Sve je istovremeno moguće i nemoguće

 Sve je moguće i sve je nemoguće. To znači da sve može da se desi, ali da puno toga nije u našoj moći - nemoguće je. To znači da ono što smo mi zamislili najčešće neće biti tako, ali će biti drugačije ne način na koji ni ne možemo da zamislimo - izgledaće skoro neverovatno. Realnost je mnogo raznolikija, mnogo polivalentnija nego što mi možemo da izmaštamo.

Svetlana Aleksijevič: Černobiljska molitva

U prethodnom postu sam se dotakao Svetlane Aleksijevič. Juče sam u biblioteci uzeo njen roman Černobiljska molitva. Danas mislim da ga vratim...Zašto? Doba je korone, ponovo rastu brojevi, i čitanje jedne ovakve knjige nije preporučljivo u ovom periodu. Knjiga je fantastična - ali strašna - i dok je čitam, ja osećam da drhtim od straha, suza...i ljubavi. I već sam ovom koronom psihički već iscrpljen i ova knjiga mi još povećava napetost. Ali ne mogu da je ostavim! Od sinoć kako je čitam, sam pored nje, pročitao velik broj referenci - vikipedijin članak o Černobiljskoj nesreći, o likvidatorima, o Pripjatu - napuštenom gradu pored Černobiljske nuklearne elektrane, na stolu mi stoji slika modela RMBK nuklarnog reaktora, shvatio sam kako radi (bar na principijelnom nivou). Mišići mi se grče od svega toga, osećam kako su mi ruke napete. Uzimam i ostavljam knjigu. Borim se sa njom. Ona me povlači u sebe, ja je guram od sebe. Malo ona prevagne, malo ja. Nije mi dobro da je čitam sada, možda kad se nekad smiri situacija. Ali ne mogu da je ostavim! Kako je moguće da knjiga ima toliki snagu? Na svakih par pročitanih strana ostavljam knjigu i idem da grlim i ljubim svoga sina - što iz ljubavi, što iz straha. Ego nestaje. Uplašen sam za život, i istovremeno sam zahvalan za njega. Koliko je veličanstven i krhak. Plašim se budućnosti. Molim se Bogu. Plašim se te ljudske želje da se igra Boga. A juče mi je bibliotekarka preporučivala da uzmem memoare ili putopise Svetlane Aleksijevič - možda je i ona pročitala ovu knjigu pa je znala kakva je, i možda me odvraćala od nje?! Knjiga mi stoji na stolu, uzeo bih da je čitam, ali se plašim. Možda ću je danas na silu vratiti u biblioteku...

Kolo Kolo

Kada je ono Crvena Zvezda igrala za titulu prvaka sveta protiv južnoameričkog tima Kolo Kolo. 1991. godine. Utakmica je počinjala u, za nas, tada decu, sitno vreme. Negde oko 3 - 4 ujutro! Roditelji nam nikad ne bi dali da ustanemo tako rano i gledamo televiziju - i inače nam nisu dali puno da gledamo, ali je ovo bio izuzetak. I oni su bili ustali da gledaju. Sećam se da je u sobi bilo onako, hladnjikavo, pošto se peć, kreka, već bila ugasila i ohladila. Svi smo uzeli ćebad i gledali. Ja sam tad imao 15 godina, moj brat Velimir 12, majka 41, taja 43 (ja sad imam 44, uskoro ću i 45). To je sve bilo jako čarobno. Nije ta utakmica bila onako zanimljiva i bitna kao one koje je Zvezda igrala sa Bajernom i Olimpikom, ali zbog tog čudnog vremena početka, je se sećam. 

