Bakariš, Stapar, 70tih

Moj otac Vitomir Depalov je rođen 1947. godine. To pišem, pošto na poleđini fotografije nema datuma njenog nastanka, pa pokušavam na osnovu procenjene starosti moga oca da zaključim kada je ona napravljena. Mislim negde početkom do sredine 1970tih. Na slici se nalaze: levo, moj otac, Vitomir. Desno je Danilo (Ika) Tomić, a u sredini je, po proceni moje mame, Bora Kovčin. Svi već pokojni. Bora i Ika noše šubare, tradicionalne staparske. 

Ja Boru ne znam, ali evo što mi je mama rekla za njega. Brat mu je bio, isto pokojni, Vidoja Kovčin koji je bio oženjen za Ljilju (Goru) Depalov, rođenu sestru Zorice Depalov (udata za Radu Popića). Kaže još mama da je Bora Kovčin završio poljoprivredno fakultet, i da je bio oženjen za ćerku Ivana Stajšića, Radinku. Toliko sam eto, skupio o njemu. Pišem kako mi je rečeno, lično nisam znao.

Ono što je na ovoj slici interesantno je da ona predstavlja Bakariš, ulicu u Staparu, nekada Ive Lole Ribara, danas, Dr Stavana Popovića, dok ulica nije imala ni kaldrmu ni put. Dakle, zemljani put, koji se, prema slici, pretvarao u blatnjavu ulicu, sa vagašima. Vidi se i kako su široko ljudi hvatali put, verovatno da izbegnu najveće vagaše. Posle je ulica dobila kaldrmu (1971/1972) i posle betonski put koji je izliven preko kaldrme (1981).

Po tome kako su momci obučeni, reklo bi se da je to već neki prolećni sneg, deluje da se topi već, dakle neki februar, mart, april otprilike? To belo na slici je sneg - malo se šalim, ali sam i ozbiljan, pošto sneg danas postaje raritet da se vidi...

Slika je pravljena iz ugla kuće Saše Tomića(sina Danila Tomića), i preko, ukoso, u sredini, se vidi, danas moja kuća a u to vreme kuća moga predede, babe i dede i moga tate (i tako 6 generacija unazad, bar ono što je meni poznato). Vidi se i klupa ispred kuće, sa sve naslonom. Na levoj strani slike je kuća Bore i Radmile Budimac - ne znam ko je u tom periodu bio vlasnik, verovatno Borin otac. 

Sabrani roboti

 Ja sam u osnovnoj školi intenzivno čitao SF. Među njima je bila i kultna knjiga "Ja, robot" Isaka Asimova. Onda sam sada rešio da (probam da) pročitam sva dela Isaka Asimova, po redu. Taj red sam našao istražujući po internetu. Ideja mi je da dođem do Zadužbine, Fondacije itd. Ta ekipa koja je sastavila spisak je rekla da bi Sabrani roboti trebalo prvo da se pročitaju, pa sam ja krenuo od njih. Iako se vidi da je knjiga malo starija, ima fenomenalnih stvari koje sa nama dešavaju danas! Neke priče kao da opisuju današnje (i buduće stanje) jedan na jedan. Jedna od njih je i priča "Jednoga dana".

Za naivne

Za poštene, sanjare, naivne, budale, kao što sam ja. Verovao u pravednost i recipročnost sveta. Sam naslov ove knjige kaže sve. Meni je bio kao čekić u glavu...."Vera u pravičan svet - fundamentalna zabluda"... !!

Viša PTT škola u Sarajevu

 Moj otac Vitomir Depalov, sad pokojni već 7 godina, je svoj radni vek proveo u Pošti Sombor - najduže na mestu kontrolora. On je završio Srednju PTT školu u Novom Sadu 1967. godine. Nakon toga je završio Višu PTT školu u Sarajevu, gde je diplomirao 1972. godine. Evo te njegove diplome:

Na putu od Bleda do Sela Pri Bledu

Ovo je par slika koje posebno volim, sa našeg mega putovanja iz 2010. godine. Te godine sam kupio auto, i odmah u leto te godine smo nas 4 išli autom u Švajcarsku na dve nedelje. Bili smo smešteni u kući moje tetka Sofije u Villmergenu. Na putu do Švajcarske smo, da bi olakšali sebi put, prespavali u Selu Pri Bledu, u kući porodice Pazlar (imaju prelep smeštaj, koji se na internetu vidi kao Pr' Matjon, i ja sam godinama kasnije išao u Sloveniju i odsedao kod njih).

Evo ih i slike. One su napravljene na šetalištu između Bleda i Sela Pri Bledu:

Obožavam tu kombinaciju zrelog žita i planine u pozadini! I ovaj ljubičasti cvet (žavornjak?) u prvom planu.

Tehnološki višak

Danas sam dobio obaveštenje da sam u grupi od 16 ljudi koji su proglašeni tehnološkim viškom u firmi gde radim\sam radio...Mnogo lep osećaj. U istoj toj firmi sam imao svoje najbolje trenutke, gde sam radio sa najboljim mogućim ljudima na interesantnom projektu, bio nagrađivan, rekao bih da sam bio dobar. Ali sam u istoj toj firmi sam ovim činom doživeo i svoj najgori poslovni trenutak, nisam znao da sam toliko loš da me treba proglasiti tehnološkim viškom...Interesantno je da nisam dobijao nikakav feedback, da bih trebao nešto da popravim, niti je iko izražavao neko nezadovoljstvo sa mojim radom...Sećam se kada sam počinjao da radim u toj firmi, 2015., da su nekima koji nisu bili adekvatni davali neke ocene, pa programe da uče, da se vidi da li mogu da savladaju, da se poprave, da se vidi da li mogu i hoće...

