Jedno razmišljanje na temu "What is my true purpose in life?" iz 2007 godine

Odgovori na pitanje sa sajta

http://www.stevepavlina.com/blog/2005/01/how-to-discover-your-life-purpose-in-about-20-minutes/

Moja svrha je da budem u miru sa samim sobom.

Moja istinska svrha je da na neki nacin ostvarim sebe.

Moja istinska svrha je da sluzim drugima.

Moja istinska svrha je da dajem drugima i da kroz njihovo dobrostanje ostvarim sebe – ima li logike u ovom sto sam rekao?

Moja istinska svrha je da se ostvarim kroz posao koji radim.

Moja istinska svrha je da nadjem posao koji ce me ispuniti.

Moja svrha je da obogatim sebe iskustveno?!

Moja svrha je moj mir.

Moja svrha je moj duhovni mir.

Moja svrha je oprastanje.

Moja svrha je ziveti u miru sa prirodom.


Moja svrha je ziveti u miru sa prirodom u nekoj šumi na nekoj planini, raditi posao koji me ispunjava,xxxxxxxxxxxxxxxxxxx da li je to moja svrha ili su to želje koje bih ja voleo da se ostvare? Postavlja se pitanje: da li su želje jednake svrsi? Ne bih rekao, jer ne primer ako ostvariž jednu ili tri ma koliko bitne životne želje, da li sam pronašao svoju svrhu? Možda je svrha ostvarivanje svojih želja? Eto, opet odoh u filozofiju.

Da se vratim na vežbu, pokuša da se nađe takav odgovor od koga ću zaplakati, i to će biti onda pravi odgovor. Tako bar kaže autor sajta.

Moja svrha je da otkrijem svoju svrhu!!!!!

Moja svrha je da pomažem drugim ljudima da pronađu svoju svrhu.

Moja svrha je da živim u miru sa prirodom u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru, kao Grizli Adams http://en.wikipedia.org/wiki/The_Life_and_Times_of_Grizzly_Adams ili kao Noah Dirnborn http://www.imdb.com/title/tt0200138/ . Eto to mislim danas, a ko zna šta bih pisao sutra. No, da nastavim vežbu.


Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela....

Iz kog dela ličnosti dolaze ove želje: nekako mi previše deluju kao da dolaze iz roditelja. Da li bi moje unutrašnje dete bilo zadovoljno time? Da li bi našlo ispunjenje i način da se na neki način, na takvom mestu igra u životu? Da li je to stereotipna želja? Zašto ne želim da živim u civilizaciji sa ljudima? Kako bi takav život obogatio moje iskustvo?


Upravo čitam Ekarta Tolea, knjiga se zove Moć sadašnjeg trenutka. Kaže čovek da je razum(mozak, misli) od alata postao gospodar i da pored mozga u čoveku postoji Biće(šta god da je to) koje od silne buke misli koje neprestano teku kroz neurone ne može da se iskaže.

Ako hoćemo da dozvolimo Biću da oživi moramo da nekako ukinemo misli. Dakle, da saberem 2 prethodne tvrdnje: ukidanje misli i omogućvanje Bića da ono doživi svet + život u izolaciji bez novih misaonih iskustava, ali sa dubokim duhovnim iskustvima =? Doživljaj a ne misao o doživljaju...Doživljaj sveta može da bude kroz misao ili kroz Biće. Cool!!! A autor članka je rekao da se odgovorima na pitanje u nekom intervalu od 15-20 minuta dolazi do odgovora, a ja sam se još više zapetljao. Fucking filozofija!!!!!! Gomila sranja. Kakvo jednostavno pitanje a kako komplikovan odgovor.

No da nastavim:

Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu.


Interesantno je kako posle određenog broja pokušaja odgovori na ovo pitanje počinju da konvergiraju ka nekom rešenju koje bi obuhvatilo sve odgovore koji su mi pali na pamet....nekako se osećam smirenije dok pišem ovo.

Koliko moja trenutna situacija liči ovoj nekoj željenoj(makar u određenom procentu željenoj) situaciji? Ne baš puno. Čak bi se moglo reći da je dijametralno suprotna. Umesto da živim u prirodi, živim u kocki od betona. Šume nema, samo par stabala koje vidim kroz prozor ali koje ne mogu da osetim svojim Bićem. Od mira nema ništa: komšije, njih zilion, konstantna buka automobila, graja, dreka, muzika...Tu mira nema. Da li pomažem ljudim. Pomalo. Dakle, da li je onda normalno da moje životne sile teže da usklade moje želje i moj život. DA, NORMALNO JE.

