Daktari

 Seća li se još neko ove serije, Daktari, išla je na Zagrebu, tamo nekih 1980ih. Ja, moj brat i tata smo je sa uživanjem gledali:

Naročito mi je u sećanju ostao taj "zrikavi" lav :-) Kako su to bili lepi trenuci.

"Ljubav nas pretvara u ono što volimo" - Majstor Ekhart

 Čitam ovu knjigu. Imam je odavno. Kupljena je u Kusturičinom Drvengradu 2011. godine. Nisam je nikad uspeo da pročitam, previše je "gusta". 

Evo jednog veoma intrigirajućeg, škakljivog, pasusa: "Ja kažem nešto daljnje i teže: ko hoće da stoji neposredno u čistoti ove prirode, mora da umakne svemu ličnom, tako da jednako želi dobro čoveku koji je preko mora, kojega očima nije nikada video, kao i čoveku koji je kraj njega i koji je njegov verni prijatelj. Dok više dobra želiš svojoj ličnosti nego čoveku koga nisi nikada video, s tobom zaista nije u redu i ti još ni načas nisi zavirio u ovaj jedinstveni temelj."

Ja, robot i Suzan Kalvin

 Svi pravi ljubitelji SF su sigurno nekad čitali, a ako su bili dovoljno mladi i maštoviti(kao ja nekad) mogli su kompletno da zamisle scenu iz knjige Ja, robot Isaka Asimova gde je Suzan Kalvin, glavni psiholog za robote, na početku svoje karijere. Mlada. Koliko je mene ta scena uzbuđivala. Koliko sam samo puta pročitao tu knjigu. Naravno da znam napamet 3 čuvena Zakona Robotike itd...To je sve bilo tamo 1980ih....Fast forward u današnjicu. AI!!! Gomila djubreta izgenerisanog od strane AI, gde se više ne zna šta je realno a šta nije. 

Mene je nekad impresioniralo to sto sam zamišljao da će roboti biti ljudi ili bolji od ljudi. I mislio sam da će uloga robo-psihologa biti odlična stvar. Da će možda i ljudska vrsta, kroz izučavanje robotske etike, možda i sama dostići neki viši razvoj. Međutim ono što danas viđam na polju AI je totalno van onoga šta sam ja zamišljao da će biti. Komercijalizacija umesto Ličnosti.

Sloboda

 Ima puno definicija slobode, kao i puno uglova iz kojeg se sloboda može posmatrati. Ja ću ovde da prikažem jedan ugao, ne znam kako bih ga mogao nazvati....

Evo šta me je navelo da razmišljam u tom pravcu. Gledao sam na YT nemačku kuknjavu o propasti autoindustrije, otpuštanjima. Dakle, neko ko je Nemac, i doživeo je vrhunac i prosperitet, će da kuka kako je to nekad bilo, kako je to radilo itd. Neko, ko je juče došao u Nemačku će da bude srećan, zato što je njegovo prethodno iskustvo lošije od onoga koje je video u Nemačkoj. 

I eto primera. Mi smo jako pod uticajem prethodnih slika i utisaka koje nas bukvalno porobljavaju. Taj narativ - "joj kako je nekad bilo dobro i lepo, a vidi sad kako je" je katastrofalan za ljudsko biće (ja mogu da pričam za sebe, na mene deluje katastrofalno). 

Isto tako i slika zamišljene budućnosti može da bude na isti način porobljavajuća. Zamišljamo kako bi nešto trebalo da izgleda, a pošto stvarnost nije ni blizu te slike, mi patimo. 

Tako da to znači da mi na ovaj način sami sebe porobljavamo. Mindfakujemo sami sebe! Moglo bi se navesti X primera gde bismo shvatili na koji način mi porabljavamo sami sebe. 

Realnost ima svoja ograničenja, ali ja ovde pričam o ograničenjima koja mi sami sebi, nesvesno, stvaramo, verujemo im kao da su tačna i da ona definišu naš pogled na život, a onda i kako se osećamo itd itd.

Ja nisam baš 100% siguran koji je pravi odgovor na ovo. Za sad se usuđujem da predložim jedan utilitarni način odnosa prema tim slikama (i svemu što razmišljamo, osećamo). Odgovor na pitanje - da li mi to koristi? Da li mi moje potonuće u besmisao koji je nastao poređenjem neke prošlosti i sadašnjosti koristi? Pa ne. Dakle neću da idem u tom pravcu. I tako, polako...

