Moja baka, Anica Depalov, Ana, je ušla u svoju 83ću godinu. Nocas sam je sanjao, u njenoj tipičnoj ulozi, kako se vraća sa njive, i kako silazi iz prikolice. Bilo mi je čudno, kako još uvek može da se penje i silazi, ali znajući kakav je čovek, mogao sam da razumem.
A ona je takva kombinacija da nisam mogao da ne poželim da i ja budem makar malo kao ona. Možda bi njena najbolja definicija bila nasmejani borac :-) U snu sam posebno video njene oči, koji su se i pored bora i smežuranog lica smejale. Kakvu je samo životnu energiju imala moja baka. Jednom smo tako pričali, pošto sam je pitao kako su se stvari odvijale kod nas u porodici, tj. navodio sam je da mi priča o prošlosti, i ono što je na mene ostavilo najveći utisak je sledeća rečenica:"Da mi se samo svojih kola uhvatiti, i ni na šta se neću žaliti." Pozadina te priče je da su posle rata svi ljudi u selu, Staparu, morali da daju svoju zemlju u zadrugu, i onda je su tu, zajedničku zemlju, svi oni koji su dali zemlju, zajedno morali da rade. Nisam najbolje ispratio šta tu baš nije dobro bilo, ali u svakom slučaju su bili siromašni u tom periodu, i cela ta priča baš nije funkcionisala. Uveče su se svi ti radnici, seljaci, vraćali sa njiva kućama, u starim seoskim kolima, koje su vukli konji, i verovatno se žalili jedni drugima.
I onda su oni rešili da napuste zadrugu, dobili su jedan, manji deo, svoje zemlje nazad i krenuli da rade. I to je bio taj korak kada je moja baka znala da sve što bude radila da joj neće biti teško, zato što za sebe radi. I tako je bilo.
Ja sam se na sceni pojavio malo kasnije, jedno 30tak godina, oni su još uvek bili mladi i radili su, i mogu da kažem da mi je baka( kao verovatno i većina drugih baka tog kova) radila nenormalno puno, sve moguće poslove, od kuvanja, spremanja kuće, rada na njivi, čišćenja i hranjenja krava, kokošaka, svinja, ovaca, rada u bašti...i uvek je bila dobro raspoložena, ne nasmejana, ali je iz nje sijalo isijavalo zadovoljstvo!!!
Svaka čast takvim ljudima, starog kova, koji su imali zdrav, težak, ispunjen i zadovoljan život.
Kada sam je skoro pitao da li bi opet htela da proživi još jednom, rekla je:"Ne daj Bože da moram još jednom kroz sve to da prođem, dosta joj je bilo jedanput." Ja sam to drugačije shvatio. Ona je svoj život živela i proživela, i nije joj potreban još jednan da bi možda nešto ispravila, drugačije uradila. E to je za mene jedan pravi život. Život sa smislom.
Ona se ne plaši smrti, zato što u njenom životu, njena smrt ne predstavlja tragediju, nego logičan završetak jedne ispričane priče.
Moja baka :-)
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
1 коментар:
Moja baka je umrla, sad u subotu, 22.2.2010. godine.
Umrla je 2 minuta nakon što sam došao u bolnicu da je posetim. Nikad neću zaboraviti tu scenu, i njen pogled, kojim me je samo na trenutak pogledala, dok se borila da uzme poslednje zrake vazduha. U njenoj zenici se videla dubina svemira!
Taj trenutak i ta scena mi je izuzetno teška, i jako teško podnosim prisećanje na taj momenat, ali koliko god on bio težak, drago mi je da sam je zatekao živu, a i ona, kao da je mene čekala da dođem. Neverovatno je i to, da sam samo nedelju dana pre toga, sanjao da će baka umreti, ali sam se vodio onim sujeverjem, da kada sanjaš nekoga da je umro da mu produžavaš život. Samo sam se tešio time. Kraj jedne priče.
Постави коментар