Georgi Gospodinov - Fizika tuge - Epifanije

Na sajtu Miljenka Jergovića na linku sam naišao na preporuku za čitanje bugarskog pisca Georgi Gospodinova. Otišao sam u biblioteku, i tražio da mi daju knjigu "Prirodni roman" i pošto nisu imali, uzeo sam knjigu "Fizika tuge". Roman je apsolutno fenomenalan i toplo ga preporučujem.

Evo jednog isečka iz istog:"

Epifanije 

Desilo se onda kada sam najmanje očekivao.

Bilo je kasno zimsko popodne, sneg se topio. Nekoliko dana pre nego što sam sasvim prestao da izlazim iz podruma. Išao sam sve sporije, gledao kuće, prazne ulice nedelje, januar...Shvatio sam, po prvi put s ovom jasnoćom (jasnoćom januarskog vazduha), da ono što ostaje nisu vanredni momenti, nisu događaji, već zbir ne-događaja. Vreme, oslobođeno pretenzija na izuzetnost. Sećanja na popodneva, u kojima se ništa nije desilo. Ništa, osim života, u njegovoj čitavoj kompletnosti. Blagi miris dima od drva, kapi, osećaji samoće, tišina, šrkipa snega pod nogama, blagi strah u sutonu, sporom i neopozivom.

Već znam. Ne želim ponovo da preživim neki od takozvanih događaja u sopstvenom životu - niti onaj prvi događaj rađanja, niti poslednji, koji mi tek predstoji, oba jednako neprijatna. Kao što može da bude neprijatan svaki dolazak i odlazak. Niti pak želim da preživim prvi dan škole, prvo neprestano seksanje sa devojkom, niti odlazak u vojsku, niti prvi posao, niti onu svadbu, niti...ništa od ovoga ne bi mi donelo radost. Menjam ih sve, zajedno sa gomilom slika u vezi sa njima, za ono popodne, u kojem sedim na toplim stepenicama ispred kuće, samo što sam se probudio iz popodnevnog sna, slušam zujanje muva, sanjao sam onu devojčicu koja se nikad ne okreće. Moj deda premešta crevo u baštu i težak miris kasnog letnjeg cveća se uzdiže. Ništa nije konačno, još mi se ništa nije desilo. Sve vreme sveta mi predstoji.

Beznačajno i malo - tamo se skriva život, tamo se on gnezdi. Čudno je kakve stvari na kraju ostaju da svetlucaju, poslednje pre mraka. Niti najvažnije, niti...čak ne mogu biti zapisane ili prepričane. Nebo sećanja se otvara za onaj minut zimskog dana u trenutku padanja mraka u dalekom gradu, u kom mi je osamnaest, začudo ostavljen sam na minut-dva, prelazim ogromni krug kasarne(....)

I, onaj trenutak u kom sam ostao sam u ogromnom krugu kasarne, ispod jednog praznog neba, okružen hladnim vazduhom, prepunim prvim mirisom zime, dima drva i uglja, koji se prikrada iz obližnjeg sela, sumrak i predosećaj, po prvi put sam, po prvi put negde drugde, blagi hladni strah, hladni oblaci. I upravo ovo spajanje beznađa i predosećaja (godina u vojsci tek je počinjala), pomešani s jednim beskrajnim nebom, neobičnim i lepim, lepim na neobičan način, činilo je ovaj minut večnim. Znao sam da ne može da se prepriča.

Naravno, mogu da nabrojim još nekoliko takvih zlatnih kamila u beskonačnom karavanu minuta, tri-četiri, ne više, ali ću pokušati da ispričam samo jednu od njih. Pozno je leto, stojim ispred kuće, zalazak sunca je beskrajan na ovim ravnim prostorima, imam šest godina, putem se krave vraćaju kući, prvo čuješ njihovu laganu zvonjavu, uzvike goniča, mukanje, koje najavljuje mladuncima njihov povratak, rika teladi kao odgovor...to je plač, već tada to znam. Kao plač koji odmah krene iz mene kada se krajem nedelje moja majka vraća iz grada da me vidi. Nikada olakšanje i optužba nisu toliko blizu jedno drugome, kao u tom plaču. Toliko blizu, koliko i plač teladi i plač dece, kada su bila napuštena jedan dan ili nedeljama. Tako ste mi nedostajali, tako sam ljut. Nikada vam neću oprostiti, krave i majke..."

