Kad sam bio mali, ziveo samo prvih 7 godina svog zivota u Staparu, selu. Za mene je poslednja ulica bila kraj sveta, odlazak na groblje je bio odlazak na Mesec, a odlazak od susednog sela, Brestovca, je bilo intergalakticko putovanje. Mislio sam da je Stapar najvece mesto na svetu.
Onda sam posle otisao u Sombor, grad pored Stapara, gde sam zavrsio osnovnu i srednju skolu. Dok sam ziveo u Somboru, mislio sam da je Sombor najveci grad na svetu. Onda sam otisao na studije u Novi Sad, i tu sam vec poceo da sumnjam, da Novi Sad nije najveci grad na svetu, ali sam verovao da jeste. Kada sam zavrsio studije, bio sam godinu dana u Beogradu (u vojsku), i mislio sam da je Beograd jako velik grad, najveci na svetu. Posle jos godinu dana, pa do danas sam poceo da zivim i radim u Novom Sadu, sada vec 12 godina, i za to vreme sam bio dosta po svetu, ne puno, ali dovoljno da vidim da su sva mesta u kojima sa ziveo, mala. Danas, kad prodjem kroz Stapar, on je za mene mikro mesto.
Pa mi se otvorilo pitanje - kako to da mi se percepcija toliko promenila - da Stapar, od najveceg mesta na svetu, preraste u mikro mesto? I danas mi je sinuo jedan potencijalni odgovor - a on je povrsnost. Kada sam bio mali, nisam znao za postojanje drugih mesto, i ja sam svim svojim, duhom, dusom i telom uronio u Stapar. Ja sam njega u potpunosi prozivljavao i dozivljavao. Svaka minijaturna prica je za mene bila velika. A danas? Sve mi je malo zato sto sam postao povrsan i zato sto moje misle teze sutrasnjosti, i nisu ukotvljene u danas - nisu ukotvljenje u dozivljaj u iskustvo, nego se one vrte oko potencijalnih stvarnosti, tj. misaonih spekulacije. A te misaone spekulacije, koliko god bile tacne (ili ne?) bitne (ili, takodje ne?) nemaju tu snagu sadasnjosti. Nemaju dubinu sadasnjosti. Ne mogu da je imaju, zbog nacina na koji nas mozak radi - a to je da on interpolira rupe u percepciji. A on cim radi interpolacije, on to jedino moze da uradi sa poznatim stvarima. I tu se gubi draz misaonih spuklacija. Uronjenost u sadasnjost mi omogucava da dozivim dubinu, lepotu i kompleksnost sveta. Sada je bogato dubinom. Sada su ljudi koji su oko tebe sa svojim stvarnim pricama. To nisu ljudi iz misaonih spekulacija. To su ljudi - dobri, losi, srednji, ovakvi, onaki, ali to su ljudi sa svojim trenutnim zivotom i svojim zivotnim pricama, dozivljajima. To je priroda. To su stvarne zivotne okolnosti.
Dakle, coveku (meni) ce biti dovoljan i jedan mikro svet, ako uspem da pustim da ga dozivljavam. Coveku je dovoljno da bude u kontaktu sa trenutnim zivotom da bi kroz njega osetio dubinu, slozentost, cudnost i lepotu - da bi doziveo.