I to osetim kao naprezanje mog organizma, nezadovoljstvom, unutrašnjim nemirom. Sve to hoće da mi kaže da ne živim životom kakvim bi moje Biće htelo da živi. I Biće na posredan način protestuje, pokazuje da je nezadovoljno i da joj je potrebna promena. Sad mi pade na pamet ona Heseova: “Život svakog čoveka je put ka samome sebi”. Dakle, ja još putujem...Mašala, kad li ću stići već jednom. Verovatno nikada, ako ne promenim putanju, pošto, koliko dugo već putujem, a to je preko 15 godina, da sam išao pravim putem, već bih stigao. Moja nemogućnost da stignem do samog sebe je dokaz da ne idem pravim putem, ili da idem zaobilaznim putem, ili da ne tom putu ne koristim dobre metode orijentacije. Verovatno je zbog toga moj put toliko dug, i često bolan. I nikako da se završi.

Da se vratim na temu:

Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu i da od toga živim.

U ovoj iteraciji sam dodao materijalnu stranu projekta. Namerno, da bih pokušao da objasnim sledeću tvrdnju. Istina nije u isključivostima, i nikad se ne nalazi na krajevima spektra potencijalnih istina, sem možda za veoma mali broj “specijalnih” ljudi.(možda se te dve istine negde u svojim beskonačnostima i izjednačavaju, ali neću o tome)

Ovim hoću da kažem da duhovni mir ne može da se postigne bez određenog materijalnog mira, kao ni da se materijalni mir ne može postići bez duhovnog mira. Ja sam grešio u ovim stvarima: pre nekoliko godina sam jedno vreme baš intenzivno bio posvećen pokušaju otkrivanju duhovnog Bića(nazovi Boga – šta god da je to) i uspostavljanju duhovnog mira u sebi, bez da sam se bavio materijalnom stranom svog života. I naravno, taj pokušaj je neuspešno završen. Onda sam se nakon toga, par godina bavio ISKLJUČIVO metarijalnom stranom svog života, totalno zapostavljajuću svoju duhovnu stranu. I opet sam dospeo u ćorsokak. Ali čin dolaska u ta dva ćorsokaka mi je otkrio jedan novi put(kojim tek pokušavam da krenem), a to je da je čoveku potreban balans, i da je potrebno da se i duhovno i materijalno razvijaju istovremeno. Razlog zašto je potrebno da razvijamo duhovni mir sam već naveo, a razlog za postizanje materijalnog mira je čist biološki, opisan Maslovljevom piramidom potreba (http://en.wikipedia.org/wiki/Image:Maslow%27s_hierarchy_of_needs.svg ). Negiranjem materijalnih potreba(hrana, sklonište, sigurnost, zdravlje, posao....) čovek negira biološki aspekt svoga bivstvovanja, znači pokušava se da se pravi da ne postoji nešto što je njemu imanentno(zato sam gore naveo da materijalnih istina može da se odrekne veoma mali broj ljudi – monasi recimo, mada čak i oni moraju da zadovolje osnovne materijalne potrebe) . Negirajući neke stvari, mi ih možemo potisnuti ali će one i dalje postojati...Čitam ovo i pitam se: “Koliko opravdavanje potrebe za materijalnim” – prokleta crkva i njen ideal siromaštva i kako je grešno biti bogat!!!!!!!!!! Ovo samo pokazuje da sam prilično indoktriniran, da ne kažem da mi je na neki drugi način usađen strah ili prezir prema bogatstvu. Sve u svemu – materijalno je potrebno.

Opet čitam ovo i vidim da sam opet napravio grešku. Opet sam potrebe – želje(ne bih ulazio u raspravu šta ih razlikuje i gde je granica na Maslovljevoj piramidi između želja i potreba) svrstao u dve kategorije: materijalne i duhovne. Dok sam to radio i razumeveo da nema napretka u jednom bez napretka u drugom, setio sam se knjige Džima Ketkarta : “ Potencijal Žira”, gde on identifikuje sedam kategorija koje čovek treba da ostvari da bi postigao neki “viši nivo bivtstvovanja”. Autor je Amerikanac, tako da su i kategorije američke: um, telo, duh, emocije, porodica, prijatelji, karijera, finansije. Verovatno bi autori iz drugih kultura malo drugačije posmatrali te kategorije. (ovde se postavlja pitanje da li je moguće napraviti model koji bi u što boljem svetlu predstavljao šta je to što predstavlja čoveka, kojim bi se on kategorija najbolje mogao opisati). Sad i Ekart Tole rekao da je nemoguće umom spoznati Biće( a samim tim ni opisati, kategorisati..) već da se ono samo može doživeti. Hm. Čini mi se da i taj pristup negira postojanje mozga kao realnosti, i da je to pokušaj isključivanja iz cele priče nečega što se ne može isključiti.

