Neki dan su moji krečili sobu, iz koje je trebalo izneti, pa posle i vratiti policu sa knjigama. Bavljenje, čišćenje i slaganje knjiga je tradicionalno moj posao, pošto verovatno iz raznih razloga imam najviše kontakta sa njima.
Među tim knjigama se nalaze i knjige koje smo dobili od našeg deda Branka Zarića, koje je on čitao, kupovao, dobijao. To su knjige stare recimo oko 70tak godina.
One su u stanju raspadanja. Listovi su maltene pocrneli, stranice su se odvojile od poveza, ima prašine u njima, pocepane stranice itd. Čak i njena umetničko - obrazovno - duhovna vrednost je rekao bih mala. Jedina vrednost koja ona, po meni, ima je to što knjiga ima posvetu i što piše da je to Brankova knjiga.
I takva knjiga mi je postavila pitanje - ako jedna, za mene jako bitna stvar kao knjiga, posle 70 tak godina nema nikakvu vrednost, pa šta onda ima, i da li je to što daje vrednost nečemu subjektivni i ličan osećaj ili je to nešto univerzalnije.
Pored knjiga, na razmišljanje tj. ka odgovoru me je navela i jedna fotografija napravljena pre 5 godina, kada smo išli na more, i gde ja potpunu pažnju posvećujem mom sinu Mihajlu, a Luki, sinu brata moje žene koji je išao sa nama i koga smo mi zvali da ide, ne posvećujem pažnju, a on molećivo i tužno gleda u mene. Sećam se tog letovanja i koliko sam loš bio :-( Ta slika mi je dala odgovor na suprotno pitanje - šta nije dobro da ostane iza mene, tj. šta će, gledano iz vremenske perspektive, imati negativnu vrednost.
Pa sam se onda setio one izjave, koju sam pročitao kod Vladete, da jedino dela ljubavi ostaju. Da sam se ja drugačije poneo prema Luki, ta stvar, moja ljubav, pažnja i posvećenost bi imali vrednost i ona bi ostala. Vladeta me je uputio i na američkog psihijatra Karla Meningera (živeo 96 godina!) koji je izjavio:
"Love cures people - both the ones who give it and the ones who receive it." Ima još jako dobrih njegovih ideja.
Inače ovo pitanje je varijacija pitanja - kako živeti život koji je vredan življenja, iliti kako živeti život koji ima smisla.
Materijalne stvari definitivno nemaju smisla(vrednosti). Dugoročni smisao imaju one koje eventualno nama i našim potomcima omogućavaju da vode smislenije živote, ali da ih ne iskvare. Recimo, u mom slučaju je to zemlja, koju su razni moji preci kupovali, i zbog koje, iako nemam baš neke prevelike koristi od nje, imam osećaj sigurnosti i nekog minimalnog blagostanja.
Naravno, čovek za svoj redovan, tekući, život mora da ima materijalnih stvari (ovde pričam o ljudima koji žive mirjanski život, a ne o monasima) ali da previše ili puno materijalnih stvari koje zadovoljavaju tekući život ne vredi i nema smisla kupovati. Čovek treba da ima nužnu količinu stvari. Čovek treba nekad sebi i da učini. Ali generalno - kupovina, čuvanje materijalnog na srednji i duži rok nema smisla. Čak i kratkoročno gledano, čovek je toliko adaptibilan da mu novo materijalno postane norma, i to mu više ne pričinjava zadovoljstvo.
Da li stvari koje čoveku pričinjavaju zadovoljstvo imaju smisla? Nisam siguran, čak sam skloniji da kažem ne. Naravno da je čoveku potrebno da bude zadovoljan da bi mogao da živi, ali mislim da bi bilo potrebno razlikovati zdravo zadovoljstvo od nezdravog. Za mene, zdravo zadovoljstvo predstavlja duševni mir. To je za mene stanje slično stanju namirene i negovane bebe. Ja kada osećam taj mir, meni je dobro i ja sam zadovoljan. Odlika tog zdravog zadovoljstva je da ono ne traži više od toga što je postignuto. Ono ne pati od dosade.
Nezdravo zadovoljstvo je potreba za uzbuđenjima. Mislim da ono proizilazi iz nekog osećanja egzistencijalnog besmisla, egzistencijalne dosade. Uzbuđenje nije loše povremeno, ali ako potraga za uzbuđenjima postane centralni deo nečijeg života, i ako ta osoba dođe do zaključka da je život bez uzbuđenja bezveze, onda se tu radi o traženju nezdravog zadovoljstva.