Čudo kako su sve te lepe, da ne kažem najlepše stvari, dešavale paralelno sa onim najlošijim - ratom, sankcijama, inflacijom, raspadom države i svim derivatima tih zala - strahom, mržnjom, ludilom, slepilom, nemaštinom, užasom, ubijanjima, smrtima, lista je nepregledna. Posle tog vrhunca, koji je već bio ukaljan zlom, do dana današnjeg - a od tad je prošlo, evo već 30 godina - sem pojedinih trenutaka - sve ovo do sad je drugorazredno vreme i život. Ima čak i knjiga ukrajinske spisateljice Svetlane Aleksijevič, zove se Secondhand Time - Drugorazredno vreme, i slika koja oslikava taj (ovaj život):

Stavio sam ovu sliku, pošto ona jako dobro oslikava ono osećanje koje i ja imam. Svako zna kakav je osećaj u gradskom autobusu - čak i kad nije gužva. Ovde čak i pada kiša napolju. Autobus star, kaljav, u raspadu. I ideš negde, a misli su ti izgubljene u nečem sasvim desetom - pokušavaš da stvoriš osećaj da nisu u tom autobusu. Kao i ova žena. Njen pogled kao da se pita - šta je sve ovo, šta ja radim tu, gde idem, i šta me čeka. Njena seta. Njena izolovanost od ostalih ljudi - ljudi su u autobusu ali je čovek i u prepunom autobusu sam. I ta njena belina - kao čista duša koja ne pripada ovom svetu - u crnom uprljanom autobusu, kao, recimo, simbolu, reke, prljave i smrdljive, na kojoj plovi, pluta tihi čamac, sa dušom koju prevozi. I nigde kraja toj reci...

Cikličnost definisanja sebe

Da bi čovek bio zadovoljan(ili možda i nešto snažnije od zadovoljstva - npr smislenost življenja?), treba da bude slobodan. Da bi bio slobodan treba da bude svestan sebe - pošto kad postaneš svestan sebe, znaš šta su ti životne vrednosti i prioriteti, i onda možeš da napraviš dogovor sa sobom. Pravljenje dogovora sa sobom znači da u situacijama dnevnim i onima nesvakodnevnim možeš da donosiš odluke u skladu sa prethodno ustanovljenim prioritetima. Da bi bio svestan sebe mora da uči. Da bi mogao da uči mora da čita, radi, eksperimentiše, proba, uspeva\neuspeva, otkriva. Ovo je sve iterativni proces, gde kroz učenje o sebi i svetu, čovek menja i definiciju sebe, svojih prioriteta, i tako u krug. 

Tamo na letovanju sa školom - hleba i paste za zube sa ukusom banane

Na letovanjima koja je organizovala škola, imali smo sledeći raspored obroka. Doručak, ručak i večera u odmaralištu. Na plažu su nam donosili 2 užine - prepodnevnu i poslepodnevnu. Prepodnevna je bila negde oko 11h, a poslepodnevna (ako se dobro sećam) oko 16h. Te užine su mi ostale u življem sećanju nego redovna jela. Na tacni ili dve su nam na plažu donosili nešto veoma jednostavno, tipa hleba i pekmeza, hleba, margarina i meda, hleba masti i paprike, hleb sa eurokremom. Obično su svi dolazili po tu užinu, međutim uvek je ostajalo po par komada. Dežurni nastavnik koji je bio taj dan zadužen da se užina podeli je stajao kod tacne, dok su deca uzimala i pazio da svako dobije po parče. Onda, kada su deca prestala da dolaze, on bi se osvrnuo da vidi da li ima da dolazi još neko...Za to vreme je nas nekoliko najgladnijih već naciljalo preostale parčadi užine. Sedeli smo blizu te tacne i čekali znak, sa okom na naciljanom parčetu. Kada je nastavnik video da niko više ne dolazi, rekao bi nešto tipa - možete uzeti repete, i pre nego što bi on završio tu rečenicu, više ni jedno parče nije ostalo na tacni. Ja se sećam, da mi je ruka bila kao na feder i samo bi odskočila i zgabila preostalo parče. Nisam naravno mogao da uvek baš ja budem taj koji ću biti najbrži i najspretniji, tako da je bilo mnogo puta da sam bio prilično gladan do večere.

