Greh iz straha, a bez ljubavi

 Kada grešimo, pa se postidimo toga - to je ok, tu već imamo korektiv, imamo povratnu informaciju da nešto nismo dobro uradili i da ćemo se toga sledeći put setiti da ne radimo to, imamo potrebu da se izvinimo. S tim što sad tu treba malo bolje definisati ispravan stid od patološkog stida, da li je stid usvojen kroz kulturu ili nasleđe itd. Ali nisam hteo da pričam o ovoj vrsti, lakšeg, greha.

Hteo bih da pričam o težem grehu. O grehu koji počinimo zato što mislimo da smo u pravu i za koji ne osećamo nikakav stid, čak nam i prija kada to svoje grešno delo sprovedemo do kraja, i još više grešimo ako se ispostavi da smo bili u pravu. E tu je zezancija, zato što nemamo povratnu informaciju stida o tome. I tu nam jedino pomaže racio - ako nam ga je u svojoj veri u ispravnost išta ostalo. Prvo da shvatimo da grešimo. Što je jako teško. A još teže je da, iako smo shvatili, kažemo sebi da ne treba da radimo to grešno delo, i ono se najčešće i ne prekine našom voljom, nego se ono po automatizmu nastavlja da se izvršava. I svaki sledeći put kada se javi ista situacija koja okida projavu tog greha, mi ćemo da upadnemo u zamku. Ovakva vrsta greha je jako teška za iskorenjivanje, čak do te mere da knjige u kojima starci iznose svoja iskustva, da jedino Bog može svojom silom da nas oslobodi takve vrste greha. A takvih greha je puno u nama. Makar u meni. Ja sam se danas pomolio pred Hristovom ikonom i zamolio ga da mi pomogne da se oslobodim greha koji je duboko u meni i za koga znam da će se opet pojaviti, da ne mogu sam da ga rešim, da znam na racionalnom nivou da grešim, da osećam da grešim na duhovnom nivou, da vređam Boga, Sina i sina, i sebe i da u takvom mom delu greha nema ljubavi uopšte. A ako se nešto čini iz straha a ne ljubavi, to je greh sigurno. I znam da će on opet biti aktiviran, da će moja reakcija da bude totalno neadekvatna kada se opet pojavi situacija koja automatski pokreće moju lošu, grešnu reakciju. 

Sinergija budala

 Juče sam na povratku sa poslao video auto koji je nenormalno jurio po Beogradu. A prethodni dan se desila nesreća u kome je jedan čovek u sudaru svojim autom u drugom autu ubio čitavu porodicu - dete, majku i oca. I onda sam se upitao, da li taj koji je i nakon tog događaja, za koga je sigurno čuo, normalan. I onda mi se otvorila pitanje ili nadahnuće o koncentraciji budala. Procenat budala je rekao bih konstantan. Ali, pre, dok su ljudi živeli po manjim mestima, verovatno je i tamo bilo budala, ali pošto je bilo manje ljudi, onda je bilo i manje budala pa se nije mogla stvoriti kritična masa istih koja bi mogla da teroriše ostale stanovnike. Pa su stanovnici nekako trpeli budale, budale nisu mogle da se osile, pošto ih je bilo malo, i tu je stvoren jedan relativno miran ekvilibrijum.

E sad, današnjost, Beograd, Novi Sad, bilo koji veći grad. Broj budala je veći, oni se nekako pronalaze i udružuju i jedan drugog podstiču na, moram to nazvati tako, ne-humano ponašanje. I onda dolazimo da narušavanja neke "normalnosti" gde imamo zbog efekta sinergije budala, njihov povećani uticaj, što će reći - budale u većem gradu mogu da nanesu mnogo više štete, nego na neki način suzbijene (contained) budale u manjim mestima.  

Moji nastavnici i učitelji

 Ja sam išao u Osnovnu školu Ivo Lola Ribar u Somboru od septembra 1983. do juna 1991. kada sam upisao Gimnaziju u Somboru.

Ovim postom želim da se podsetim, zapišem, pomenem i zahvalim se svojim nastavnicima i učiteljima.

Moja učiteljica od prvog do trećeg razreda je bila Olujić Nataša. Ona je svojim stavom, ambicijom, duhom, uticala puno na to da se razvijem kao đak i kao osoba.

Na početku četvrtog razreda odeljenski starešina je bio neko kratko vreme Rađenović, nastavnik koji je predavao i tehničko a onda nas je preuzela Stošić Vera, koja je istovremeno bila i nastavnica matematike, i koja nam je onda bila razredna do kraja osnovne škole. Nje se uvek rado i sa zahvalnošću sećam. Umrla je pre par godina. Bila je jedna energična i veoma pozitivna osoba. 

Moja nastavnica srpskog je bila Ljubica Radović.

Nastavnica nemačkog - Vera Bursać.

Nastavnici likovnog su mi bili Buiša Milenko i Stanislav Knezi.

Nastavnici biologije - Vera Jezdimirović i Stevan Zurković - Zurke. Oboje su bili na neki način povezani i sa mojom mamom koja im je bila i koleginica, biolog. Vera je predavala i mojoj mami u Bačkom Brestovcu, a mama je studirala sa Zurketom. Odlična ekipa.

Nastavnica muzičkog - Marija Kovač. Ona je držala i hor.

Nastavnici geografije su bili nestalni, sećam se samo jedne dosta sirove nastavnice čijeg imena ne mogu da se setim, i jedne dobre i stroge, mislim da se prezivala Vukobratov ili Vukobratović.

Nastavnici fizičkog su bili Jovo Glumac i Anđelković, mislim da se zvao Dragan.

