Dizanje kukuruza

 Ovo su slike iz oktobra 2020. To je snimano kada smo moj brat Đorđe Depalov i ja dizali tu jednu prikolicu kukuruza nabranu iz bašte. Na slici se vidi Đorđeva komušaljka, moj levator, traktor, prikolica, otvor na krovu kroz koji se ubacuju kukuruzi na tavan. Za vreme mog dede taj tavan je bio pun kukuruza (i svega ostalog...). Sad je prazan. Ostale samo slike...i to u digitalnom\virtuelnom formatu....

Proces ide na sledeći način: kombajn bere kukuruz i kada mu se napuni koš, istrese te kukuruze u prikolicu. Onda se prikolica doveze u dvorište, i postavi se pored komušaljke. Komušaljka služi tome da sa klipova skine ljuštiku, tako da čisti klipovi idu na tavan. U komušaljku se kukuruz ubacuje lopatom. Dakle procesom lopatanja se kukuruz iz prikolice ubacuju u komušaljku. Komušaljka je svojim izlazom naslonjena na levator. Očišćeni kukuruz upada iz komušaljke u levator. Onda levator, koji ima lopatice na lancu, putem tih lopatica vuče kukuruz na gore i kroz otvor na krovu ga ubacuje. Ljuštika koju komušaljka izbaci se skupi i odnese na đubre. Nekada su se, pre moga vremena, perine punile ljuštikom.

Princeton knjiga - Life is short

Iz nekog meni neznanog razloga sam ljubitelj Princeton University Press knjiga...Jedna od njih na koju sam naišao je "Life Is Short: An Appropriately Brief Guide to Making It More Meaningful" autora Dean Rickles. U njoj ima jedan fenomenalan uvod u knjigu:"

"Well," said the witch, "I know everything that’s going to

happen to you." Then she remarked that Dominic was

unusually wise for so young a dog and offered him a bit of

information. "I hope you don’t mind if I tell you this much,"

she said. "That road there on the right goes nowhere. There’s

not a bit of magic up that road, no adventure, no surprise,

nothing to discover or wonder at. Even the scenery is

humdrum. You’d soon grow much too introspective. You’d take

to daydreaming and tail-twiddling, get absent-minded and

lazy, forget where you are and what you’re about, sleep more

than one should, and be wretchedly bored. Furthermore, after

a while, you’d reach a dead end and you’d have to come all that

dreary way back to right here where we’re standing now, only it

wouldn’t be now, it would be some woefully wasted time later."

—William Steig, Dominic

Bakariš, Stapar, 70tih

Moj otac Vitomir Depalov je rođen 1947. godine. To pišem, pošto na poleđini fotografije nema datuma njenog nastanka, pa pokušavam na osnovu procenjene starosti moga oca da zaključim kada je ona napravljena. Mislim negde početkom do sredine 1970tih. Na slici se nalaze: levo, moj otac, Vitomir. Desno je Danilo (Ika) Tomić, a u sredini je, po proceni moje mame, Bora Kovčin. Svi već pokojni. Bora i Ika noše šubare, tradicionalne staparske. 

Ja Boru ne znam, ali evo što mi je mama rekla za njega. Brat mu je bio, isto pokojni, Vidoja Kovčin koji je bio oženjen za Ljilju (Goru) Depalov, rođenu sestru Zorice Depalov (udata za Radu Popića). Kaže još mama da je Bora Kovčin završio poljoprivredno fakultet, i da je bio oženjen za ćerku Ivana Stajšića, Radinku. Toliko sam eto, skupio o njemu. Pišem kako mi je rečeno, lično nisam znao.

Ono što je na ovoj slici interesantno je da ona predstavlja Bakariš, ulicu u Staparu, nekada Ive Lole Ribara, danas, Dr Stavana Popovića, dok ulica nije imala ni kaldrmu ni put. Dakle, zemljani put, koji se, prema slici, pretvarao u blatnjavu ulicu, sa vagašima. Vidi se i kako su široko ljudi hvatali put, verovatno da izbegnu najveće vagaše. Posle je ulica dobila kaldrmu (1971/1972) i posle betonski put koji je izliven preko kaldrme (1981).

Po tome kako su momci obučeni, reklo bi se da je to već neki prolećni sneg, deluje da se topi već, dakle neki februar, mart, april otprilike? To belo na slici je sneg - malo se šalim, ali sam i ozbiljan, pošto sneg danas postaje raritet da se vidi...

Slika je pravljena iz ugla kuće Saše Tomića(sina Danila Tomića), i preko, ukoso, u sredini, se vidi, danas moja kuća a u to vreme kuća moga predede, babe i dede i moga tate (i tako 6 generacija unazad, bar ono što je meni poznato). Vidi se i klupa ispred kuće, sa sve naslonom. Na levoj strani slike je kuća Bore i Radmile Budimac - ne znam ko je u tom periodu bio vlasnik, verovatno Borin otac. 

Sabrani roboti

 Ja sam u osnovnoj školi intenzivno čitao SF. Među njima je bila i kultna knjiga "Ja, robot" Isaka Asimova. Onda sam sada rešio da (probam da) pročitam sva dela Isaka Asimova, po redu. Taj red sam našao istražujući po internetu. Ideja mi je da dođem do Zadužbine, Fondacije itd. Ta ekipa koja je sastavila spisak je rekla da bi Sabrani roboti trebalo prvo da se pročitaju, pa sam ja krenuo od njih. Iako se vidi da je knjiga malo starija, ima fenomenalnih stvari koje sa nama dešavaju danas! Neke priče kao da opisuju današnje (i buduće stanje) jedan na jedan. Jedna od njih je i priča "Jednoga dana".

Za naivne

Za poštene, sanjare, naivne, budale, kao što sam ja. Verovao u pravednost i recipročnost sveta. Sam naslov ove knjige kaže sve. Meni je bio kao čekić u glavu...."Vera u pravičan svet - fundamentalna zabluda"... !!

Viša PTT škola u Sarajevu

 Moj otac Vitomir Depalov, sad pokojni već 7 godina, je svoj radni vek proveo u Pošti Sombor - najduže na mestu kontrolora. On je završio Srednju PTT školu u Novom Sadu 1967. godine. Nakon toga je završio Višu PTT školu u Sarajevu, gde je diplomirao 1972. godine. Evo te njegove diplome:

Na putu od Bleda do Sela Pri Bledu

Ovo je par slika koje posebno volim, sa našeg mega putovanja iz 2010. godine. Te godine sam kupio auto, i odmah u leto te godine smo nas 4 išli autom u Švajcarsku na dve nedelje. Bili smo smešteni u kući moje tetka Sofije u Villmergenu. Na putu do Švajcarske smo, da bi olakšali sebi put, prespavali u Selu Pri Bledu, u kući porodice Pazlar (imaju prelep smeštaj, koji se na internetu vidi kao Pr' Matjon, i ja sam godinama kasnije išao u Sloveniju i odsedao kod njih).

Evo ih i slike. One su napravljene na šetalištu između Bleda i Sela Pri Bledu:

Obožavam tu kombinaciju zrelog žita i planine u pozadini! I ovaj ljubičasti cvet (žavornjak?) u prvom planu.