Želim dakle postojim

Ja i dan danas sa poštovanjem prelistavam album sa sličicama praistorijskih životinja koje je skupljala moja majka, i rekao bih, kad je već bila student biologije. Ja sam skupljao pet edicija albuma: Svetsko prvenstvo u fudbalu u Španiji 1982, Tarzana 1983, Štrumfove 1984, Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku 1986 i Evropsko prvenstvo u fudbalu Holandiji 1988. To mu dođe, otprilike, jedan album godišnje, a taman su i sličice toliko dugo izlazile. Današnji roditelji mi kažu da sličive izlaze oko dve (2) nedelje, i da u tom periodu može da se skupi album, ako se skupi, skupi, i odmah se prelaz na neki novi, šareniji.

Ne znam tačno za spisak igračaka kojima se igrala moja majka kada je bila mala, sem da su pravili neke topove i kolače od blata. Otac je imao jedan aluminijumski avion. Brat i ja smo već bili bolji, pa smo imali igračaka koje su mogle da stanu u tri ili četiri kutije za cipele. Današnja deca imaju brda igračaka. Čitave sobe sa igračkama.

Mi živimo u pedocentričnom društvu. Dete je centar svega. Taj pojam sam čuo od dr Zorana Milivojevića koji mi je predavao TA(Transakciona analiza, pravac u psihologiji), samo što mislim da on pod tim pojmom podrazumeva fizičko dete, ali ja bih dodao da se ovde i radi i o detetu koje postoji u odrasloj osobi. I kako je dete centar sveta, njegova psihologija upravlja svetom, a to je potrošačka psihologija, psihologija nezasite želje(hoću!!!) . Dete svoju egzistenciju izjednačava sa ispunjenjem želja, i kada mu nije ispunjena želja, onda ono gorko i neutešno plače, pošto, kažu psiholozi, ono svoje neispunjenje želje doživljava kao bol. Kod deteta je vidim = želim, tj. želim sve što vidim.

Postoje neke dve životne zone. Zona preživljavanja i zona udobnosti. U svakoj od tih zona postoje određena pravila. U Zoni preživljavanja su najverovatnije živeli naši roditelji, babe i dede, dok mi, većinom, koliko god male ili velike plate imali, živimo u Zoni udobnosti. Zona udobnosti podrazumeva zadovoljavanje želja. Ali mislim da tu i nastaje problem. OK je zadovoljavati želje, ali šta se dešava kada zadovoljavanje želja postane imperativ, tj. kada zadovoljavanje želje postane smisao života??? Još više stvari, putovanja, eksluzivnih izlazaka, najnovijih mobilnih(detetu u zabavištu treba mobilni????). I da stvar bude još gora, mediji još dodatno rasplamsavaju i stvaraju želje koje nam ni na pamet ne bi palo da imamo.

Ja zbog toga već jedno 4 godine živim bez televizora, i ne želim da ga imam. Ja i ovako imam želja, a ne da mi reklame, ili emisije stvaraju još. Mislim da time što nemam TV mogu da više osluškujem sebe, i da ne gubim vreme na zombiranje. Pod zombiranjem podrazumevam buljene u TV, gde ti lik sa TV otvori lobanju, i saspe ti kanticu gluposti i smeća u glavu, i onda ti zatvori lobanju. Posle tog čina, ostajem kao zombi(Homer Simpsonksi „dough“!!).

Mislim da smo ga ugasili sa ovakvim pristupom životu, i da nas on nigde neće dobro odvesti.

Smisao u dva koraka

Kaže dr Justin Popović: „Produžite ma koji problem do kraja, on će se neminovno izviti u problem smrti. Otuda, od rešenja problema smrti leži rešenje svih ostalih problema.“

I sam, svojom logikom, još pre nego što sam imao priliku da bilo gde ovo pročitam, dođoh do sličnog zaključka. Moja priča je ovako nekako išla. Da ne bih konstantno ostao kod prvog problema prihvatanja Boga, a to je pitanje njegovog postojanja, na koje nikakvom ni logikom ni činjenicama nisam mogao da dam odgovor, pokušao sam da se više uzaludno ne zamaram time, jer jednostavno na tako nešto nije moguće dati logičan odgovor.

Umesto toga pitanja, postavio sam aksiom:“Bog postoji“ da bih mogao da nastavim sa svojim zaključivanjem dalje. Evo čak i sad kada sam napisao „Bog postoji“, ponovo sam osetio ono neverovatno smirenje, kao i kada sam prvi put o tome razmišljao. Zašto? Zato što već u prvoj narednoj logičkoj iteraciji pronalazim smisao življenja, pošto ga ta pretpostavka odmah stvara.

Prihvatanjem te pretpostavke, Boga, a njega kao alegorije besmrtnosti, odmah dolazimo do toga, da sve što radimo, svaka mala stvar koju smo uradili, napravili, učinili, nije samo za sada, ili za neki kratak rok važenja, nego je to nešto što će beskonačno imati uticaj. Na primer, ako učinim nekome nešto dobro, to će ostati na mojoj pozitivnoj „saldovnoj“ strani ne samo 2 minuta posle toga, dok sam sabe pohvaljivao što sam uradio dobru stvar, nego ja taj svoj „račun“ nosim sa sobom i posle smrti, tako da ću ja i posle smrti, u nekom tamo svetu, koga neminovno stvara verovanje u Boga, imati taj osećaj dobrote i smislenosti!!!