Nastavnici istorije: Demić Lazar, Milan (Miša) Anđelković. Bio je još jedan nastavnik čijeg se imena ne sećam, stariji čovek. On nam je predavao rekao bih u sedmom i osmom razredu. 

Nastavnici tehničkog: Đačić Pavle, i posle moj omiljeni nastavnik koga sam jako voleo, a rekao bih da je i on voleo mene, Vojislav Marcikić, nažalost umro pre nekoliko godina. Drugoj grupi razreda je predavao Pozder Josip. Bilo ih je smešno gledati kako lagano idu njih dvojica iz zbornice do kabineta za tehničko, svako u svoj.

Nastavnik fizike: Dragan Stevančev.

Nastavnica hemije: Bogdanka Pejić.

Nastavnik informatike: isto u početku Vojislav Marcikić a posle Nedeljko Nedeljkov, jedan jako fini i drag čovek. 

Domaćinsto i Prvu pomoć i zaštitu je predavala Zorka Suvajdžić.

Na prijemu u školu me je dočekao pedagog(pedagogica) Ksenija Liščević.

Direktor škole je bio Milan Basta. Bila je tu i direktorova sekretarica koja je svake godine prvi dan u školi, postrojavala pred tablu one koji nisu doneli patike za prezuti. Bilo je tada obavezno da se pred razredom izuješ, obuješ patike(papuške) za biti u školi, i u razred si smeo da uđeš samo u tim patikama za unutra. Na veliki odmor se nije smelo ići u tim patikama za unutra, ali smo mi često zaboravili da se prezujemo. Ne sećam se njenog imena.

Bilo je tu i drugih koji su posredno uticali na mene i sa kojima sam imao povremeno kontakata.

Učiteljica Rada koje nas je vodila na more u prvom razredu, i koja je skupljala novac za Tik-Tak, novine za decu. Njen muž Panta. Ne sećam im se prezimena.

Sećam se učiteljice Sonje - ona je verovatno bila najstrožiji nastavnik u školi i van nje, u široj i daljoj okolini - zahvaljivao sam Bogu što nisam išao u njen razred. Mislim da je ona bila totalno promašila vreme i da joj promašila školu za čitav jedan vek - njen pristup deci je bio totalno anahron, po mome današnjem jasnom mišljenju, i tadašenjem osećanju u stomaku. Njeno delovanje sam često gledao pošto je naš razred bio preko puta njenog. 

Tu je bio i Milan (?) Nedeljkov - Neca, veoma strog nastavnik matematike, koji opet na sreću nije meni predavao, i koji je znao da prilično jako čupa decu za zulufe. Mislim da je i on preterivao za svoje vreme. 

Ljubomir Miletić je držao sekciju iz matematike subotom na koju sam išao zato što nam je dao da u pauzi idemo u salu da igramo košarku. On je oko sebe bio okupio jednu odličnu ekipu matematičara. Predavao je mome bratu. Brat kaže da je Ljuba bio avangarda.

Jazz i kiša

 Za vikend sam išao u Sombor. Autom. Napolju je padala kiša, a ja sam na HRT2 radiju slušao jazz, i došao do zaključka da se jazz odlično slaže sa jesenjom prirodom i kišom.

Konji mašu repom

 Moji babe i dede su rođeni u periodu 1926 - 1930 i deo svog radnog veka su radili poslove na njivi sa konjima, što će reći da su ih dobro poznavali. Ja sam bio relativno mali ili malo stariji, gledao sam neki film gde je bilo prikazano kako ljudi jašu konje, i kako je konj mahao repom. Pa sam ja pitao moje babu i dedu - da li konji vole da ih jašu, kada mašu repom, da li mahanje repom znači da su srećni? Sećam se samo da su se nasmejali na moje pitanje, a tata je prevrnuo očima i upitao me - a da li bi ti bio srećan da te neko jaše? I to je bio odgovor. Sada me jedna scena iz serija koje gledam podsetila na to pitanje - tako radosno konji izgledaju od nazad kada trče i mašu repom.

Hillbilly Elegy i Hillbili Highway

 Paralelno gledam (po drugi put) film Hillbilly Elegy:

i čitam knjigu Hillbilly Highway: The Transappalachian Migration and the Making of a White Working Class:

Jako interesantno mi je sve to. U knjizi nailazim na sledeće: "Photographed in their home, a "one-room clapboard shack in 'Shedtown'", a slum district on Muncie’s southwestern fringe, the most notable item of furniture pictured is a homemade brooder next to the bed, in which, as Lizabelle explains, they are raising chickens "fer eatin'" rather than to sell."

Muncie je mesto u američkoj saveznoj državi Indiana. 

Ono što mi je interesantno u toj rečenici je to da su i moji roditelji, koji su bili srednjestojeći, neko vreme držali piliće u kuhinji. To je bilo slatko dok su pilići bili mali, žuti i slatki, ali ne baš tako slatko kada bi pilići porasli a ne bi bili izneti napolje na vreme...I mi smo jeli pored njih i njihovog kaveza. 

Salaška fudbalska liga

 Ovaj kratak tekst sam pozajmio sa sajta soinfo.org

"Dugogodišnji prvotimac Omladinca sa Bukovca, Jozip Varga, igrao je 1971. godine za Zadrugar iz Čičova i na prvenstvenoj utakmici Salaške fudbalske lige protiv OFK Lugova (26:2) postigao 17 golova. Na 14 prvenstvenih utakmica u toj sezoni Varga je postigao 50 golova."

Sama stvar da je čovek dao 17 golova u jednoj utakmici je interesantna, ali ono što je mene fasciniralo je samo postojanje Salaške fudbalske lige. Takođe sam neki dan pročitao da su na salašima bile i škole.