Depresija kao krst

 Ovo je preduboka tema da bih je samo pisao ovde. Zato samo naslov kao vodič za nekog zainteresovanog za ovu temu da mi se javi da pričamo o ovome. "Ali postoji nešto usred takve beznadežnosti kad Bog ostane tvoja jedina nada. Samo tada čovek može osetiti njegovo prisustvo." - Božiji čovek, film o Nektariju Eginskom

Outlier

Promenio je moj koncept dozivljaja outliera. Pre sam outlier posmatrao kao izuzetak - redak dogadjaj, otpadak, netacan dogadjaj, nesto sto se samo tad desilo i nikad vise. Medjutim danas na outlier gledam drugacije. Na dogadjaj koji ukazuje na to da je ta realnost na koju je on ukazao moguce da bude ostvarena. Cak mozda kao i predikcija buducih realnosti.

PTT Sombor

 Moj tata je veliku većinu svog radnog veka proveo u Pošti Sombor. Evo slika, i na slikama se vidi još uvek stari znak iz doba Jugoslavije - PTT. PTT ne postoji više u tom obliku, sada se ta firma zove Pošta Srbije. Sećanje na tatu, Jugoslaviju i neka mnogo lepša i bezbrižnija vremena.

Deda stričevi i baba strina

Moj deda Branko, Branko Zarić, otac moje mame Slobodanke, je imao još 3 brata i sestre. Milisava, Borislavu i Živojina. Milisav Zarić je bio sudija u Somboru. Borislava Zarić, ne znam šta je radila, ali znam da je bila završila pravo u Novom Sadu i tu i živela do svoje smrti, i Živojin Zarić, bio poljoprivrednik, seljak, kao i moj deda Branko, u Bačkom Brestovcu. Svi su oni sad pokojni već, poslednji je umro Mišela (tako smo zvali Milisava) 2022. godine. Borica, Branko i Živa su sahranjeni u Bačkom Brestovcu, a Mišela u Somboru. Njihovi roditelji su bili Julijana (Jula) Zarić (devojačko Lazić) i Stanimir Zarić, svi iz Bačkog Brestovca. Ja se sećam da sam kao mali bio na baba-Julinoj sahrani, mislim da je to bilo negde 1980/1981, kada sam ja imao 4 - 5 godina. Sahrana je polazila od njihove kuće, baba-Jula je ležala u sanduku, sanduk je bio otvoren, i na grudi su joj bili stavili kesicu bombona. Sećam se i koji su to bomboni bili. To su bili bomboni koji su bili braon boje, onako ovalno okruglasto oblika, nisu bili u papirićima, nego u kesi, i kesa je bila žuta sa slikom tih bombona, ne mogu da nađem sad njihovu sliku. Ja sam tako gledao u te bombone, da je moja mama morala da me uhvati sa leđa, pošto se plašila da ću otrčati do sanduka i uzeti te bombone.

O svakom od tih ljudi, o Branku, Borici, Mišeli, Živi, Juli i Stanimiru se može napisati posebna priča pošto je svako od njih imao nešto osobeno. I te priče ću napisati. Interesantno je kako je ta loza Zarić - Lazić živopisna. Za razliku od moje Depalov loze, koja je, da budem blag, manje živopisna.

Kako naučiti dete da zavoli i nauči posao

Sinoć sam sa svojim bratom Miroslavom imao razgovor oko vaspitanja dece, uticaja očeva, majki, okruženja na decu, šta će deca zavoleti, kako "naterati" dete da zavoli nešto - ispričao mi je jednu interesantnu priču kako je njega njegov otac David, učio da zavoli neke stvari. Radilo se o oranju. Kako ga je David učio da zavoli da ore. Krenuli bi rano na oranje. David bi krenuo da ore, a onda bi u nekom momentu rekao Miroslavu, koji je bio dečak:"Ajd sad ti malo ori.". I Miroslav bi krenuo. Onda bi tako orali neko vreme tipa da jedno 10 sati, onda bi otišli kući, pa se okupali, pa bi onda otišli na sladoled, pa bi  posle toga otišli na kanal na kupanje, pa došli kući, jeli, i onda opet predveče oko pola 4 bi opet otišli na oranje i orali. I na taj način bi deca, neprimetno, bez sile, učila, zavolela, i posle, kao odrasli, bila spremna da rade sama taj posao. Svaka čast Davidu na pedagogiji! Fenomenalno! Strpljivo, pametno, bez vike, dreke, moranja.

Struja u Bаčkom Brestovcu

Moja mama, Slobodanka Depalov, je rođena 1950. godine u Bačkom Brestovcu. Rekla mi je da prvih godina njenog života nisu kod kuće imali struju, nego su imali petrolejski lampu. Struju su dobili, po njenom sećanju, negde 1955/1956 godine, pre nego što je ona krenula u školu. Petrolejska lampa se palila samo uveče. Išlo se rano na spavanje. Petrolej (petrolim) se kupovao u gvožđari. 

Fire in the valley

Čitam knjigu "Fire in the valley" o nastanku personalnih računara. Odlična knjiga. A ono što mi je posebno interesantno je pitanje kako su ti ljudi koji su učestvovali u toj revoluciji, imali sve te fenomenalne ideje, kako su im sve te stvari padale na pamet. I kako to da su padale njima, iako je tu tim firmama bilo puno ljudi? Neke stvari su izmicala iz vida čak i ljudima koji su recimo bili na čelu Intela.