Da li sam celom ovom pričom nešto bliže odgovoru na pitanje “Šta je svrha mog života?” Pa nešto baš i ne verujem. Više mi liči na to da pokušavam da se pravim pametan. Dobro, ne moram da pokušavam, pošto ja jesam pametan, ali čemu ovoliko pisanije....Opet su me misli odvele na svoj racionalni put umesto da sam odogovor pokušao da nađem u sadejstvu različitih aspekata moga celokupnog Bića.

Opet se vraćam vežbi:

Znači, moja svrha je da živim u miru sa prirodom, u nekoj šumi, ne baš blizu ljudi, ali dovoljno daleko da mogu da budem u miru i tišini, kao Grizli Adams u brvnari u planini, ili kao Noah Dirnborn, na izolovanoj farmi blizu nekog grada ili pitomog sela da pomognem ljudima da oni otkriju svoju svrhu i da od toga živim. Čitam ovo i deluje mi kao da je to to, ali opet tome nedostaje još nešto....Verovatno je potrebno još iteracija da bi to bilo to. Ili je odgovor sasvim nešto drugačiji.

A znam i šta nas sprečava da ga saznamo. Strah!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Strah od odbacivanja, ako ispadne da su naše želje socijalno neprihvatljive, ili strah da ćemo živeti nekim životom kojim niko od ljudi koje znamo ne živi, strah od promene, i ostali strahovi. Oni nas sprečavaju da se osvestimo... Neki bi opet rekli da je strah tu da nas čuva da ne napravimo neku glupost. Kod mene je sasvim suprotno. Mene je common sense sprečavao da ne uradim neku glupost, a strah me je konstatno sprečavao da ne uradim neku dobru stvar za sebe. Prokleti strah. Koliko sam samo u životu izgubio zbog njega. I konstatno gubim. I konstatno nastavljam da se plašim.

I tako. Opet sam potrošio mentalnu energiju na objašnjavanje umesto na davanje odgovora. Ne mogu da nastavim. Nema više ideja šta bi mogla da bude svrha moga života.

I što kaže autor teksta: ”Discovering your purpose is the easy part. The hard part is keeping it with you on a daily basis and working on yourself to the point where you become that purpos.” Tj. kako ostvariti tu svrhu.

B player

Samo da najavim sebi novi članak. Nastao je na osnovu razmišljanja o jednom članku iz Harward Bussiness Reviewa, koga ću takođe okačiti ovde, iako nije legalna kopija. Nadam se da mi harvardovci neće zbog toga sesti za vrat.

Životni pobednik

Čitajući "Životni pobednik", knjigu Mjuriel Džejms i Doroti Džongvard, naleteo sam na referencu na jedan članak iz TA Žurnala (TAJ) iz aprila 1972. sa naslovom:

"What do you do when your script runs out?"

Pošto slučajno imam na CDu taj članak, pročitah ga i evo poente priče:

"Constructive goals are essential for developing a winner script for her remaining life's time.
Goals are more likely to be winner goals if they are based on the reality of talents and potentials of the woman. Vocational and educational consuling are often neccessary to help establish these data. She needs to work hard gathering realistic, Adult information about herself and her possibilities. Her therapy "homework" is centered around gathering this information and setting and reaching goals."

Jeste da se radi o ženi, i šta ona da radi kada njen script "istekne", ali mislim da se ovde radi o generalno dobro receptu kako da se napravi pobednički script.

Nastavak o relativnoj i apsolutnoj vrednosti

Istražujući i družeći se sa ljudima koji mi otrkivaju svoje svetova, naleteo sam na Vitgenštajna. I drugi pdf koji sam krenuo da čitam je već uveo pitanje apsolutne i relativne vrednosti. Pošto mislim da je važan pažnje kačim ga u ovom blogu, ako skontam kako se to radi kroz ovaj alat.

