijedanj nije sam od sebe umro. Morali ih kolčefima probadati, u vodi topiti, glafe im seći, đuladima gađati, kroz pendžere iskakati, inače ti nikađ odumreli ne bi.
Ja sam prvi da od svoje volje idem. A što, znaješ li? ... Što sum kvaranj, gospođo.... A što sum kvaranj, znaješ li? Što ne verujem, ne vidim, tinos harin, čemu. Čemu služim i ja i to što radim. Kakaf je zbiljski profit od mog žifota i moje argonjautike? Kakaf je moj Hresomalon Deras, to moje Zlatno Runjo što ga još od Trakiju po svetu jurim?... A čofek je mrtav kad se zapita čemu pa ne umedne na to odgoforiti..."


"Jedanj Sezofe kamenj uz brdo gura. Drugi Sezofe već s njim vrhu da priđe. Treći Sezofe s kamenj na podnožje čeka da krene. Jedanj za drugoga ne znaju. Niki nikome ne može nešto o to guranje reći. Da viknje - stanjite, bre, ljudi, što mi to radimo?
Guram kamenj visu, a ne ga vidim, obljacima zakrit. Dojdem i nad obljak, vidim - još se brdo penje, i još da drugi obljaci me čekadu. Pa i dalje guram. Straf me fata da pljanina i nema kraja, da je nekakfa bez vrja, a opet, nadam se da gu ima, samo da gu ja ne vidim. Šta ću, guram i dalje...
A pljanina, gospođo, i nema vrja. Ima samo uzbrdicu koja, pošto nikuđ ne stiže, i nije uzbrdica, nego nekakfa naopako sfedena rafnjica. Pusta rafnjica po kojoj se, mi, budale, penjemo. Penjemo se po rafnjicu. Gdi samo ukrug možiš, prafac neki tražimo.....

Ne znajem samo ja to. Ima mudrijih. Sokratesa. Toljko im čini. Eno i njih na uzbrdici. Što radu mudraci? Kamenj guraju. Tamanj ko i oni najmulastiji. I još više zapinju koljko su umnjiji. Mulasti ne znaju šta čine. Našli se sa kamenjom na uzbrdici pa guraju, neki put ih batinom od pozadi teradu. Mudre ne tera niko, pa se još crnje s tim kamenjom muču. Oće ga rastumačiti. Kao da bi im posle toga guranje lakše palo. Diavolon bi palo. Tek bi ondaj najebalji.... A ima ih koji se smeju, pomaljo i ja. Znaju da guranje smisao nema, a guraju. Smeju se sebi što kamenj guraju, a i dalje zapinju, što više zapinju, jače se smeju, što se jače smeju, jače i zapinju.... Što, bre, ne baciš tu kamenjčuru, Aristoteljo, pametanj si čofek? Ne mogu, Gazdo, će se brez kamenj suljnem dole pa što sam uradea? Kako brez njega suljneš, on će se suljne, ne ti. I ja, jer me on drži. Koj te, kurac, drži, Aristoteljo, drži te varka da ti treba, a ti njemu trebaš jer ti njega držiš! Pusti ga iz ruku, čofeče, dušom dani! Ne smem, Gazdo. Što ne smeš? Tako mi određeno. Ko ti ofa magareća posla odredi? Ne znajem, pao na svet, zateko sve kako kamenje guraju, našao se jedanj za mene i tako. Jeste, to nam je Tomanijo, taj naš život...."