Moglo bi se reći da razlika između zdravog i nezdravog (zadovoljstva, a možda i ostalih stvari?) u stvari pitanje mere, a mera je u stvari pitanje slobode tj. da li mi možemo da određujemo meru, ili smo navučeni na nešto, pa prestajemo da budemo slobodni, tj. da možemo sami da kažemo dosta.
Sloboda ima vrednost, ali ne kao cilj nego kao metod. Iz prethodnog izlaganja sam došao do zaključka da je potrebno da čovek bude slobodan da bi mogao da donosi slobodne odluke, pošto pomoću odluka čovek upravlja sobom u životu(namerno nisam napisao da čovek upravlja životom, pošto to nije skroz tačno). Sloboda treba da bude cilj, ali čovek treba da shvati da ako je samo ona cilj, jednom kada je stekne, čovek će upasti u problem pitanja apsurdnosti života, Sartr, Kami će postati njegovo omiljeno štivo, depresija potencijalni pratilac. I što bi rekao gore spomenuti Karl Meninger:
"Hope is a necessity for normal life and the major weapon against the suicide impulse."
Dakle sloboda ima vrednost, ali kao alat. Kao što slova učimo ne njih radi, nego radi čitanja knjiga, tako i slobodu treba da "naučimo", "steknemo", "osvojimo", ne zbog slobode same, nego zbog njene pravilne upotrebe za ostvarenje nečega. Kao i slova kada se mogu koristiti za pisanje i čitanje loših stvari, tako se i sloboda može koristiti u dobre i loše svrhe i ciljeve.
Ovde mi se otvorilo pitanje da li slobodu moguce steci direktno, bez rada na ovim ostalim pitanjima - smisla, zadovoljstva, vremena itd. Nisam bas siguran. Hoću da kažem da iako slobodu nazivam potrebnim alatom, ona nije alat koji se lako zadobija. Pre bih rekao da je sloboda alat koji se postepeno stiče radom i odgovaranjem na ova večna pitanja.
Vreme nema smisao. Nema vrednost. Ovo mi je neka poslednja ideja koja mi je pala na pamet. Nju ne mogu baš plastično da opišem, to je pre neki, što bi moja žena rekla, predukus ideje.
Nastaviću o ovome!!!
Među tim knjigama se nalaze i knjige koje smo dobili od našeg deda Branka Zarića, koje je on čitao, kupovao, dobijao. To su knjige stare recimo oko 70tak godina.
One su u stanju raspadanja. Listovi su maltene pocrneli, stranice su se odvojile od poveza, ima prašine u njima, pocepane stranice itd. Čak i njena umetničko - obrazovno - duhovna vrednost je rekao bih mala. Jedina vrednost koja ona, po meni, ima je to što knjiga ima posvetu i što piše da je to Brankova knjiga.
I takva knjiga mi je postavila pitanje - ako jedna, za mene jako bitna stvar kao knjiga, posle 70 tak godina nema nikakvu vrednost, pa šta onda ima, i da li je to što daje vrednost nečemu subjektivni i ličan osećaj ili je to nešto univerzalnije.
Pored knjiga, na razmišljanje tj. ka odgovoru me je navela i jedna fotografija napravljena pre 5 godina, kada smo išli na more, i gde ja potpunu pažnju posvećujem mom sinu Mihajlu, a Luki, sinu brata moje žene koji je išao sa nama i koga smo mi zvali da ide, ne posvećujem pažnju, a on molećivo i tužno gleda u mene. Sećam se tog letovanja i koliko sam loš bio :-( Ta slika mi je dala odgovor na suprotno pitanje - šta nije dobro da ostane iza mene, tj. šta će, gledano iz vremenske perspektive, imati negativnu vrednost.
Pa sam se onda setio one izjave, koju sam pročitao kod Vladete, da jedino dela ljubavi ostaju. Da sam se ja drugačije poneo prema Luki, ta stvar, moja ljubav, pažnja i posvećenost bi imali vrednost i ona bi ostala. Vladeta me je uputio i na američkog psihijatra Karla Meningera (živeo 96 godina!) koji je izjavio:
"Love cures people - both the ones who give it and the ones who receive it." Ima još jako dobrih njegovih ideja.
Inače ovo pitanje je varijacija pitanja - kako živeti život koji je vredan življenja, iliti kako živeti život koji ima smisla.
