Emotional courage

"The critical skill underlying all of them is emotional courage – the willingness to act powerfully in the face of deep emotion."

Kultura koja potencira određene vrednosti

Čitao sam jedan članak koji kaže da je Srbija prva po odlivu mozgova u Evropi. Pa su mi na pamet pala sledeća razmišljanja. Ljudi odlaze odavde zato što su vrednosti koje oni nose sa sobom neprepoznate i nepriznate. Odlaze u one zemlje koje prepoznaju njihove vrednosti i te vrednosti su priznate. A to znači, ako neki sistem, ustanova, firma, zemlja hoće da joj dođe određen profil ljudi (a verovatno ovo može da se odnosi i na događaje - probaću ovo da opišem kasnije), taj sistem treba da kreira takvo okruženje koje će prepoznati osobine ljudi koje taj sistem hoće da privuče.

To znači da sistem ne treba da troši svoju energiju na to da uveri nekog da dođe (i bude deo tog sistema), nego sistem treba da krene da pravi kulturu koja vrednuje određene stavove, akcije, ponašanja, osobine. I ljudi takvih osobina će sami početi da dolaze u taj sistem.

Kako privući određeni događaj? Stvoriti okruženje u kome će se taj događaj moći desiti. Jedan lep primer koji mi pada na pamet je npr. ako hoćemo da dobijemo neki posao (iz recimo neke oblasti), bi bio da kreiramo sajt koji pokazuje naše afinitete (i vrednosti), gde bi onda događaj (neko hoće da zaposlo konsultanta baš iz te oblasti) mogao da se desi baš u našu korist. Ako istovremeno recimo, pišemo na raznim blogovima, aktivni smo u communitiju, kreirali smo neke aplikacije, imamo sajt, učestvujemo na nekim konferencijama, mi u stvari kreiramo kulturu(nas samih) i što je naš uticaj jači, to je veća verovatnoća da ćemo baš mi dobiti taj posao\poziv\priznanje.

Kao i za ljude, krairanje kulture može da utiče i na događaje.

Ja pa ja

Čitajući dobru (ali užasno prevedenu) knjigu Društvena životinja Dejvida Bruksa, sam shvatio da će moj doživaljaj sebe i sveta u kome živim biti i ostati konstantan i samo minimalno promenljiv tokom celog mog života. To znači da ja sada i da ću za 50 godina(ako budem živ do tada), gledati na svet sličnim pogledom kojim sam ga gledao kada sam imao 7 godina i bio dete.
Evo citata iz knjige:
"Nije morao da zamišlja kakve su bile dečakove ljubavi i strahovi, jer u nekoj ravni još je mogao neposredno da ih proživi. Nije morao da rekonstruiše način na koji je taj dečak video svet jer to je i sad, do određenog stepena, bio njegov način. Taj dečak plašio se visine. Tom dečaku vrtelo se u glavi kada vidi krv.  Taj dečak se zaljubljivao, ali često se osećam usamljen. Tej dečak je već posedovao jedno skriveno kraljevstvo, probran skup likova i odgovora koji će rasti, sazrevati, potvrđivati se, uzmicati, opadati u različita doba života. To skriveno kraljevstvo je on sam, i tad i sad."

Poređenje rada u Srbiji i Americi

Razmišljam jutros o tome kako sam slušao priče (a nešto i sam doživeo), koje kažu kako je američki stil života okrenut u velikoj svojoj meri ka poslu. Pa i recimo da je tako. I kako onda ljudi kažu - Amerika je za one koji hoće puno da rade. Pa recimo i da je to tako.
Ali onda se uporedi to sa Srbijom. Neka se ovde možda malo manje radi (računajući sate provedene na poslu). I za ovo što mi radimo ovde zaradimo npr. 500 evra (700 dolara) za 4x40 radnih sati.
Neka se u Americi radi prosečno 9 sati, plus zbog većih udaljenosti radnih mesta od posla, neka bude i 11 sati. Recimo da je prosečna Američka plata koja je u rangu ove srpske, nekih 60000 dolara godišnje, što je 5000 dolara mesečno. 5000 dolara za 4x55 radnih sati.
Iz toga proizilazi sledeće:
Srbija: 700 dolara za 160 radnih sati.
Amerika: 5000 dolara za 220 radnih sati.

Srpski sat vredi 4.37$, dok američki sat vredi 22.7$. To znači da je američki sat 5.2 puta vredniji od srpskog sata. A to znači da bi mi u Srbiji trebalo da radimo 5.2 puta više(gledano u intenzitetu ili vremenu provedenom na poslu) da bi smo postigli nivo rada kao u Americi.

Sada treba zamisliti prosečno srpsko radno mesto i onda zamisliti da je u toku prosečnog radnog vremena potrebno uraditi 5 puta više stvari. To bi bio pakao, i tu bi se čovek osećao mnogo gore nego da radi onih 11 sati u Americi.

Zato bih ja rađe radio po Američkom radnom ustrojstvu...

Takođe ljudi pogrešno misle kako je eto Amerika loša zemlja, zato što ima ne znam koliko siromašnih. Ja bih rekao da je Amerika socijalno odgovornija država od Srbije. A to proizilazi iz njenog customer oriented poslovnog pristupa. To podrazumeva podizanje nivoa kvaliteta usluga, a to opet zahteva jako puno radnih mesta. Neka od tih mesta nisu preterano zahtevna, i takva mesta omogućavaja ljudima umesto da budu socijalni slučajevi da rade, i zarade pošteno svoju platu. Ja sam video jedno takvo zanimanje - čovek stoji kod pokretne trake koja donosi kofere iz aviona, i uspravlja ih, da bi putnicima bilo lakše da ih uhvate za dršku.

Subjektivni model realnosti

Postoji realnost.

I postoji ljudska percepcija realnosti, koja je, pošto je kreirana u čoveku, pa samoj svojoj prirodi, subjektivna. Ta ljudsku percepcija realnosti se zove model. Dakle, koliko ljudi, toliko modela.

I prepirke između ljudi nastaju kao posledica razmimoilaženja modela (verovatno ima još uzroka). Ispadne da onda ubeđivanje predstavlja nameru jedne osobe da natera drugu osobu da prihvati (promeni) svoj model.

Dobro je shvatiti i dobro je za čišćenje modela da se zna ovo, da bi se drugi mogli saslušati i njihove modele iskoristiti za poboljšanje i obogaćivanje ličnog modela. To znači da slušanjem drugih ljudi i uvažavanjem njihovog modela, mi možemo da osvetlimo naš model sa nekim novim svetlom, i na taj način činiti model realnosti tačnijim.

A sa povećanjem tačnosti modela kojeg imamo postajemo mudriji.