Da, zamalo da zaboravim i uticaj slika iz podsvesti. Te su prilično zeznute.

Tako da se uopšte ovde i otvara pitanje, može li čovek biti zapravo slobodan, kada je pod uticaj toliko različitih sila koje se konstantno bave njegovim preoblikovanjem. Ili bolje da kažemo da smo mi u stvari previše "mekani" kao plastelin, pa smo za račun uklapanja u kulturološke sisteme, spremni da budemo i zarobljeni nekom slikom (ili narativom)...

Promašeno vreme?

 Danas sam shvatio da ne mogu da se setim naziva svih firmi u kojima sam radio. Konkretno, radi se o jednoj firmi, u kojoj sam proveo - morao sam da pogledam na LinkedIn-u koliko - 1 godinu i 7 meseci. Pa se pitam, kakvo je to vreme bilo? Da li je bilo pametno biti angažovan na nečemu godinu i po dana a da posle ne možeš ni da se setiš naziva firme.

Dan

 Danas me je jedna devojka nazvala stokom, zato sto sam u vozu tražio da ona ustane da ja sednom na mesto za koje sam imao plaćenu rezervaciju - ja sam imao rezervaciju, ona nije, i ja sam stoka zato što sam tražio da sednem na svoje mesto.

Case 2: u firmi naručujemo ručak. Ja obično jedem kasnije. Danas sam ga naručio. Otišao sam do kuhinje, ručka nije bilo.

Case 3: pokrenuo sam count(*) upit nad tabelom od 3.5 milijarde slogova. Da bih ubrzao proces, stavio sam neko podešenje koje je oborilo Aurora RDS PostgreSQL bazu u AWSu.

Dan još nije završen.

Plankton u svemiru!

 

                                                                                                                                                                            .   (Voja)

Pamet u pogrešnom pravcu

 Milioni najpametnijih ljudi na svetu rade da bi njihove kompanije uzimale jos koji dinar i jos koju sekundu paznje - FB, Google, Microsoft i ostale.

Gde bi ova planeta bila kada bi se ti najpametniji ljudi bavili nečim stvarno korisnim....

Odmaralište na Silbi

 Još jedno u nizu odmaralište u koje su išli somborci, ja nisam bio lično, je odmaralište na Silbi. Na internetu piše da je to bilo apatinsko odmaralište Apatin - Bačka. Sada je u ruiniranom stanju. Moja sestra je bila tamo u 4. ili 5. razredu osnovne škole, dakle tamo negde 1986. ili 1987. godine. 

Evo par slika:

Evo i razglednice koju nam je poslala moja sestra od ujaka, sa letovanja na Silbi, iz tog gore, tada normalnog i očuvanog odmarališta.

Evolutivni uspeh i moralni neuspeh ljudske vrste

 Evolutivni uspeh i moralno uspeh ljudske vrste su sve totalno različite i rekao bih isključive stvari. Izgleda da je čovak morao da bude moralno pokvaren da bi uspeo kao vrsta i da je bio moralno bolji, verovatno bi u nekom trenutku bio već izumro. Tako da, uzevši u obzir svet i okolnost u kojima čovek živi, ovo njegovo stanje je verovatna najbolje moguće, a da se ne ugrožava njegov evolutivni uspeh, ostavljanje potomaka itd. Ali to isto znači da je čovek kao vrsta teško moralno defektan. Ja se gadim do odvratnosti toj i takvoj moralnoj nakaznosti ljudskoj. Ne izuzimam sebe iz tog ljudskog roda i vrste. I ja sam i sam isti takav.

Ali sa druge strane...ako se ljudi moralno ne poprave, oni će ugroziti i svoj evolutivni uspeh.

Taj osećaj!

 Osećaj koji sam imao kada sam kao dečak, sa roditeljima išao kod moje babe Eve i deda Branka u Bački Brestovac, nedeljom popodne, kada se uđe u njenu kuhinju. Mir, spokoj, radost, sigurnost, lepota, duh. Tome nečemu sličnom ne smem ni da se nadam, a priželjkujem to i treba mi to.

