Iz knjige Vedrane Rudan

"Žene bi se, oslobodene osjecaja krivice, jebale za dušu, ne da bi zadovoljile Državu, Crkvu, multinacionalne kompanije za koje rade poput robova I jednog muškarca u jedinom im životu. Nastao bi kaos!
Sretne žene i sretni muškarci sigurno bi i Crkvi i Državi I Kompanijama postavljali pitanja vezana i za neke druge teme. Zato price o Pepeljugama, Trnoružicama, bijelom konju, vjencanju, zavjetu dok nas smrt ne rastavi!
Prodali su mi lov na princa kao smisao života i strah od samoce kao konja na kome cu jahati dok ne ulovim jedinu pravu srecu.
Udaj se, neceš ostati sama! Brak je robija koja je najbolja ako je doživotna! Prodali su mi tezu kako je nesloboda jedina prava sloboda?! Rodi, kad ostariš, djeca ce ti nositi caj! Nitko ne govori, caj ti djeca nose, kad im to možeš platiti. Ako covjek ima love da bi platio konobare, ti konobari ne moraju biti njegova djeca! Nametanje osjecaja krivice svim ženama, pricanje prica o princu na bijelom
konju svim djevojcicama, nije slucajno. Crkva, Država, Muškarci, Moc,Vlast, svi oni žele u nama ubiti životnu radost. Kad nam otmu životnu radost, mi žene, krecemo za muškarcima koje opsjeda jedna jedina potreba, uništiti svijet na kome živimo. Muškarci! Rušitelji! Palitelji! Ratnici!
Samoubojice!"

Ovo je odlomak iz knjige Vedrane Rudan "Ljubav na poslednji pogled".

Ima i svoj blog http://www.rudan.info/

Korišćenje sposbnosti radi ostvarivanja lične koristi čak i kada znamo da su naše metode manipulacija

Pojavilo mi se interesantno pitanje. Čitam knjigu Crni Labud, koja kaže npr da to što imamo argumente koji potvrđuju neku stvar ne znači da je ta stvar istinita. I sada ako neko zna tu logičku igranku, da li on ima etičko pravo da koristi argumente za ostvarivanje koristi za sebe.
Evo primera - čitam knjigu o zdravoj ishrani koja je prepuna pisama koji potvrđuju da je zdrava ishrana njima spasila ili poboljšala život. A u knjizi nećete naći pisma čitalaca koji nisu preživeli (iako su se hranili zdravo kao i oni što su preživeli) zato što, jel, nisu preživeli, pa ne mogu da napišu pismo.

Tako da iz ovoga proizilazi određen zaključak koji bi trebao da nekoga uveri da ovakva argumentacija nije na mestu. E sad, neko ne može to znati, pa je koristiti, i recimo da onda ta osoba ima opravdanje. A neko ko zna za taj zez da ne koristi i onda je on u recimo lošijem položaju, pošto se ponaša etički.

Istina

Ne znači da je nešto istina:
1. ako smo dugo verovali u to
2. ako nam je bilo jednostavno da verujemo u to
3. ako nam je teško da poverujemo u nešto što je suprotno našoj dosadašnjoj istini

Jednostavno čovečiji mozak nije sazdan da veruje u nešto (a to znači da ima izgrađene dobre neuro auto-puteve i da impulsi lako prolaze), i da onda to u šta smo mi verovali prestane da bude tačno zato što se realnost promenila ili to u šta smo verovali nikad i nije bilo tačno ali smo mi nekritičkim učenjem, pogotovo kada smo mali, prihvatili neke stvari kao tačne.

Čovečiji mozak još uvek funkciniše kao da je praistorijsko okruženje. Jednom naučena stvar da je tigar opasan se neće menjati do kraja života. Niti se menjala u generacijama pre toga, niti će se menjati generacijama posle toga.

U savremenom svetu, pogotovo za veštačke stvari, čovekov mozak loše funkcioniše i teško se oslobađa naučenog. Previše promena - u jednom periodu važi jedna istina, a nakon toga ona više ne važi nego važi druga, pa onda posle te druge dođe i treća istina.

Tako da prava mudrost, pročitao sam negde, ne leži toliko u sposobnosti da naučimo nešto, nego da se odučimo od nečeg. To nije lako, čak bih rekao da je fiziološki i nemoguće, tj. da čovek neupotrebom nekog neurološkog puta neće smanjiti njegovu prohodnost. Ali ono što čovek može da uradi je kreira novu istinu - novi neuro auto put. I dalje će se u njemu, pogotovo kada je emotivno pobudjen, aktivirati stari auto put i verovanje u staru istinu, ali uz vežbu i disciplinu, i novi autoput će postajati sve brži i brži, i čovek će usvajiti novu istinu. Tako će u čoveku koegzistirati stara i nova istina.

Psihološka glad

Kao sto osećamo fizičku glad - pa onda jedemo, tako treba kada osetimo nezadovoljstvo (recimo da je to psihološka "glad"), da jedemo na psihološkom nivou. Šta znači jesti na psihloškom nivou? Moja pretpostavka je da to znači raditi na ispunjavanju svojih želja i življenje događaja (ako ne celog života) koji potvrđuju našu autentičnost.

Mislim da ljudi (i ja) greše kada fizičku glad zadovoljavaju nekoliko puta dnevno, a pitanje da li i koliko puta zadovoljavaju psihološku glad i koliko je sami sebi opravdavaju i odlažu to "psihloško jelo", smatrajući ga kao manje bitna (ili manje hitna?) stvar. Moje mišljenje je i da tu vrstu gladi treba podjednako zadovoljavati kao i fizičku glad.