Čitajući ovu knjigu sam donekle shvatio zašto toliko dugo i uporno čitam. A to je da ponekad uspem da pronađem nekog čoveka pisca, istog sentimenta, koji se pita o istim životnim pitanjima, i onda mi nekako bude lakše, kad shvatim, da moja pitanja nisu moja kazna, i da postoje i drugi ljudi koji se time bave, i što je najvažnije - da nisam sam.

Životna pravda koja se, nekim čudom, uvek ostvari

Jedna od najvećih pravdi koje se dese u životu je da uvek dobijemo da se lično bavimo temama za koje smo mislili da smo pametni, iako je lično nismo proživeli, pa smo delili savete i levo i desno, 100% samouvereni kako smo totalno u pravu, i kako to da ta druga osoba ne može da razume i primeni, kad je to tako jasno, kad smo mi tako pametno i tako lepo to sročili za nju...

Onda mi dobijemo isti taj problem i vidimo da većina onoga što smo govorili nije bilo tačno, nije bilo rečeno na pravi način, niti iz pravih pobuda. I onda se bavimo tim problemom. I vremenom, uz puno vežbe, postanemo ponizni, i shvatimo ko smo, šta smo i koliko možemo tj. ne možemo. Sviđa mi se engleska reč za to - postanemo humble. Posle dovoljnog broja takvih "škola" ako budemo dovoljno mudri, prestaćemo da se pravimo pametni.

Sviđa mi se ova i ovakva životna pravda.

Vrednost kao otelotvorenje Života

Opet sa druge strane, koja i kakva je to “vrednost”, koja je nestala sa promenom sistema? Da li to znači da umetnosti i umetnike, ekonomiste, poslove, vrednosti, propagiraju političke elite i društveni sistemi, (ovo je prilično sigurno), ali verovatno postoje i umetnosti i umetnici koji prolaze kroz barijeru vremena jednog koje prelazi u vreme drugo, kada se ruše države, sistemi, ekonomije, kulture, umetnosti, vere, društva. Šta kad se sve sruši, kao što se srušilo kod nas u zemlji, u duhovnom, materijalnom, duševnom, kulturnom i svim ostalim aspektima? Kada su se ljudi ubijali, ratovali, krali, kada su države krale svoj sopstveni narod, gurale ga u ratove i klanja, a uz sve to sa TV-a propagilale najogavnije laži. Kada posle tog rušenja, umesto nečeg dobrog, krene da cveta još veći kriminal, mafija, kada pravda ne postoji, kada država postaje još okoreliji tirarnin, lažljivi zavodljivac, lopov, ubica. Koji je to brod u koji čovek može da sedne pa da iz jednog vremena pređe u drugo, zajedno sa transvremenskim vrednostima koje su uspele da “prežive”? Ne govorim ovde o fizičkom preživljavanju, ili očuvanju “dobrote” i u teškim vremenima, ovde pišem tj. pokušavam da shvatim koja je to vrednost kojoj bi se čovek predao, koju bi negovao, koja bi mu dala nadu, da sva ta realnost koja se dešava (urušava i umire i NE rađa se ponovo), ima neki smisao. Možda to ne postoji? Znam da bi crkva ponudila ideju Boga (ili Boga, ne kao ideju, nego kao realnost, tj. Boga - bez ideje), ali gde je on? I kakav je to Bog koji se skriva, a toliko je tražen i potreban. Ne želim da ovo pisanje ode u pravcu potrage za Bogom...

