Na letovanjima koja je organizovala škola, imali smo sledeći raspored obroka. Doručak, ručak i večera u odmaralištu. Na plažu su nam donosili 2 užine - prepodnevnu i poslepodnevnu. Prepodnevna je bila negde oko 11h, a poslepodnevna (ako se dobro sećam) oko 16h. Te užine su mi ostale u življem sećanju nego redovna jela. Na tacni ili dve su nam na plažu donosili nešto veoma jednostavno, tipa hleba i pekmeza, hleba, margarina i meda, hleba masti i paprike, hleb sa eurokremom. Obično su svi dolazili po tu užinu, međutim uvek je ostajalo po par komada. Dežurni nastavnik koji je bio taj dan zadužen da se užina podeli je stajao kod tacne, dok su deca uzimala i pazio da svako dobije po parče. Onda, kada su deca prestala da dolaze, on bi se osvrnuo da vidi da li ima da dolazi još neko...Za to vreme je nas nekoliko najgladnijih već naciljalo preostale parčadi užine. Sedeli smo blizu te tacne i čekali znak, sa okom na naciljanom parčetu. Kada je nastavnik video da niko više ne dolazi, rekao bi nešto tipa - možete uzeti repete, i pre nego što bi on završio tu rečenicu, više ni jedno parče nije ostalo na tacni. Ja se sećam, da mi je ruka bila kao na feder i samo bi odskočila i zgabila preostalo parče. Nisam naravno mogao da uvek baš ja budem taj koji ću biti najbrži i najspretniji, tako da je bilo mnogo puta da sam bio prilično gladan do večere.
A nekad smo bili gladni i posle večere....Sećam se...Odmaralište na Rabu, veče, pao je već mračak, nastavnici su dozvolili da se u trpezariji sme gledati, na crno belom TVu, serija Šerlok Holms, sa Džeremi Bretom u glavnoj ulozi. Bilo je dosta dece - ne puno. Ja nisam mogao da gledam, zato što me je to gledanje serije podsećalo na kuću i indukovalo veliku žalost što nisam kod kuće. Sedeo sam negde uz kraj, na dugačkoj klupi, tako daleko od televizora ali tako blizu da vidim da su kuvarice već nasekle i pripremile hleb za sutrašnji doručak! Hleb je bio u nekoj korpi, pokriven krpom, na kraju te trpezarije, gde ona prelazi u kuhinju. Rekao sam to nekolicini svojih drugara (koji su bili isto tako gladni...), i mi smo uzeli nekoliko parčadi hleba..Međutim, nismo navikli da jedemo samog hleba bez ičega, pa smo se dali u potragu, sa čime bismo to mogli da ga jedemo.. I onda je jedan drugar, sad već pokojni, Dejan Lajković doneo pastu za zube sa ukusom banane...I to smo namazali pastu na hleb i jeli...Zaboravio sam ukus - već sama ta kombinacija je bila dovoljna da obuzme celo sećanje - ukus je ishlapeo - slike su ostale.
Нема коментара:
Постави коментар