Što će reći, ako prihvatim da ovo što radim, nije kratkog veka, nego beskonačnog, odmah želim i više takvih stvari da uradim, pošto sama ta beskonačnost daje smisao tom delanju, jer i to delanje nastavlja da živi beskonačno, tj. nije besmisleno, tj. ono je smisleno, tj. moj život prihvatanjem Boga dobija smisao.

A o temi koja neminovno sledi i čija prva rečenica bi počela sa „međutim...“, drugi put :-)

Filozofija

Neverovatna količina međusobno suprotstavljenih istina!!! Pa ko bih ja trebao da budem da bih mogao da otkrijem pravu? Da li ću konačno poverovati u Boga, zato što vera, tj. usvajanje apsolutnih vrednosti, aksioma, daje makar nekakvu stabilnu podlogu?
A možda je to nerealno, i možda i glupo, očekivati apsolutne vrednosti? Pa zar mi nije super bio primer gde neke dve naizgled nespojive stvari koegzistiraju zajedno, i čak pomažu jedna drugoj? A možda taj primer govori u prilog apsolutnoj istini :-)
I onda oni pametnjakovići koji pričaju da je ceo život u stvari potraga za smislom, koga nećeš naći, ali iako to znaš da ga nećeš naći, moraš da nastaviš da ga tražiš!!! Au brale.
Sa druge strane, kakav bi to bio život, ako bi mu smisao davale konzumerska roba, vesti koje su danas interesantne, a sutra već nisu, porno glumice, brzi kvizovi, ....
I onda se dođe možda do zaključka da je istina negde na sredini između čiste filozofije i čiste potrošačke logike, gde gomilanje materijalnog pretstavlja smisao. A kako je to moguće, matematički, da se dokaže, da nešto može da ima i karakteristike jednog i karakteristike drugog? Da ne znači onda to da True/False matematika ne valja???? Ili da ne valja za neke primere? A kako da se ja, inženjer, što mu dodje nešto kao metamatičar, odviknem od crno-belog pristupa?
Pa zar sam mozak ne teži da mu činjenice sa kojma raspolaže budu kongruentne, i da odbacuje one koje narušavaju taj neki logički mir? Zato što postojanje suprotstavljenih činjenica stvara disbalans, a on nije prijatan, i mi težimo da uspostavimo "harmoniju" a to znači izbaciti uljeza. A možda je baš uljez istinit...i tako u krug.
Damn.

Baka

Moja baka, Anica Depalov, Ana, je ušla u svoju 83ću godinu. Nocas sam je sanjao, u njenoj tipičnoj ulozi, kako se vraća sa njive, i kako silazi iz prikolice. Bilo mi je čudno, kako još uvek može da se penje i silazi, ali znajući kakav je čovek, mogao sam da razumem.
A ona je takva kombinacija da nisam mogao da ne poželim da i ja budem makar malo kao ona. Možda bi njena najbolja definicija bila nasmejani borac :-) U snu sam posebno video njene oči, koji su se i pored bora i smežuranog lica smejale. Kakvu je samo životnu energiju imala moja baka. Jednom smo tako pričali, pošto sam je pitao kako su se stvari odvijale kod nas u porodici, tj. navodio sam je da mi priča o prošlosti, i ono što je na mene ostavilo najveći utisak je sledeća rečenica:"Da mi se samo svojih kola uhvatiti, i ni na šta se neću žaliti." Pozadina te priče je da su posle rata svi ljudi u selu, Staparu, morali da daju svoju zemlju u zadrugu, i onda je su tu, zajedničku zemlju, svi oni koji su dali zemlju, zajedno morali da rade. Nisam najbolje ispratio šta tu baš nije dobro bilo, ali u svakom slučaju su bili siromašni u tom periodu, i cela ta priča baš nije funkcionisala. Uveče su se svi ti radnici, seljaci, vraćali sa njiva kućama, u starim seoskim kolima, koje su vukli konji, i verovatno se žalili jedni drugima.
I onda su oni rešili da napuste zadrugu, dobili su jedan, manji deo, svoje zemlje nazad i krenuli da rade. I to je bio taj korak kada je moja baka znala da sve što bude radila da joj neće biti teško, zato što za sebe radi. I tako je bilo.
Ja sam se na sceni pojavio malo kasnije, jedno 30tak godina, oni su još uvek bili mladi i radili su, i mogu da kažem da mi je baka( kao verovatno i većina drugih baka tog kova) radila nenormalno puno, sve moguće poslove, od kuvanja, spremanja kuće, rada na njivi, čišćenja i hranjenja krava, kokošaka, svinja, ovaca, rada u bašti...i uvek je bila dobro raspoložena, ne nasmejana, ali je iz nje sijalo isijavalo zadovoljstvo!!!
Svaka čast takvim ljudima, starog kova, koji su imali zdrav, težak, ispunjen i zadovoljan život.

Kada sam je skoro pitao da li bi opet htela da proživi još jednom, rekla je:"Ne daj Bože da moram još jednom kroz sve to da prođem, dosta joj je bilo jedanput." Ja sam to drugačije shvatio. Ona je svoj život živela i proživela, i nije joj potreban još jednan da bi možda nešto ispravila, drugačije uradila. E to je za mene jedan pravi život. Život sa smislom.

Ona se ne plaši smrti, zato što u njenom životu, njena smrt ne predstavlja tragediju, nego logičan završetak jedne ispričane priče.

Moja baka :-)