Link na dokument je ovde.

Samo jedan kratak pasus, koji me totalno razvalio, a uzet iz gornjeg dokumenta:

"Etika, ukoliko proističe iz želje da se kaže nešto o krajnjem smislu života, apsolutnom dobru,
apsolutnim vrednostima, ne može biti nauka. Ono što ona govori ne dodaje ništa našem
znanju o svetu u bilo kom smislu. Pa ipak, ona je svedočanstvo o jednoj sklonosti ljudskog
uma koju ja lično ne mogu a da duboko ne poštujem i ne bih je, po cenu mog života, izložio
podsmehu."

Dragon Age Origins

Parafraziran citat iz igre: "Važnost neke stvari zavisi od perspektive iz koje se ta stvar posmatra."
Wow. To znači, da ako je nekome nešto jako važno, drugome ta ista stvar može da izgleda potpuno nevažna. Opet se zalazi u zona nemanja apsolutnih vrednosti. A to opet znači da je čovek mera svih stvari!!! Uf bre, kako to zvuči.

Izgleda da se iz te podele mogu da se izvuku neki generalni pravci:
1. Pojedinac kao mera stvari.
2. Postojanje apsolutnih vrednosti.
3. ? sigurno ima još pravaca ?

Čim sam ovo napisao, odmah sam se setio Braće Karamazova i priče Ivana Karamazova na istu temu. Neverovatno kako je Dostojevski to napisao.

Što se mene lično tiče, ako pretpostavim postojanje ta 2 pristupa, ne sviđa mi se ni jedan. Postojanje apsolutnih vrednosti vodi ka neslobodi, tj. nekakav spolnji faktor(van čoveka) diktira vrednosti, šta treba. šta ne treba, šta je dobro, šta nije dobro, šta se sme i šta se ne sme. Na drugom kraju spektra ako je pojedinac mera stvari, i on određuje šta je važno a šta nije važno (bitno?) to vodi ka narcizmu, sujeti, nemogućnosti prihvatanja drugih ljudi(hmm ovo bi trebalo razraditi, tj. pojasniti šta je tu loše ako je čovek mera stvari).
Ako posmatram samo sebe i kako ja doživljavam to pitanje, ja sam negde između te dve krajnosti. Mada je malo čudno kako te dve krajnosti mogu da koegzistiraju, pošto su isključive, to su babe i žabe, "eksluzivno ili", tj. oko jedne ili oko druge može da se oformi neka subkategorija, ali ne vidim (trenutno :-) ) kako uopšte nešto može da se nađe u preseku te dve kategorije.

Torba kao ogledalo

Imam 33 godine.

Evo necenzurisanog sadržaja moje torbe, koje je stalno uz mene, kada idem na posao, sa njega, po gradu.

Stvari koje su uvek u njoj:
- kafetin (lek protiv jače glavobolje)
- šumeće tablete magnezijuma(protiv slabije glavobolje)
- vlažne maramice za nedaj-bože
- uputstvo za novi transecnd USB hard diks -> pravim digitalnu biblioteku
- papirne maramice
- zdravstvena knjižica
- konac za zube

U glavnoj pregradi:
- drvene bojice
- hemijska olovka (skoro potrošena)
- kesa u koju svako jutro stavim jabuku kada idem na posao
- zaostali račun za krem kafu (mmmmm...) iz Greenet Kafea
- "Životni pobednik" - Mjuriel Džejms i Doroti Džongvard - knjiga iz TA u izdanju Psihopolisa
- scrapbook - sveska u koju pišem kada mi nešto podne na pamet, planovi, ideje, rasporedi
- "Report on Project Management in NASA" - našao link sa Peter Norvigovog sajta. Director of research in Google. Wow :-) preterani gari.
- note iz kojih sam sa horom Sveti Georgije pripremao koncert u Kotoru, leto 2009. i iz kojih pripremamo i kompozicije za Božićni koncert.
- kišobran
- i hit, juče ga našao na desktopu svoga računara na poslu, rad "The Role of Deliberate Practice in the Acquisition of Expert Performance" autora K. Anders Ericsson, Ralf Th. Kramp and Clemens Tesch-Romer. Link na njega opet našao na Norvigovom sajtu.

"Život umije biti lijep". Pogotovo subotom poslepodne, kada i pišem ovo. A napolju se namešta da padne sneg. Cool ;-)))

Uveren sam da ova torba opisuje mene u dobroj meri. Kao što se vidi, u spisku nisam naveo "cojones" hehe.