Duboki osećaji

 Jedna od glavnih tema koje bistrim sa ChatGPT-em (nerado, ali iz nužde) je dubina osećaja koje sam imao tamo sam 16 - 19 godina u poređenju sa današnjim godinama. Ta promena se vidi najviše u muzici. Pre sam Riblju Čorbu, Osvajače, Bijelo Dugme, Nirvanu, RHCP slušao sa takvim osećajem kao da mi se sam Bog obraća kroz svaku pesmu. Tada su me pesme dirale u samu dubinu moje duše i izazivale u meni neverovatno snažne osećaje. Ima još tako nekih par stvari, ali ova je onako najočiglednija. Danas sam ... able seaman koji i po nevremenu i po lepom vremenu spretno upravlja svojim brodom, ali nema te dubine. Ne dam da nevreme uđe u mene, naučio sam se tehnikama borbe protiv spoljnjeg i unutrašnjeg nevremena i to je ok sa jedne strane. Ali ista ta stvar me sprečava da se prepustim dubini neke pesme...Ili su možda te pesme plitke? Pisane za ljude od 17 leta? Kako srce ponovo da zaigra?

Žašto je važno čitati?

 Čitanje je jako važno. Tamo (Geteov Faust) vidiš šta su posledica pravljenja pakta sa đavolom. Tako da onda tamo shvatiš (mada se ta knjiga čita dosta rano, bukvalno je deca čitaju koja još ne znaju za domen i doseg delovanja đavola - zla) da ne treba to da radiš ni po koju cenu. Naravno, samo čitanje neće nekoga automatski postaviti na pravi put. I među načitanim i obrazovanim ljudima ima itekako zla, iako su čitalo tu i slične knjige. Ali, mislim, i nadam se, i želim da je tako, da to čitanje daje čoveku makar kakav alat da ne upadne baš u svaku đavolju zamku - a ima ih poprilično.

Francuzi

 Iz nekog nepoznatog razloga mi je nadošlo da ovog leta čitam francuske autore. Ja inače, trenutno, čitam po osećaju. Prestao sam da robujem referencama. Tako da su mi sada trenutno aktuelni, Onore de Balzak, Andre Žid i Žan Pol Sartr. Ponovo raščitavam, posle 30tak godina Čiča Goria, Kovače lažnog novca i neke Sartrove eseje, tipa Sizif, Kuga.

Lakše pre nego ispravnije

 Niko neće uraditi ono što je bolje za njega, ma koliko god da je uveren u ispravnost toga, nego će uraditi ono što mu je lakše, a to je ono što čini svaki dan i što mu je prešlo u naviku. Dakle, ne vredi davati savete ljudima, eventualno ako baš traže, pošto će oni nastaviti i dalje po svome. Ovo im je bilo čisto umirivanje savesti. A na kraju dođe i inat:"Ko je on da meni govori šta i kako da radim, valjda ja znam!"

U ovu grupu ubrajam i sebe, ovo je opšta ljudska crta.

Nešto malo ozbiljnije

 Za zlo učinjeno za vreme komunizma od 1945 do 1990. nije odgovarao NIKO. Ovim člankom ne želim da se bavim pitanjima da li je komunizam dobar ili nije, nego želim da se bavim pitanjem zla. Tokom tog perioda je bilo puno nameštenih suđenja, zatvaranja, sve bez ikakvog suda i dokaza. Goli otok - ljudi su zatvarani tek tako. Uzmimo npr Borislava Pekića, koji je dobio 15 godina zatvora. Borislav Pekić je bio u zatvoru, a niko od njegovih sudija i cele birokratije koja je u to vreme krojila život ljudima, niko nije kažnjen niti je odgovarao za to.

Tako da se meni postavlja pitanje smisla borbe protiv zla. Ako uzmemo da su te stvari koje su učinjene zlo, a za to niko nije odgovarao, deblji kraj je izvukao samo Pekić i slični, koji je onda smisao da se neko bori protiv takvog i sličnih sistema? Da bi počinioci zla iz tog sistema prošli nekažnjeno? A ovamo taj čovek koji se bori, stavlja na kocku svoj život, slobodu, porodicu itd. I na kraju ne dobija ništa - ni na zemlji, a verujem ni na nebu. 

Divno je ustrojen ovaj svet.

Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu

 Najbolju biografiju o Danilu Kišu je napisao Mark Tompson, interesantno.

Ponovo o Georgi Gospodinovu

 Ponovo sam uzeo da pročitam, da se podsetim tog duha koji provejava kroz knjige Georgi Gospodinova, i na prvim stranama knjige "Sva naša tela" sam našao priču "Izabrane autobiografije" gde Georgi Gospodinov piše koliko je intenzivno doživljavao knjige koje je pročitao, a među njima i nekad i moju omiljenu "Sto godina samoće od Markes", gde kaže:"Pamtim kada su u Makondo po prvi put dovezli led i kada me je otac odveo kod Ciganina Melkijadesa." Obožavam Gospodinova, zato što verujem da imamo isti senzibilitet prema životu, a on pored toga to zna da stavi i u reči.

Froncle

 Interesantna reč - froncle! 

Kada sam bio mali...imali smo jedan tepih sa fronclama. Moja obeveza je bila da povremeno očešljam te froncle, da budu lepo poravnate.

Taj posao češljanja froncli je trajao ukupno ne duže od 2 minuta. 

Ali, koliki sam ja otpor pružao, koliko sam vrištao, svađao se sa mamom, upropastio pola dana sebi i drugima, zato što mi je bilo mrsko da očešljam te froncle! Za posao od 2 minuta sam izgubio energije koja bi bila dovoljna da se napravi ceo taj tepih sa fronclama.

Sećam se i stidim se toga, stidim se sebe iz tog perioda. Verovatno ću se iz neke budućnosti stideti i sadašnjeg sebe pošto....nisam baš previše odmakao od tih froncli.

Leto, Stapar, kiosk i stripovi

Danas je lep letnji dan. Prošao sam pored kioska, u kome sam video stripove. Kakav je to samo flashback izazvalo kod mene! Ta kombinacija me jako podsetila i uvek me podseća na moje letnje raspuste u osnovnoj školi koje sam provodio kod bake na selu. Tada sam aktivno čitao stripove. Međutim definicija aktivnog u SFRJ i danas se veoma razlikuju. Aktivno u SFRJ je značilo gledati jedan crtani dnevno u 19:15 a aktivno danas znači gledati crtane filmove ceo dan na svim mogućim kanalima i platformama. Već samo ovako rečeno deluje čoveku da se smuči, koliko je ovo današnje aktivno bolesno.

Aktvino u ono vreme, 1980. i neke je značilo da su bile 2 biblioteke stripova - Zlatna serija i Lunov Magnus strip. Oni su izlazili na po 2 nedelje. Ja bih odlazio do kioska svaki dan da pitam da li je izašao novi broj, iako sam znao da neće izaći još za sigurno 10 dana. I pošto nije bilo novog stripa, jedino što mi je bilo preostalo je da ponovo i ponovo čitam stari. Zato sam voleo da čitam Teksa Vilera, pošto je u njemu bilo najviše dijaloga, pa mi je čitanje duže trajalo. Ali nisam njega najviše voleo. On je bio "koristan"- radio je posao. Ali stvarno sam voleo Zagora, Bleka, Komandanta Marka. 

Ali sam taj čin čitanja, leto, Stapar, dvorište, sunce, odlazak do kioska, i onaj miris svežih novina, stripova, sličica koji je izlazio iz kioska kada se zabode glava u ono polukružno prozorče, obilaženja oko kioska da bi se na svim stranama videlo da se slučajno nije pojavio taj dugo očekivani novi broj...To je sve kao jedna magla - mašta - nostalgija. I jedan tup i vruć osećaj u srcu i stomaku. Nešto lepo što se više nikad neće ponoviti...Probao sam da uzimam stripove pre par godina, ali jednostavno ne ide...mozak, kultura i način mišljenja je postao prekomplikovan da bi mogao da sažvaće neralne i previše crno - belo obojene likove (ovde mislim u moralnom smislu, ne mislim na boje koje se koriste u stripu). Osećaj je bio skoro nikakav. I bukvalno sam u strahu bacio strip! Pa zar ni on više "ne radi"??? 

Tako da su mi jedino ostale uspomene na leto u Staparu, kiosk i stripove.

P.S. I onda je došla komercijalizacija i uništila sve moguće.