Iako je ovo teško emotivno izneti, nema osećanja koje nisam osetio, glavno je pitanje, šta je poruka ovoga, šta naučiti, kako podneti to, kako savladati, kako dozvoliti da budem "pozitivno" savladan - da taj event od mene načini bolju osobu...

Posle 20 godina relativno uspešnog staža nije lako ovo izneti...

Novi Sad i ja

Moj prvi kontakt sa Novim Sadom je bio kada sam došao da studiram u Novi Sad 1995. godine - tačno prvog oktobra, bila nedelja, drugog oktobra počela predavanja - ponedeljak. 

Prvih par godina sam bio jako vezan za kuću. Svake dve nedelje sam išao u Sombor. Bili smo stranci Novi Sad i ja. Posle te dve godine, tačno se sećam posle prvog semestra treće godine, sam krenuo da se osećam dobro u Novom Sadu. 

Završio sam studije krajem 2002. godine, onda vojska 2003. godine. Došao iz vojske, posla nema, pokušao ga naći u Novom Sadu (na veoma nefekisan način, ali bolji nisam imao - prateći oglase u Gradjanskom Oglasniku), nisam ga našao u Novom Sadu, ali sam ga našao u Somboru. Onda sam tamo počeo da radim, ali sam svaki vikend išao za Novi Sad, onim šinobusom: 

U tom periodu mi se jako sviđao Novi Sad i osećao sam se hendikepiran što sam u Somboru, kada se sve dešavalo u Novom Sadu. U tom periodu Novi Sad je bio, za mene, grad kulture, i sviđao mi se. Imao je neki duh, i osećao sam poštovanje i ljubav prema njemu, nekako sam se dobro osećao kada sam dolazio. 

I stvarno se i desilo da se preselim u Novi Sad, ovaj put konačno (nadam se ne i zauvek), u junu 2005. godine, kada sam ostao bez posla u Somboru - istekao mi je bio pripravnički ugovor u Elektrovojvodini, valjda nisam zadovoljio, ne znam (pravdali su se time da centrala u Novom Sadu nije dozvoljavala zapošlavanje...., ali ni ja sam sebe ne bih primio za stalno...no to je druga tema.). I kao da me je Bog pogledao i našao mi posao u najboljoj mogućoj firmi u Srbiji sigurno, prilično sigurno i u svim državama bivše Jugoslavije, a verovatno i šire - u DMSu. I tako sam ja od 2005 u Novom Sadu. Prvo sam živeo sam, a od 2010. sa ženom, a od 2012. imamo i sina. U tim početnim godinama mi je takođe bilo lepo u Novom Sadu. Pogotovo u početku. Ali onda tu negde ne mogu tačno da se setim kada, ali tu negde od 2012 ili tu negde počinje da splašnjava moje oduševljenje Novim Sadom, da bi u poslednjih 4 - 5 godina to oduševljenje preraslo u ravnodušnost i na kraju i zgađenost. Mislim da je tome doprinelo puno faktora, verovatno je jedan od njih smrt kulture, smrt slobode, politička iživljavanja, korona, suše, gužve, zagađen vazduh, ljudi koje ne kontam itd itd. Moguće je da je tom doprinelo i to što od 2015. radim za beogradsku firmu, pa povremeno odem u Beograd, i vidim koliko je Novi Sad u stvari nekulturna palanka. Kao nekulturna, siromašna pink zvezda, koja je poslednje pare dala da se napumpa silikonima. Nema u Novom Sadu više ništa od duha, ništa od istorije, priče. Istorija se iskorišćava za nacionalistička sranja! Sve se izopačuje. Tako da mi Novi Sad deluje izopačeno! Umesto da bude ono što on može i treba da bude.

Trenutno (2024. godina) smo Novi Sad i ja fazi gde žvaćemo jedan drugog, pa će na kraju da neko bude ispljunut! Osećam se kao strano telo u Novom Sadu, i osećam se da mi je Novi Sad stran! Nemam više nikakvih poveznica sa njime. Šetam gradom na silu. Osećam se kao vanzemaljac u njemu i ne mogu da razum sve te ljude tamo koji sede u tim kafićima na ulici u Zmaj Jovinoj. Ne razumem da je glavna ulica postala simbol kafića, jela i krkanja, jeftinih zadovoljstava?! Svaka drugi izlog u Dunavskoj je sladoled...To je Novi Sad!??!?! Laze Telečkog - giros ulica! To nije moj Novi Sad....

Menadžment i samospoznaja

 Ja sam imao sreću da radim u DMSu. Firma je brzo rasla. Ja sam došao u nju kada je bilo nekih 50tak ljudi a otišao iz nje kada je imala oko 1000 ljudi, 10 godina posle. Brzorastuća firma stvara puno mogućnosti za zaposlene. Tako sam se ja oprobao na raznim pozicijama, tačnije, imao sam mogućnosti da iskusim sta znači biti projekt menadžer i šta znači biti team lead, i šta znači raditi sa klijentom i sa ljudima i sa kompjuterima, i šta znači putovati avionom, živeti koji dan u Americi itd. Znači jako puno raznih iskustava. Ono što je tu dobro je da čovek može da eksperimentiše i otkriva šta mu odgovara, šta voli i šta mu leži tj. ne leži. I to brzo. Mnogo bolje nego raditi 30 godina da bi postao menadžer a da bi na kraju, kada dobije tu poziciju, čovek shvatio da mu se to baš i ne sviđa...Tako da sam ja eto imao ta razna iskustva koja su mi omogućila samospoznaju.