Materijalne stvari definitivno nemaju smisla(vrednosti). Dugoročni smisao imaju one koje eventualno nama i našim potomcima omogućavaju da vode smislenije živote, ali da ih ne iskvare. Recimo, u mom slučaju je to zemlja, koju su razni moji preci kupovali, i zbog koje, iako nemam baš neke prevelike koristi od nje, imam osećaj sigurnosti i nekog minimalnog blagostanja.
Naravno, čovek za svoj redovan, tekući, život mora da ima materijalnih stvari (ovde pričam o ljudima koji žive mirjanski život, a ne o monasima) ali da previše ili puno materijalnih stvari koje zadovoljavaju tekući život ne vredi i nema smisla kupovati. Čovek treba da ima nužnu količinu stvari. Čovek treba nekad sebi i da učini. Ali generalno - kupovina, čuvanje materijalnog na srednji i duži rok nema smisla. Čak i kratkoročno gledano, čovek je toliko adaptibilan da mu novo materijalno postane norma, i to mu više ne pričinjava zadovoljstvo.
Da li stvari koje čoveku pričinjavaju zadovoljstvo imaju smisla? Nisam siguran, čak sam skloniji da kažem ne. Naravno da je čoveku potrebno da bude zadovoljan da bi mogao da živi, ali mislim da bi bilo potrebno razlikovati zdravo zadovoljstvo od nezdravog. Za mene, zdravo zadovoljstvo predstavlja duševni mir. To je za mene stanje slično stanju namirene i negovane bebe. Ja kada osećam taj mir, meni je dobro i ja sam zadovoljan. Odlika tog zdravog zadovoljstva je da ono ne traži više od toga što je postignuto. Ono ne pati od dosade.
Nezdravo zadovoljstvo je potreba za uzbuđenjima. Mislim da ono proizilazi iz nekog osećanja egzistencijalnog besmisla, egzistencijalne dosade. Uzbuđenje nije loše povremeno, ali ako potraga za uzbuđenjima postane centralni deo nečijeg života, i ako ta osoba dođe do zaključka da je život bez uzbuđenja bezveze, onda se tu radi o traženju nezdravog zadovoljstva.
Moglo bi se reći da razlika između zdravog i nezdravog (zadovoljstva, a možda i ostalih stvari?) u stvari pitanje mere, a mera je u stvari pitanje slobode tj. da li mi možemo da određujemo meru, ili smo navučeni na nešto, pa prestajemo da budemo slobodni, tj. da možemo sami da kažemo dosta.
Sloboda ima vrednost, ali ne kao cilj nego kao metod. Iz prethodnog izlaganja sam došao do zaključka da je potrebno da čovek bude slobodan da bi mogao da donosi slobodne odluke, pošto pomoću odluka čovek upravlja sobom u životu(namerno nisam napisao da čovek upravlja životom, pošto to nije skroz tačno). Sloboda treba da bude cilj, ali čovek treba da shvati da ako je samo ona cilj, jednom kada je stekne, čovek će upasti u problem pitanja apsurdnosti života, Sartr, Kami će postati njegovo omiljeno štivo, depresija potencijalni pratilac. I što bi rekao gore spomenuti Karl Meninger:
"Hope is a necessity for normal life and the major weapon against the suicide impulse."
Dakle sloboda ima vrednost, ali kao alat. Kao što slova učimo ne njih radi, nego radi čitanja knjiga, tako i slobodu treba da "naučimo", "steknemo", "osvojimo", ne zbog slobode same, nego zbog njene pravilne upotrebe za ostvarenje nečega. Kao i slova kada se mogu koristiti za pisanje i čitanje loših stvari, tako se i sloboda može koristiti u dobre i loše svrhe i ciljeve.
Ovde mi se otvorilo pitanje da li slobodu moguce steci direktno, bez rada na ovim ostalim pitanjima - smisla, zadovoljstva, vremena itd. Nisam bas siguran. Hoću da kažem da iako slobodu nazivam potrebnim alatom, ona nije alat koji se lako zadobija. Pre bih rekao da je sloboda alat koji se postepeno stiče radom i odgovaranjem na ova večna pitanja.
Vreme nema smisao. Nema vrednost. Ovo mi je neka poslednja ideja koja mi je pala na pamet. Nju ne mogu baš plastično da opišem, to je pre neki, što bi moja žena rekla, predukus ideje.
Nastaviću o ovome!!!
Нема коментара:
Постави коментар