Pre svega život

Često mi se desi da odlutam, ali na svu sreću, ponekad se nešto desi u životu pa me prosvetli i podseti me na pravi put. Radi se o pitanju, šta je najvažnije u životu. Ne šta je smisao života, nego upravo to, šta je najvažnije u životu. I kratak odgovor: najvažniji je život, u svom biološkom smislu.

A evo i dokaza za tu tvrdnju. Neverovatno koliko smo opterećeni gomilom, a u poslednje vreme ta gomila raste i raste, stvari koje nas bomarduju sa svih strana, koje ulete u život i kažu "Ja sam najvažnija". Pa nam je onda važan posao, koliku platu imamo, da li možemo da se pohvalimo sa nečim, da li smo bili na nekom letovanju, da li imamo auto, kuću, stan, decu, ženu, fakultet, mainstream život ili offstrem život i trilion drugih stavri. Pa smo onda još dodatno opterećeni pitanjima izgleda, popularnosti, moći, zajednice.

I sad treba zamisliti situaciju, gde saznamo da npr. bolujemo od neke opake bolesti tipa raka. I šta nam je tad najvažnije u životu?????? Da li bi nam tada palo na pamet da razmišljamo o tome da li sam bio na 10 ili 15 putovanja, da li sam se nekom dopao/la, da li sam proveo dovoljno vremena na poslu? Ništa od toga. Pravi i jedini odgovor bio bio "Život mi je najbitniji, tj. zdravlje!"

I onda se ja upitam, posebno kada je lep dana u proleće i kada prilika za cenjenje života ima na svakom koraku:"Da li je potrebno da se razbolim da bih saznao šta je najvažnije, tj. da bih krenuo da cenim život?????!!" To je moje lutanje. Često se život i zdravlje uzimaju kao datost i manje više nešto što se podrazumeva. A kako nam je ono dato, i nismo morali da se otkinemo od posla/rada da bismo došli do njega, pošto nam i zdravlje i život pripadaju po rođenju, onda to ne umemo ni da cenimo. I zato što to imaju i drugi, pa nas onda to ne čini pojedincem.

(O tome zašto je čoveku toliko bitno da bude individua ću, nadam se, kada još sazrim i umudrim, pisati naširoko i nadugačko. Samo kratko, da ne ulazim previše, možda je to ok, i tako je dobro i treba da bude, ali da je problem način i sredstva kojima neko postoje individua. Opet ona Vladetina podela na individuu i ličnost. To ću proučiti :-)

I to je pogrešna, konzumentska logika. Nikad nisam zadovoljan ovim što imam, hoću još!!! Hoću veštačke sise, dupe plastično, hoću nova kola, hoću, hoću, hoću i samo hoću!!!!! I zar je to što nam donosi novi poredak vrednosti. Ovde ću sad sam sebe ispraviti, sećajući se predavanja Vladete Jerotića koji je rekao da nama zapad i zapadna kultura nudi i puno toga i dobrog (pored lošeg) i da je na nama da napravimo filter za gluposti i da prihvatimo, koliko možemo dobre stvari.

Sad već čujem u sebi glas(hmm, ko to kaže u meni): "Ali tako je ljudski želeti" O, daaa. Ajmo se izvlačiti na floskule. Evo jedne fenomenalne izjave Viktora Frankla: "Naravno da čovek poseduje instinkte, ali ovi instinkti ne poseduju njega. Mi nemamo ništa protiv instinkata, niti protiv toga da ih čovek prihvati. Ali mi smatramo da to prihvatanje mora, takođe, pretpostaviti mogućnost odbacivanja. Drugim rečima mora postojati sloboda odlučivanja." Ovo je malo u vezi sa onim što sam pričao gore, ali kao što je Frankl rekao za instinkte tako i mi možemo da kažemo za "naučena" ponašanja i želje.

Da se vratim na poentu: svaki put kada smo nesrećni, ne treba da budemo. Imamo život, biološki život. A on sam po sebi već predstavlja takvo čudo da samo kada se zamislimo malo nad time što smo dobili i što imamo, to je neprocenjivo bogatstvo. I treba da budemo srećni zbog toga, i da cenimo to. I potrebno je brinuti o životu i zdravlju jer jedino iz života i zdravlja mogu da proisteknu i ostale dobre životne stvari.