Ono što mi pada na pamet kao jedino rešenje o kome sad mogu da domislim je život (i smrt, ali kao ono u matemetici, rešenje koje se odbacuje, zato što daje iracionalan broj kao rezultat). A to znači - za života graditi, graditi život, kroz izgrađivanje vrednosti - ne zato što će te vrednosti preživeti neku sledeću vremensku barijeru (pogotovo neće preživeti zbog “običnosti” mene koji gradim te vrednost). Dakle vrednost nije objekat, svršeni čin, završeno stanje, vrednost je možda, a liči mi da jeste, neprestana aktivnost života, aktivni delatni život koji stvara objekte, situacije, događaje i ljude (koji su prolazni), kao neka vrsta isijavanja i objektiviziranja samog čina stvaranja i tako dok imamo života u sebi. Dakle vrednost kao aktivnost\delanje\trenutno stanje, a ne vrednost kao završenost.

Najbolji primer kojim bih mogao da opišem ono o čemu sam razmišljao gore, je moja baka Anica, koja je oko sebe stvarala život, otelotvoravala život iz sastojaka koje je imala: jaja, brašna, zemlje, vremena, sunca, semena, igala, konca, radosti, ideja, volje, ljubavi, energije. Stvarala je život u svim oblicima - ekonomskom, umetničkom, biološkom, socijalnom, ljudskom, (politikom se nije bavila, verovatno je politika kao nosilac Tame, bila i jeste nešto čime se ljudi Života, kao što je ona bila, ne bave, ne mogu da se bave, Tama je suprotnost Životu), lingvističkom, fizičkom, metafizičkom. Iz njenih ruku su ispadali sirevi, kolači, karte, trava, kukuruz, mleko, čarape, džemperi, pilići, jaja, kokoške, žive i pečene, ona je svojim rukama porađala, na način da se pitam da li je porađala ili stvarala (da li su direktno iz njenih ruku izlazila živa bića), ispadale su sve žive i nežive stvari, iz njenog pogleda je izvirala ljubav i radost prema životu, prema Vremenu, ljudima, ženama koje su kod nje dolazile, pored kojih je ležala u bolnici, iz njenih usta su izlazile priče o mestima na kojima je bila i nije bila, mestima koja je za mene smišljala, pričala priče o stvarima koje su se desile, koje su se mogle desiti, koje su bile stvarne kao da Jesu, reči koje su bile uteha, negovanje, ljubav, psovka, šala, možda nikad podignut glas. Njena pojava je bila skromna, sa osmehom i snagom. Ona je bila Umetnik Života, Stvaralac Života, Nosilac Radosti, Negovatelj, Slobodno i Veselo Dete, Radnik, Ratnik, Borac ona je bila Život i Vrednost.

Dakle, ako želim smisao (a vredno je smisleno), na način kako sam (nadam se) uspeo sebi da ga opišem ovde, moram (hoću, trebam) da praktikujem Život - smisao kao delanje i stvaranje, a ne da tražim vrednost kao završeni unapred pripremljeni objekat ili ideju, koji će uz to da večno traje, u nepromenjenom obliku.

Prirucnik za ratnika svetlosti my ass

Upravo sam sa besom, na polovini citanja, zatvorio Prirucnik za ratnika svetlosti Paula Koelja - zbog sledece recenice i zakljucaka koje sam izveo:"Vedar i spokojan, stize do svetog mesta i obavija se neunistivim plastom vere". Pobesneo sam zbog toga sto autor prodaje svoje licno vidjenje zivota kroz formu Prirucnika! I shvatio sam zasto sam uzivao citajuci Danila Kisa -  zato sto je on opisivao ono sto je dozivljavao, najrealnije moguce se prisecao onoga sto je bilo, a to nije bojio svojim stavovima prema zivotu, nego je davao slobodu citaocu da dozivi, a nije se bavio preobracanjem citaoca, nije ih silovao kao Paulo Koeljo. Koeljo, kao, svojim otvorenim i polumisticnim recenicama daje slobodu citaocu, ali on u stvari daje slobodu citaocu u okviru svog licnog okvira misljenja, vere i stavova. Cim mi neko prodaje svoju filozofiju pod velom umetnosti, to je manipulacija, a Koeljo je izgleda vrhunski manipulator, posto ljudima, na njihova opravdana pitanja (zbog kojih sam i ja uzeo ovu knjigu) ne pomaze da otkriju svoje odgovore, nego im nudi svoje odgovore, zamotane u oblande umetnosti, kao tacne i jedine moguce. Nosi se Koeljo!!