A nekad smo bili gladni i posle večere....Sećam se...Odmaralište na Rabu, veče, pao je već mračak, nastavnici su dozvolili da se u trpezariji sme gledati, na crno belom TVu, serija Šerlok Holms, sa Džeremi Bretom u glavnoj ulozi. Bilo je dosta dece - ne puno. Ja nisam mogao da gledam, zato što me je to  gledanje serije podsećalo na kuću i indukovalo veliku žalost što nisam kod kuće. Sedeo sam negde uz kraj, na dugačkoj klupi, tako daleko od televizora ali tako blizu da vidim da su kuvarice već nasekle i pripremile hleb za sutrašnji doručak! Hleb je bio u nekoj korpi, pokriven krpom, na kraju te trpezarije, gde ona prelazi u kuhinju. Rekao sam to nekolicini svojih drugara (koji su bili isto tako gladni...), i mi smo uzeli nekoliko parčadi hleba..Međutim, nismo navikli da jedemo samog hleba bez ičega, pa smo se dali u potragu, sa čime bismo to mogli da ga jedemo.. I onda je jedan drugar, sad već pokojni, Dejan Lajković doneo pastu za zube sa ukusom banane...I to smo namazali pastu na hleb i jeli...Zaboravio sam ukus - već sama ta kombinacija je bila dovoljna da obuzme celo sećanje - ukus je ishlapeo - slike su ostale. 

Kako se odvići od odlaska na sajtove na koje odlazite po navici

U trenutku dokolice, kada nemate šta da radite, a sedite pred računarom, često otkucate ime sajta na koji odlazite, tipa da proverite najnovije vesti? Meni se to dešava, i jako me to nervira. Pokušavao sam pukom snagom volje da se oslobodim toga, pogotovo od odlaska na sajtove koji su u međuvremenu postali režimski SNS sajtovi, tipa b92, ili sajtovi koji su imali previše bombastičnih naslova sa malo dobrog sadržaja, tipa blica. I snaga volje nije dala rezultat...

Ali sam se odvikao na drugi način - sajtove na koje sam odlazio po navici, a hteo sam da se oslobodim te navike, sam dodao u hosts fajl na svom racunaru. Prednost tog pristupa je ta sto je hosts fajl skriven u windowsu, na čudnoj putanji i nije ga lako naci (bez da se dobro potrudite) da bi se iz tog fajla uklonio sajt na koji biste, u trenucima slabosti, želeli da odete.

Dakle, da biste se odvikli od odlaska na sajtove na koje ne želite da odete, a po navici idete na njih, dodajte u hosts fajl sledeci red:

127.0.0.1 www.b92.net

Moguće je da će vam za pristup tom fajlu biti potreban administratorski nalog.

Vi ćete pokušavati još neko vreme da odete na taj satj, kucaćete link u browser, browser će vas odbijati, ali će mozak posle nekog (srednjeg do dugog) vremena shvatiti da ne vredi da ide na sajtove koji se ne otvaraju, pa ćete prestati da ih posećujete, kucate njihovo ime u browser, i tako ćete se odvići...tako sam se ja odvikao. I tako ćete se odvići od influksa informacija koje više ne želite da primate.

Kad je Rab bio crven

Sećam se kako je Rab bio crven. Bili smo klinci - deca - mali. Išli smo sa školom na letovanje. Autobus je obišao kolonu vozila koja je čekala trajekt u Jablancu. Bili smo važni što ne moramo da čekamo u koloni kao i ostali. Ja sam mislio da je to zato što su u autobusu deca pa smo zato imali prednost. Bila su druga vremena. Osamdeset i neka. Onda autobus dođe dole, u Jablanac, i da bi se autobus ukrcao na trajekt mi smo izašli iz autobusa. Ti dolasci (da, bilo ih je više - bio sam 2 puta na Rabu) su bivali ujutro, prepodne, tako nekako. Jablanac je bio kao u nekoj senci, a sunce je udaralo na Rab. Iz Jablanca, meni je Rab izgledao crven. Njegova istočna obala je kamen. Iz google mape on izleda krem - žuto - beo, ali je meni, onda, malom, izgledao crven. Kao sunce koje ga je obasjavalo. Nekad kad ga sanjam, Rab mi deluje kao vatra.